Intervju – Petar Zec, reditelj i pisac >

O zaljuđivanju odljuđenih Srba

sonja ćirić

"Kao Sterijini rodoljupci i mi smo danas izloženi svakodnevnom političkom proseravanju. Čitavi naši životi su izloženi neprestanom i neodgovornom lupetanju, baljezganju, trućanju, laprdanju, govnogrizanju, prdlanju i palamuđenju koji ugrožavaju i atakuju na naš zdrav razum i duhovno zdravlje. Što oni više trtljaju, mi prilježnije prihvatamo brabonjanje kao nešto normalno, a učinak je veća ravnodušnost i manje poštovanje istine"

Roman Petra Zeca HiSterija je romansirana biografija Jovana Sterije Popovića bazirana na njegovom dramskom tekstu Rodoljupci i događajima vezanim za Mađarsku revoluciju 1848. godine. Roman je objavljen ovih dana (izdavač "Plato"), nekako baš u vreme kada je Srbija dobila novu vladu.

HiSterija je treći roman Petra Zeca. Prethode mu Otrovani Balkanom, pastiš na Omer-pašu Latasa Ive Andrića, i Sunce se rađa na istoku, a i gde bi, o savremenom Beogradu. Osnivač je i suosnivač pet beogradskih pozorišnih scena: Pozorište "Dvorište", Otvoreno pozorište Doma kulture Studentski grad, Večernja scena "Boško Buha", teatar "Gardoš" i "Plato kafe teatar". Režirao je oko stotinu pozorišnih predstava širom Srbije i Jugoslavije, režirao je i napisao scenarija za deset TV filmova. Donedavno je bio profesor Fakulteta za umetnost i dizajn.

"VREME": Šta je bila osnova za pisanje romansirane biografije o Steriji?

PETAR ZEC: Naš slavni komediograf je inače ostavio veoma malo beležaka o sebi a gotovo ni jednu o sopstvenom intimnom životu. Nema tajnih dnevnika, poverljivih pisama niti bilo čega što bi zagolicalo radoznalost sem uzbudljivih književnih dela koja, međutim, sadrže kriptobiografske detalje i podatke iz piščevog životopisa. Takođe, arhivska građa o tim smutnim vremenima je oskudna jer je najveći deo uništen prilikom purifikacije 1849–1850. god. Istorijski i poneki šturi memoarski zapisi učesnika Mađarske revolucije bili su dragoceni znakovi pored puta, ali nadasve su to Sterijine pesme, komedije, tragedije, zabavni kalendari, roman, znači celokupno njegovo delo koje na svojevrstan način čini i piščevu autobiografiju.

Podnaslov HiSterije je "roman-film". Kakav je to žanr?

Živimo u veku prožimanja i mešanja žanrova, ikonografske civilizacije i vizuelne kulture, u doba u kojem je čitalac prerastao u gledaoca. Kao što je film jezik akcije, tako je i u mom romanu priča ispričana kadrovima, sekvencama, rakursima, radnjom i dijalogom posredstvom lica koja više delaju, a manje pripovedaju. Storija o Steriji i uzavrelim političkim borbama u Mađarskoj revoluciji je filmsko razigrano vizuelizovanje i dinamizovanje trome epsko-romaneskne strukture, to je roman novog molekularnog slikovnog-dramskog-ritmičnog sklopa.

Kakav je po vama bio Sterija privatno? Da li ste, proučavajući njegovo delo otkrili šta je voleo, čemu se nadao, čemu se radovao...

Bio je čovek od ideja ali i od akcija, bio je moralno časna osoba. Živeo je u punom saglasju svog života i dela. Bio je opsednut patriotizmom u svim književnim žanrovima u kojim se okušavao.

Proveo je ceo svoj javni i privatni život u službi otečestva tragajući za istinom i samim sobom. Kako i sam kaže, čitav svoj vek se bavio zaljuđivanjem odljuđenih Srba noseći teški krst svojom Via Dolorosa. Bolešljiv i fizički slab od rođenja, s atrofijom leve ruke, verovatno je bio uskraćen da u potpunosti učestvuje u dečjim igrama kada je verovatno bio izlagan i podsmehu. Sterijin uzdržan stav prema ženama mogao je biti posledica kako preterane vezanosti za majku (kćerku slavnog slikara bidermajera Nikole Neškovića), tako i nesigurnosti u pogledu vlastite fizičke muške uloge. Ne možete biti umetnik i biti srećan.

Deo romana opisuje i Sterijino razočaranje u Srbiju...

Kao istinski rodoljub on je iz Vojvodine prešao u Srbiju da svojim pravnim i književnim znanjem zdušno pomogne duhovnom preobražaju i evropeizaciji orijentalne i hajdučke kneževine. Našao se u Beogradu usred bratske nesloge, prevrtljivosti masa, buna, dinastičkih borbi i progona Obrenovića i Karađorđevića. Posle izvesnog vremena političkih nemira i dinastičkih promena, pisac, ogorčen zbog vike na nas Švabe, podnosi ostavku 11. marta 1848. godine i odlazi u izgonenije preko Dunava ostavljajući Beograd kao ružan san. Poput Sokrata u antičkoj Atini, napadan i vređan kao vojvođanski Švaba, Sterija je postao nepoželjan u kneževini Srbiji, i vraća se u Vršac. Tu u damaru unutrašnjeg izgnanstva ispija svoju kukutu melanholije i gorčine u poslednjim usamljeničkim danima čemernog života u histeriji evropske revolucije. Kao konzervativac ne snalazi se najbolje u demokratskim i liberalnim previranjima i žudnjama mlade generacije uoči revolucionarne 1848. godine. Branko Radičević apostrofira Steriju kao nosioca protivvukovskih i antidemokratskih stremljenja u srpskoj kulturi. Sterija je skeptičan u pogledu revolucionarne perspektive i po njemu ratni metežni događaji u borbi s Mađarima nisu vodili ljudskoj sreći. Duboko nesrećni poeta u pesmi Godina 1848. kazuje o nacionalnom buđenju i ratu kao o ogromnim ljudskim zabludama i prolivanju nedužne krvi. U Steriji je pri kraju života ugasla nada u budućnost. Preovladala je melanholija, sumnja i nedostatak vere da će se nešto pokrenuti u učmaloj osrednjosti društva ogrezlog u moralnoj hipokriziji. Pesnikov testamentarni stih: Sve je, dakle, ništa. Senka i ništa, metafizički je iskaz o bezdanu i ništavilu čovekove životne histerije i misterije na putu ka smrti.

Pišući roman na osnovu Sterijinih Rodoljubaca, vi ste nastavili život njegovih junaka, pa bi se moglo zaključiti da su po vama Žutilov i ostali naši savremenici.

Junaci Sterijinih Rodoljubaca Žutilov, Lepršić, Smrdić, Zelenićka su se pre sto i pedeset godina popeli iz životne arene na pozorišnu scenu da bi se danas opet reinkarnirali u savremenom životu i na našoj političkoj sceni. U tom vremenu istorijskog bunila, koje nam se ciklično ponavlja do današnjih dana, rodoljublje postaje lažno ali moćno političko retoričko sredstvo za ostvarenje najprizemnijih ciljeva motivisanih najličnijim i najsebičnijim interesima ljudi jednog bolesnog i pometenog društva. Veliki broj konflikta, nesreća, nesporazuma i patnje u životu našeg naciona prouzrokuju samozvani i nestručni ljudi koji se osećaju pozvanim da vode računa o životnim ciljevima i potrebama naroda. Te lažne vođe i proroci svoje tašte i sebične interese lukavo podmeću pod opštenarodni imenitelj. Kao Sterijini rodoljupci i mi danas smo izloženi svakodnevnom političkom proseravanju. Čitavi naši životi su izloženi neprestanom i neodgovornom lupetanju, baljezganju, trućanju, laprdanju, govnogrizanju, prdlanju i palamuđenju koji ugrožavaju i atakuju na naš zdrav razum i duhovno zdravlje. Što oni više trtljaju, mi prilježnije prihvatamo brabonjanje kao nešto normalno, a učinak je veća ravnodušnost i manje poštovanje istine. Veština političara je da javnost zamajavaju sporednim problemima kao izuzetno važnim a one suštinske i ne pominju. Na kraju romana HiSterija je kao na koncu nekih filmova mogla stajati modifikovana napomena: zasnovano na stvarnim događajima i svaka sličnost sa realnim licima je namerna.

Od Sterije ste, za roman, preuzeli i danas aktuelne teme – on piše o Vojvodini, o Kosovu...

Danas, baš kao i revolucionarne 1848. godine, duh i svest srpskog etosa su ponovo stavljeni na teška iskušenja i ispite sudbinskog opstanka. Nažalost, istorija i jeste večni povratak istog, a što bi rekao Crnjanski i služi tome da nas ničemu ne nauči. I tad se prodavala Vojvodina baš kao što pokušavaju i u današnje vreme. Za Steriju Kosovo je naše večno sudbinsko pitanje. SAD i Evropa podržavaju nacionalizam susednih nam država dok nama pridikuju kako su otadžbina, nacija, teritorija, istorijska prošlost i tradicija nepotreban i suvišan balast. Da li je moguć univerzalistički čovek bez nacionalnih svojstava bića, etničke pripadnosti, običaja, jezika i istorije?! U mnogim zemljama ljubav prema otadžbini se podrazumeva. U japanske škole je uveden predmet rodoljublje, negovanje patriotske svesti i pripadnosti svojoj naciji i državi.

Sudeći po domaćim bestselerima, pisce sve manje zanimaju društvene teme, bave se ličnim ljubavnim jadima i seksualnim pustolovinama. Šta mislite o tome?

Svet se sve više utapa u hedonistički plićak i mutljag razbibrige, primitivnih rijalitija, hot lajn kanala, industrije frivolnog šou biznisa s potrošačkom mantrom troši, troši. Kako da književnost odgovori na teške izazove savremenih problema? Šta može da učini? Hiperprodukcija zavarava. Pisci gotovo da gube svaki društveni uticaj i ugled. Književnost se sve više srozava na berzu površne i lake zabave a površnost je jedan od najvećih poroka. Kultura umire a rađa se cool kultura u Srbiji.. Jedan od puteva spasa je kultura znanja i vaspitanja u težnji ka budućnosti ne zaboravljajući prošlost. Ni jedna partija u Srbiji u svojim predizbornim programima nije ni pomenula kulturu. Valjda im je ona skupa, ali nekultura je još skuplja. Ne smemo podleći floskuli da nemamo nikakvu moć da promenimo tok događaja koji razbijaju san o ljudskoj sreći. Ne smemo biti neodgovorni i indiferentni prema vlastitim životima u ovo doba krize nacionalnog identiteta. Uteha, nada i nepresušna inspiracija je okretanje večno aktuelnim klasicima svetske baštine i duhovnim osnovama na kojima počiva kulturna tradicija. Između ostalog, knjizi moramo vratiti uzvišenu misiju da ne bi postala sekundarna sirovina.

Steriju, kao verovatno i sve naše klasike, čitaju đaci, vaši studenti, i reditelji i glumci koji postavljaju na scenu neki njegov dramski tekst. Zašto mislite da je to nedovoljno?

Sterija je kanonizovan i divinizovan ali ga nažalost sve manje čitaju. Sterija izjavljuje "da je kritičar advokat, publika prvi sudija a da vreme putem apelacije donosi poslednju presudu". Besmrtne su, moćne i trajno aktuelne Sterijine poruke potomstvu o "lečenju roda i zaljuđivanju odljuđenih Srba". I ko hoće da upozna lice i naličje Srbije, taj treba da uzme Sterijino delo u ruke baš kao što je filozof Platon poslao Aristofanove komedije tiraninu Dionisiju kad se ovaj hteo da upozna sa atinskim ustavom. Sterija je večna svest i savest svog naciona i njegovo kompleksno književno-antropološko delo uvek zahteva nova čitanja i tumačenja.

Vi ste reditelj i profesor. Zašto ste počeli da pišete romane?

Prvi roman Otrovani Balkanom pisao sam na nagovor svoje žene u najtežim trenucima njenog negovanja i dugog umiranja od najteže bolesti. Pisanje je bilo suzbijanje očaja i traženje novih razloga za nadu. Nažalost, moja Jadranka nije dočekala izlazak romana koji sam posvetio njenoj plemenitosti.

Romanom Otrovani Balkanom vi ste na svojevrstan kreativan način iznova napisali nedovršeni Andrićev roman Omer-paša Latas.

Otrovani Balkanom predstavlja omaž Ivi Andriću, njegovom nezavršenom i posthumno objavljenom delu. Roman prati vojni pohod sultanovog maršala Omer-paše Latasa u pacifikaciji Bosne na sredokraći 19. veka. To je istorijski nesrećan svet junaštva bez slave i mučeništva bez nagrade. Glavni junak, konvertit Mihajlo Latas, Srbin iz Like, izdaje pravoslavnu veru za muhamedansku, jednu narodnost za drugu, jednu ženu za drugu, jednog poverenika za drugog, jednu laž za drugu, ostajući jedino veran svojoj beskrupuloznoj političkoj ambiciji i neutaživoj volji za moći i vlašću.

Novo ministarstvo kulture zagovara baštinu i patriotizam. Sterija je sinonim obe te odrednice. Da li se nadate da će biti uslova za eventualnu ekranizaciju HiSterije?

Roman HiSterija sadrži snažan filmski potencijal i kreativni izazov da se ekranizuje u angažovanu vizualnu priču o Steriji, građanskim slobodama, javnom moralu, ličnoj etici, društvenim antagonizmima, ljubavi i ratu u vidu TV serije i igranog filma. Nažalost, državni filmski konkursi i RTS kao javni servis se dugo već ne bavi našom kulturnom baštinom a o komercijalnim televizijama i da ne govorim. Svest o baštini je dokaz da prošlost živo deluje na sadašnjost i budućnost koja izrasta na njenim klicama i sokovima. Čovek pojedinac ne poseduje istoriju već baštinu koja je kvintesencija prošlosti. Ne bih hteo da verujem da bi ovde i danas biti optimista bilo pomalo glupo, što bi rekao pisac Kundera.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST