Vreme nauke >

Četrdeset pet

Posle neprekinutog niza od 45 brojeva, ovim, poslednjim, završava se "Vreme nauke". Sa idejom koja je nikla još krajem 2006. godine, tokom četiri poslednje godine, svakog poslednjeg četvrtka u mesecu smo, odbrojavajući broj po broj, pokušali da prikažemo svet iz novog, drugačijeg ugla. Ponekad smo i uspeli u tome. Imali smo pred sobom čitav okean naučnih vesti, saznanja i uvida čiji smo ograničeni, svakako prebrojivi segment nekako smestili u niz od 45 brojeva. Neko je, nadamo se, iz toga uspevao da sazna nešto novo, nešto što se nije dalo pročitati na drugim mestima. Radeći na tome, zajedno sa saradnicima od kojih su brojni došli i spolja, izvan redakcije "Vremena", mi svakako jesmo svašta saznali. Na početku, nismo, naravno, znali do kog broja to uopšte može da traje. I sami smo iznenađeni tolikom dugovečnošću. U međuvremenu, stvari su se po nauku, ili bar njenu javnu percepciju, u Srbiji vidno popravile. I priznaćete, bilo kakav završetak u tim uslovima manje boli. Kao ni zbog mnogo drugog iz istorije nedeljnika "Vreme", ni na ovom planu ne doživljavamo sebe za pionire, niti se povlačimo sad kad je promocija nauke unaokolo dostigla sadašnji, normalan nivo. Uostalom, bilo kakvi konkretni razlozi za prekid ove naučnopopularne serije nedeljnika "Vreme" nisu presudno važni u odnosu na činjenicu da je nastupio kraj. A on svakako jednom mora da dođe. Jer, kako da počne nešto novo, ako staro ne umire? Zato smo poslednji broj i posvetili nauci smrti. Vođeni mišlju oca ideje o modernoj nauci Frensisa Bejkona, koji je u XVII veku težnju da se otkrije način kojim bi se produžio život nazivao "namerom plemenitijom od svih", brojanje ćemo, pre ili kasnije, nastaviti u novom formatu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---