Rokenrol – Nil Jang, pre četrdeset godina i danas >

Putovanje nakraj noći

Nil Jang je neosporno jedna od najvećih ličnosti rok zaostavštine posmatrane iz 2012, kao i dalje istinski aktuelan autor, sposoban za promenu, eksperiment i istinsko osećanje. On je praotac jedne velike porodice savremenih sastava koji su iz njegovog govora od pre četiri decenije o dotad neopevanim sumornim stanjima izvukli svoj poetski kodeks. Zaokružujući ove godine karijeru sa dva nova albuma, kojima obznanjuje da su vremena slična originalnim post hipi splin vremenima, u kojima je nastao album Tonight’s The Night, opet s nama – a njegovo je da to i obznani – još jednom je pronašao gde bi to rokenrol mogao danas da bude

Ove godine je objavio dva albuma. Ali pre tačno 40 godina Nil Jang nije objavio nijedan. Baš kad je bio na vrhuncu uspeha, i kad su svi očekivali da posle platinastog LP Harvest i hita Heart of Gold postane jedno od najvećih svetskih imena. Umesto toga snimio je ploču koju je izdavačka kuća htela da uništi, koju niko nije čuo još dve godine, a koja će promeniti način na koji se razmišlja o mogućnostima rok muzike da iskaže mračne ponore duše.

Otvarajući vrata ponora sa najčuvenijim "crnim" albumom američkog rokenrola, Tonight’s The Night, Nil Jang je 1973. imao nameru da se oprosti od palih drugova na dugom putu beznađa koje se otvorilo posle raskošnih šezdesetih. Svi ti ljudi koji su se bavili lepim stvarima i od njih umirali, skupljeni su u liku jednog roudija, čija sudbine se odvija i razrešava kroz nezaboravnu makabričnu mantru naslovne pesme. Tonight’s the Night vrhunac je ne samo Jangovog takozvanog mračnog perioda, nego i vrhunac perioda u istoriji rok muzike kog danas možemo nazvati post hipi splinom. Njegov ambivalentni estetski i moralni kompas uzbuđivao je od tad mnoge kasnije najbolje autore rok muzike, i predstavlja ishodište kompletne današnje "amerikana" scene, nepresušan izvor inspiracije za svaku namučenu autorsku dušu.

I zato je baš Jang neosporno jedna od najvećih ličnosti rok zaostavštine posmatrane iz 2012, kao i dalje istinski aktuelan autor, sposoban za promenu, eksperiment i istinsko osećanje. On je praotac jedne velike porodice savremenih sastava koji su definitivno iz njegovog govora o do tad neopevanim sumornim stanjima izvukli svoj poetski kodeks. Zaokružujući karijeru sa dva nova albuma, kojima obznanjuje da su vremena slična originalnim post hipi splin vremenima opet s nama – a njegovo je da to i obznani – još jednom je pronašao gde bi rokenrol mogao danas biti.

Posle skoro deset godina zatičemo ga kako ponovo radi sa Crazy Horse, pratećom grupom kvintesencijalnom za razumevanje njegove rokerske poetike. Njegovi koreni jednako su u folk muzici, koliko i u glasnom, egzistencijalističkom rocku, kog je sam stvorio, pa nas Jang jednako pozdravlja iz prošlosti i sadašnjosti. Prvi album, po imenu Americana, poseže u praistoriju rok muzike, ka njenim folk korenima, a drugi, Psychedelic Pill, najduži album ikad sa Crazy Horse, neka je vrsta replike njegovog najboljeg električarskog izdanja Everybody Knows This Is Nowhere iz 1969. ili, još više, Ragged Glory koji mu je 1990. najzad doneo ustoličenje na sadašnje mesto jedne od rokerskih ikona, zahvaljujući novom čitanju istorije kog je sa sobom donela grandž generacija.

Oba izdanja su vrlo intimna i to je njihova poruka. Kao i uvek, Nil Jang je najbolji kad otkrije svoju lomnost. Oni nas svojim preispitivanjem, približavaju poređenju ovog vremena sa čistilištem ranih sedamdesetih godina, još jednom dobu sučeljavanja sa izneverenim očekivanjima.

… I AM ONLY BLEEDING: Današnji umetnik u oblasti popularne kulture ima priliku za ličnu renesansu kakvu dugo nije imao, bez posrednika, bez potrebe da se pregovara sa industrijom, i bilo sa kim drugim, kad poželi da nešto objavi. Koncerti i sajtovi od kojih se danas sastoji muzička scena pružaju mogućnost da se direktno priča i živi sa svojom publikom, danas mnogo više nego juče. Njoj treba komentar, uteha, objašnjenje, baš kao i ranih sedamdesetih, a toga u popularnoj kulturi više nema puno; to je sa namerom uskraćeno i zamenjeno plimom plitke zabave i javno promovisane površnosti koja dolazi podjednako od filmskih, muzičkih, sportskih, političkih i blog zvezda.

Ova vrsta surove komercijalizacije svakodnevice nije nepoznata, i upravo je materijalistička komponenta biznisa, komercijalizacija rok muzike i njeno pretvaranje u potrošni proizvod usred političkih sukoba, ono što je Jangova generacija imala da doživi ranih sedamdesetih. Duboki splin ovog doba bio je sačinjen od suočavanja sa sopstvenom prolaznošću, odmah posle onog veličanstvenog slavljenja individualnosti bez ograničenja tokom zlatnog doba rokenrola i pobede na Vudstoku.

Vudstok i njegova antiteza Altamont najavili su jedan sasvim drugačiji kontekst u kome se rokenrol našao. Kako je kasnije opisao svima dobro poznati kultni film O jagodama i krvi (nagrada žirija u Kanu 1970), bio je to kontekst u kome su rokenrol i zvanična državna politika bile u direktnom i svakodnevnom, uličnom sudaru.

Sedamdesete su, naime, počele masakrom na mirnom univerzitetu.

Ključnih događaja je tih dana bilo mnogo, ali onaj koji je ostao u američkom generacijskom pamćenju svakako je bio ubistvo četvoro studenata na protestu protiv širenja rata u Indokinu napadom na Kambodžu nekoliko dana ranije. Demonstracije po univerzitetima širom zemlje bile su masovne, ali je 4. maja 1970. na Univerzitetu Kent došlo je do pucnjave koja je razotkrila nivo paranoje koji je u tom trenutku vladao širom Sjedinjenih Država – Kent je, naime, poznat kao miran fakultet, ne baš levičarski, još manje radikalno politički usmeren. Sva deca koja su pobijena, bila su iz dobrih kuća i sa dobrim ocenama. Neka su samo prolazila tuda, a druga su protestovala protiv rata, odnosno predsednika koji je umesto obećanog njegovog prekida doneo odluku o eskalaciji, što je značilo još regrutovanja po zakonu o opštoj vojnoj obavezi. Nacionalna garda Ohaja koja je poslata da uguši nemire, verovatno nije bila obučena za takve zadatke i sigurno se dovoljno naslušala svakakvih stereotipa o hipicima i uopšte opasnoj, divljoj mladeži, spremnoj na svašta. Ipak, niko nije očekivao da će u jednom trenutku konfuzije, prosto kleknuti i zapucati po živom svetu udaljenom stotinjak metara.

Represija je bila dakle realna. I pretila je tih dana da neće praviti razliku.

Još 1971. otkriveni dokumenti pokazuju da je u SAD tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih vođen pravi unutrašnji rat protiv političkih protivnika svih boja i vrsta (FBI operacije pod zajedničkim imenom COINTELPRO). Praćen je svako ko je po bezbednosnim službama podrivao poredak – tako je o ranom Dilanovom aktivističkom takmacu, legendarnom folk pevaču Filu Oksu, čoveku neskrivenih levičarskih simpatija, ali nikad članu neke organizacije, kasnije nađeno preko 500 strana raznih izveštaja. On sam, izvršio je samoubistvo 1976, pošto je upravo tokom ranih sedamdesetih završio karijeru polako skliznuvši u ludilo – između ostalog, kao u lošem filmu, tvrdio je da ga prate, a okolina mu nije baš verovala.

Kad sad pomislite, sve te sjajne pesme, svi ti slavni albumi, nastajali su u društvenom miljeu koji je većinski bio prilično agresivno usmeren protiv rok autora kao glasnogovornika manjine koja je htela modernizaciju svoje zemlje i načina života. Jangova potresna električna protestna pesma "Ohio", objavljena deset dana posle događaja, i ubrzo prvi put izvedena na masovnom posećenom koncertu Krozbi, Stils, Neš end Janga, drži malo te uzburkane vode još u svojoj ruci. "Puno smo toga naučili, na ovom mestu za učenje", napisao je Jang kasnije istim povodom, na drugom mestu. Među učenicima demonstracija na Kentu tog dana bili su prisutni članovi buduće čuvene new wave grupe Devo, kao i Krisi Hajnd (The Pretenders), koja je lično poznavala jednog od stradalih. Nekoliko dana posle ubistava, Nikson je u susretu sa predstavnicama studenata još uvek govorio da su oni koji protestuju na fakultetima "pioni u rukama stranih komunista", i sasvim sigurno je verovao da je tako. To je samo značilo da vrhovni nosilac vlasti smatra da se ubistva na domaćem ratištu nekako ipak mogu opravdati.

Da se u tom trenutku nije pojavio neko ko je hteo da kupi rokenrol i da se on već nije pred izdavačkim kućama dokazao kao uspešan veliki biznis poduhvat, pitanje je da li bi i u kom obliku opstao. Muzički biznis je u ovom slučaju bio posrednik između supkulture i politike, a prostor bilo kakvog javnog izražavanja se očuvao isključivo zato što se tad rok prodavao, i to dobro. Primer gradske folk muzike koja mu istorijski prethodi, a koja je u talasu makartizma onemogućena da se pedesetih prirodno razvije u novu pop formu, govori mnogo. Godine o kojima govorimo, od 1970. do 1975, zato su godine ustoličenja rok muzike kao nosioca najlukrativnijeg dela zabavne mašinerije.

PONOSNA IZABELA, SRUŠILI SU TE: Tako su se otvorila nova pitanja beznađa u obilju, izneverenih naivnih nada, sve u okviru novostečenog bogatstva i zvezdanog statusa ovih tada još uvek veoma mladih muzičara; oni su sa jedne strane bili ponosni na ono što su stvorili u svojim dvadesetim godinama, a sa druge su osećali određenu krivicu zbog očiglednog upadanja u materijalističku matricu. CSN and Y su imali najveće do tad organizovane turneje u SAD, početkom sedamdesetih i opet 1974. Fenomen komercijalnog soft roka jednih Eaglesa tek je krenuo za njima, da bi nove, zaista potpuno isprane komercijalne vrhunce dosegao posle 1976 i pojave monster hita Hotel California. Zapravo prvi znak pretvaranja u komercijalni žanr bila je činjenica da je do tada nepoznata grupa America pesmom A Horse With No Name smenila na top listama Jangov jedini broj 1 hit u karijeri Heart of Gold – jer su svi pomislili da je u pitanju još jedna njegova pesma. Nije, bila je u pitanju najbolja kopija.

Odjednom je sve prestalo da bude smešno, zabavno i još manje idealistički. U tom trenutku činilo se da je dovoljno izgledati drugačije i ček za album bi već bio u izgledu – što otkačeniji to bolje, što duži to bolje. U mnoštvu sve istih otkačenih, više nije bilo mesta za autentične poruke, koje su ranije govorile u ime celog naraštaja. Zato su se glavni autori povukli u predele intimnih drama, izveštavajući odatle o novim borbama na kućnom poprištu – svi su već osećali da se rat iz koncertnih dvorana, sa poljana i ulica, upravo tamo preselio.

Post hipi splin je potpuno prevladao.

Borba za političku promenu nije donela naizgled ništa. Posle ubistava na travnjaku ispred Kent univerziteta, posle akcija Weather Undergrounda željnih da pokrenu revoluciju, pa čak i posle ponižavajućeg smenjivanja Niksona 1974, nije se mnogo toga promenilo. Na toj tački počinje privatno urušavanje zabeleženo pre svega na Jangovim Tonight s the Night i On the Beach, čak i na enigmatičnom omotu potonjeg predivno bolnog albuma, na kome se vidi u pesak plaže pobodena novina sa natpisom: "Kongresmen traži Niksonovu ostavku". Ulogu samozaštite dobila je duboka samorefleksija, u vreme kad su korporacije došle da naplate popularnost rokenrola i svega drugačijeg, preko lansiranja long play albuma i stadionskih turneja, koji su doneli do tad nezabeležene profite – operacija koja je bila osnov muzičkog biznisa do pre par godina, kad ga je potrla digitalizacija.

Omladina je tad prvi put bila suočena sa osvitom ogoljenog cinizma političkog establišmenta, razularenim cinizmom koji je udarao tim jače jer je pre njega, činilo se, bilo nade. To je stvorilo osnovni pre-pank sentiment; tokom kratke pank eksplozije prepoznato je opšte cinično stanje svesti, sa pankerom kao protivtežom poslednjim romantičarem koji više ne veruje ni u šta, a ipak veruje u sve. Između post hipi splina i pre pank punjenja gorčinom bilo je logičnog dodira. Postojao je razlog zašto je Nil Jang 1979. pomenuo baš Džonija Rotena na najlepši način u My My, Hey Hey i postojao je razlog zašto je Roten pomenuo Janga na najlepši način kad je 1976. gostovao u noćnom programu BBC-ja da, još kao član Sex Pistolsa, pušta muziku koju voli (uglavnom dub, reggae i krautrock)… Jangove depresivne ali britke reči bile su opis istog osiljenog cinizma na koji su deca ulice odgovorila samo godinu ili dve kasnije otvorenim ruganjem.

VREME NESTAJE: Post hipi splin obuhvatio je najvažnije američke kantautore, i svaki je od njih imao svoj odgovor: Nil Jang je zaranjao u sebe, pretražujući po nedoumicama i osećajnim bespućima ne bi li našao nešto što bi bar ličilo na spas; Džoni Mičel je od 1974. polako počela da istražuje džez, distancirajući se od uloge hipi heroine i milionskih tiraža koje je do tad imala; Tim Bakli se zaputio u svoj seksi-fank period, pokušavajući da, kao i mnogi, hedonizmom odgovori na rasulo; ni Bob Dilan nije ostao imun, pa je na remek-delu Blood on the Tracks, posvećenom raskidu sa suprugom, sažeo emotivnu pokidanost mnogih; Fil Oks je polako, ali sigurno poludeo, posebno nakon užasnog ubistva njegovog prijatelja, čileanskog pesnika i pevača Viktora Jare, tokom vojnog puča kojim je svrgnut Salvador Aljende. Verovatno u ovaj niz možemo donekle uvrstiti i dva najbolja solo albuma Lu Rida, Transformer 1972. i posebno Berlin 1974, na kojima se bavljenje gradskom dekadencijom pretvara u naizgled beskonačan narativ o izgubljenim dušama svih vrsta. U retrospektivi, poseban značaj dobili su Big Star, predvođeni jedinstvenim Aleksom Čiltonom, koji su snimili dva neobično uticajna albuma na kojima se, sa zaprepašćujućim anti-utopijskim učinkom, južnjački poetski nihilizam prožimao sa euforijom anglofilskih melodija (No 1 Record 1972, Radio City 1974), da bi na izgubljenom remek delu po imenu Third/Sister’s Lovers 1974. dosegli najdublje ponore ljudskog očaja (album je imao posebno ukletu sudbinu: posle propasti izdavačke kuće, regularno je izdat u malom tiražu tek 1978, i sve do poznog CD reizdanja kružio među fanovima kao relikvija alternativne rok kulture i deo jedne paralelne istorije, i to isključivo u obliku presnimljene audio kasete, od koje se jedni REM i The Replacements nisu nikad razdvajali).

Ipak, Jangov tour de force svakako je Tonight s the Night, sumorni vrhunac tog perioda, svedočanstvo o emotivnim ruševinama celog doba. Snimljen skoro samo za jedan dan, kao i drugi iz Jangove serije koja je usledila, ovaj album predstavlja komprimovanu injekciju očajanja, osećaja uzaludnosti, opsesivne samozapitanosti i lutanja po gradovima u kojima se ništa ne dešava ali u kojima se ipak ne može naći mir. Glavni junak ovde je Nil sam, ali njegov izabrani heroj albuma u naslovnoj pesmi je Brus Beri, stvarna ličnost, nasmejani stalni roudi Jangovih bendova koji je overdozirao kao prvi u seriji propalih anonimnih heroja sa ivice društva, a kojima je obeležen ovaj period. Začudo, iz današnje perspektive, nema ničeg morbidnog u svemu tome – mitologizaciju pesničke ukletosti, tu staru romantičarsku temu koja je na velika vrata u rokenrol ušla sa The Doorsima, ovaj period prevazilazi jureći u susret mnogo realnijem pogledu na društvenu zbilju koja je1970-1971 gutala podjednako nepoznate dobrice, kao i jednog Hendriksa. Jang je posebno na Tonigh’s the Night demonstrirao umetničku i svaku drugu veličinu pišući na ispovedan način o mračnim životnim epizodama kao stranicama svakodnevnih zbivanja, ali ne slaveći tamu pesničke tame radi. Upravo suprotno, on je ovde žedan života; njegov drhtavi glas, njegov trademark, dok pravi portret poludelog društva ne izvinjava se nikom i ne objašnjava ništa, kao i na ostalim albumima iz trilogije koja je ovo jedinstveno doba najbolje opisala.

Nil Jangova takozvana doom ili ditch trilogija, po većini onih koji su o njoj pisali, obuhvata album uživo samo sa novim pesmama Time Fades Away (1973), te studijske Tonigh s The Night (snimljen 1973, objavljen 1975) i On The Beach (1974). Moje skromno mišljenje oduvek je bilo da koncertni album Time Fades Away treba smatrati uvodom, dokumentarni projekat Jorney Through the Past nekom vrstom nulte tačke i najave ovog jedinstvenog putovanja u sebe, dok kanonu treba pridodati i ploču Zuma iz 1975, koja zaokružuje veliki trio studijskih albuma logičnim izlaskom na drugu stranu. Svi pomenuti veličanstveni, i danas moderni autorski istupi, nastali su kao odgovor na neobičnu, do ekstrema raspolućenu ličnu situaciju u kojoj se našao Nil Jang pošto je 1971. sa albumom Harvest postao svetski slavna zvezda: njegovo lično zdravlje je popuštalo, bliski prijatelji iz prateće grupe umirali od prekomerne doze heroina (gitarista Deni Viten, pre svih), a izdavačka kuća tražila da isporuči jednako tržišno uspešan proizvod.

Ova tri studijska i jedan album uživo, predstavljaju suštinski važan deo za razumevanje onog što je Nil Jang stvorio kroz jezik rok muzike, opevavajući razbijenu stvarnost tog perioda snagom izveštača sa linije fronta, nekog ko je stvarno video ljude koji sanjaju i padaju. U njegovom čitanju, post hipi splin atmosfera koja je zavladala, bila je prva prilika koju je rokenrol ikad imao da progovori o konkretnim konfuzijama ljudi koji se nečemu još uvek nadaju u jednom potpuno zbunjenom društvu.

Koliko je to nalik na današnjicu, znate i sami.

TOMORROW IS A LONG LONG TIME, WHEN YOU ARE A MEMORY: Bob Dilan je, kao i obično, predvideo ovakav razvoj događaja, ali ne pre nego što je 1966. uspeo da sleti sa motocikla i skrši se do te mere, da se povukao na malo imanje pokraj još neotkrivenog Vudstoka (od svih mesta), gde je sa grupom muzičara, u časovima oporavka, daleko od javnosti počeo da snima pesme koje je izvlačio iz podsvesti – prastare folk numere koje je nekad čuo, kao i sopstvene nove pesme u istom ključu. Sastav koji će ga pratiti postaće kasnije čuveni The Band, a ovi zapisi biće objavljeni kao The Basement Tapes 1975, prošireni dodatnim snimcima. Mističnost iskustva zaranjanja u maglovitu prošlost muzike američkog kontinenta urezala se duboko u pamćenje autora koji su ovaj svet otkrivali u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih, tom poslednjem zlatnom dobu autentičnog rokenrol izraza.

Generacije umetnika koje su dalje, tokom devedesetih i dvehiljaditih od ovog napravile podžanr kog je muzička štampa nazvala "americana", jer nije znala kako da krsti tu mešavinu roots zvuka sa savremenim pesničkim grčevitostima, odrasle su na ovom putovanju u mitologizaciju i spontanu poetizaciju svakodnevnog života (National, Wilco, Calexico, Cat Power, Devendra Banhart i mnogi drugi). Nil Jang je za tu generaciji više od učitelja čije se ime izgovara sa dužnim strahopoštovanjem – nedavni gost Beograda, Mark Lanegan, u neformalnom backstage ćaskanju sa knedlom u grlu je pomenuo kako je imao ponudu da svira pre Janga, ali da je odbio – toliko nije bio siguran u sebe – jer su dva najbolja koncerta koja je video u životu bila Nilova, jedan električan, jedan akustičan, te se nije osećao dovoljno snažnim da izađe na scenu pre njega.

Ovde negde se može naći odgovor da li popularna muzika može da utiče na menjanje društva, ako je to uopšte ikad bilo neko pitanje, pošto je jasno da svaka vrsta samospoznaje menja i društvo u celini. U intimnom okruženju, u pesmama koje su se okretale unutrašnjosti, u razgovoru sa sobom, na kog su se potom navikli milioni, u preispitivanju sebe, stalni je potencijal promene. To je krajnji nauk velikog post hipi splina sa početka sedamdesetih, u čijem okrilju je rođena i savremena autorska muzička scena i muzička industrija kakvu smo do skora poznavali. I upravo onaj za kog su svi mislili da će nadživeti sve promene – moćna muzička industrija – ovih dana nestaje, a autor, sam u svojoj sobi i dalje radi svoj posao na promeni percepcije.

U svom starom obliku nestaje rokenrol, u redu, ali nestaje i fudbal, nestaju novine, nestaje i tekstilna industrija, sve autentično i organsko se povlači iz upotrebe, za sve postoji zamena, pa i za čitaoca. Navodno. Osim ako mu tekst nije posvećen.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---