Duh

mirko rudić

Za ovih deset godina postojanja, beogradski Bir fest postade svetska atrakcija: zbog kvantiteta, organizatori ga premestiše na ušćansku ravnicu, napraviše luna-park od njega, cene piva nisu više promotivne, dadoše svircima da sviraju po pola sata i to dok se još sunce vidi... Shvatih da ni ja više nisam isti: radi vizuelne ozbiljnosti pustih bradu, zbog pivskog stomaka počeh da nosim košulje, zbog lenjosti ne ustajem iz auta...

Sve to dovelo je do toga da prošle godine dobih zadatak da povedem na Bir fest troje mlađih rođaka iz inostranstva. Njima je bilo u fulu, a ja sam, gubeći u masi pijanih budala svako veče nekoga od njih, shvatio da sam izgubio nešto zbog čega ranije nisam izlazio na ispite, nešto zbog čega sam propuštao porodične svečanosti, na poslu lagao da sam bolestan. Tu je i konkretna posledica "roditeljske" traume: ove godine, iako bez rođaka, pijem pivo sa limunom i svako veče razmišljam gde ću da se parkiram. Zrelost ide dotle da pre otvaranja temeljno brišem deo limenke koji se prislanja na usne!

A nekad nije bilo tako.

Pred svaki Bir fest, dokoni mediji pokušavaju da otkriju da li ljudi dolaze zbog muzike ili zbog piva. Ta dilema za mene i većinu iz moje generacije ranije nije bila bitna. "Idemo na Bir fest?" "Naravno. Ko svira?" "Nemam pojma." Da se razumemo, uvek je bilo mrsimuda – ti se danas zovu hipsterima – ali to je normalno.

Pivo nam, takođe, nije bilo prioritet. Pilo se kao što se sipa benzin u auto – za toliko i toliko para. Bilo je godina kada se pojavi nešto novo, na primer, pivo sa kanabisom ili nešto sa više procenata alkohola, pa crveno pivo, pa ono sa borovnicom. Kad bismo shvatili da od kanabisa ima samo slika na konzervi, a od borovnice proliv, vraćali bi se na socijalu.

U tom periodu sam Bir fest doživljavao kao svoj festival. Na starim fotografijama, od kojih je jedna i na zvaničnom sajtu festivala gde, do pojasa go i mršav, držim na ramenima neku ne toliko mršavu Novosađanku, samo da bi me pustila u prvi red na Sejinom "Zabranjenom pušenju", mogu da vidim faze svog odrastanja: faza majica bez rukava, faza rvanja sa drugim pijancima, faza bez ikakve majice, razne frizure, nakit, društva, grimase... Na svima je ista bezbrižnost i opuštenost: kao da sam na žurci koju sam organizovao prema sopstvenom ukusu i pravilima, ali me nije briga da li će biti dovoljno pića i da li će mi se neko ispovraćati po tepihu.

Za razliku od drugih žurki, na Bir festu nikad nisam pazio na šta ličim kad igram. Nije me bilo briga da li izgledam smešno ili gej dok se zatvorenih očiju gubim u masi mlatarajući nogama i rukama (ovo "gej" je u ETŠ "Nikola Tesla" bilo veoma bitno: jednog su tako proglasili za treću odeljensku devojku – dalje od inauguracije se nije išlo). Da li zbog piva ili je opet kriv taj osećaj prisnosti sa festivalom, upadao sam u šutke bez imalo razmišljanja, a iz njih izlazio skoro go, znojav, iscepan i izgreban. Posle toga: cigareta i dubok uzdah zadovoljstva.

Sa druge strane, bilo je bitno šta imam na sebi. Uvek je to bila neka klošarska odeća i obuća. Ne zbog toga što sam skuplje stvari čuvao. Jeste u pitanju prašina, ali u drugom – čistijem smislu.

Negde pred kraj programa, oko četiri ujutro, kad klinci – koliko god godina da imaš, uvek je neko klinac – i štreberi odu kući, kad na sve strane spavaju ili umiru oni koji su se negde zabrojali, kada fizički deo ličnosti više nije bitan (jer je telo odavno na battery low), kad su devojke ili momci najlakše za muvanje (da li zbog slabe baterije ili spuštenog garda zbog prethodno neuspešne večeri), kad sediš u moru plastičnih čaša (limenke na Bir festu recikliramo tako što ih kroz gužvu pijanih sa zemlje sakupljaju neki stariji ljudi), kad vadeći iz nosa kilograme nečeg crnog, razmišljaš o propuštenim prilikama od te večeri. E, u tom transcendentalnom stanju, dok te od zvezda iznad tebe odvaja samo probuđeni Duh Bir festa, možeš da vidiš da su svi ljudi oko tebe isti. Bez obzira na to koliko su skupi, lepi i novi bili na početku večeri, Duh ih jednako isprljao. I spolja i iznutra.

Ja sam tu prljavštinu ranije uvek poštovao. Sada shvatam da sam se trudio da podiđem Duhu Bir festa tako da se ne troši na ubijanje moje različitosti – na početku sam izgledao prašnjav. Zauzvrat sam dobijao bezbrižnost i gostoprimstvo na njegovom festivalu.

Otkako ne poštujem Duha – pijem pivo od limuna.


 

Ovaj ljubitelj piva ima četvrt veka i ceo život nedovoljna primanja; devedesetih je prinudno odrastao na dizel muzici; prvo ilegalno pivo – van roditeljskog vidokruga, a u vršnjačkom društvu – stuk’o je pred bombardovanje na klupicama iza osnovne škole; postao profesionalac u "Tesli"; muzičko oslobođenje doživljava tek u 21. veku, kada vođen muzičkim ukusima svojih pametnijih devojaka cedi studentske popuste i internet arhive; za Exit nikad nije imao dovoljno novca; "Guča" mu je uvek bila daleka i preterana; propustio je samo prvi Bir fest i, na majčinu radost, onaj kad je neko upao kod medveda.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST