Ubistva novinara >

Veranova i Acina komisija

miloš vasić

Hoće li jedna vladina Komisija rasvetliti nešto što država i njeni organi nisu mogli da rasvetle od, hajde da kažemo, 1994. do danas? Je li to pitanje čuvene "političke volje" ili pokušaj pranja biografija

U velikom zamahu, da ne kažemo "odisaju", nova vlast – tačnije: Aleksandar Vučić – rešila je da borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala pridruži i rasvetljavanje bolnih slučajeva iz mračne prošlosti: nerasvetljena ubistva novinara. Marketinška vrednost tog poduhvata vidljiva je odmah. Vlada je imenovala komisiju eksperata i specijalizovanih institucija za istraživanje ubistava novinara, na čelu sa Veranom Matićem iz B92; tu su još i gđa Ljiljana Smajlović iz Udruženja novinara Srbije (UNS), ljudi iz MUP-a (direktor policije i načelnik Uprave kriminalističke policije), predstavnik BIA i novinari bliski žrtvama iz Beograda i Jagodine. Otvorena je i mogućnost angažovanja stranih stručnjaka za naknadne analize i veštačenja. U mandat Komisiji stavljeni su slučajevi Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića iz Jagodine; kasnije su se pojavile ideje da se mandat proširi i na pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića i na pogibiju 16 radnika RTS tokom bombardovanja 1999. Iz Komisije je prva izašla novinarka NIN-a Vesna Mališić (uvršćena kao bliska prijateljica Dade Vujasinović): ona kaže da je prva ideja bila da ta komisija bude nezavisna i međunarodna, ekspertska, koja bi analizirala postojeće rezultate i pritiskala vlast i institucije da to reše. Onda je postala vladina komisija, a Vesna Mališić kaže da se zaprepastila i rekla im da u tome neće da učestvuje.

Umesto Vesne Mališić, u Komisiju je pozvan predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović. Tu je došlo do određenih premišljanja, ali je Izvršni odbor NUNS-a većinom smatrao da Obradović treba da se angažuje, pa je on pristao da uđe. To se dade razumeti: u tim poslima bolje je biti unutra nego napolju.

Osnivanje te komisije naišlo je na različite reakcije. Pre svega, mnogima se nije dopalo to što je upravo Aleksandar Vučić dao svoj previšnji blagoslov tom poduhvatu: to je – s dobrim razlozima, uostalom – protumačeno kao pokušaj pranja biografije. G. Vučić bio je prvo žestoki radikal iz ergele Voje Šešelja, pa kao takav i ministar informacija 1998–2000. i autor čuvenog radikalskog Zakona o informisanju koji je ojadio mnoge, a posebno Slavka Ćuruviju, kao što nismo zaboravili (da ga nije ubilo u haustoru, bio bi zaglavio zatvor kao njegove kolege kojima je presudu za "širenje lažnih vesti" ekspresno potvrdilo veće Okružnog suda kome je predsedavala Nata Mesarović, koliko da se podsetimo). Branka Prpa, Ćuruvijina supruga, koja je preživela u haustoru tog 11. aprila 1999, kaže javno i više puta da je reč o gadostima i marketingu: država je, posle petooktobarskog prevrata, propustila da ubistvo Slavka Ćuruvije rasvetli, mada je tragova bilo i ima ih. Dodaćemo da vrana vrani oči ne vadi; ni tada, a bogami ni danas.

Tu se sad javljaju neki detalji na koje treba misliti u tom poslu. Pre svega, ta tri prva slučaja razlikuju se u velikoj meri; dva naknadna takođe – ako dođu u mandat komisije. U slučaju smrti Dade Vujasinović, nedopustivo traljavi kriminalistički, balistički i sudsko-medicinski nalazi potpuno sprečavaju donošenje bilo kakvog relevantnog zaključka o tome je li reč bila o ubistvu ili o samoubistvu. Predmet je upropašćen odmah, u proleće 1994, i rekonstruisati se ne dade nikako. Komisija bi mogla da ukaže na krivce za tu traljavost i ništa više.

Kad je o Slavku Ćuruviji reč, mi od dokumenta SDB "Ćuran" iz 2000. godine do danas nismo doznali ništa, svim naporima države, BIA, policije i Specijalnog tužilaštva uprkos. Jedan je počinilac prepoznat, ali je ubijen decembra 2000; zna se ko je radio-vezom naredio prekid praćenja Slavka Ćuruvije i Branke Prpe tog popodneva, ali se ne zna ko mu je to naredio; neko od svedoka-saradnika kaže da je čuo od nekog pokojnika da su ubili Ćuruviju, ali ne i Branku Prpu, pa dakle mogu da ubiju i Vuka Draškovića u Budvi, a da Dana preživi. I to je to. Svi akteri su sve vreme tu, čak i u BIA i natrag. Države i režimi odlaze i dolaze, ali Služba ostaje i to će teško da poremeti čak i Veliki Koordinator Vučić.

Ako misle da doznaju ko je i zašto ubio Milana Pantića u Jagodini 2001, moraće da pitaju bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića na šta je mislio kad je javno izjavio da je Pantića trebalo samo opomenuti, ali da su izvođači radova preterali i ubili ga od batina. On, Jočić, valjda je znao o čemu govori; još ga niko nije pitao, koliko se zna.

Uzmimo da Komisija dobije mandat i za pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića, našeg kolege iz "Vremena". Njemu su, aprila 2007, postavljene dve ozbiljne ručne bombe na sims; jedna je eksplodirala i Dejan i njegova supruga čudom su preživeli (20 cm od gelera do glava). U nelagodi koja je nastupila bilo je raznih tumačenja, osim Vučićevih (da je Dejan sam stavio bombe na sims); na primer, gđa Smajlović izvodila je teorije o tome da su, eto, albanski teroristi podmetnuli te bombe itd. Sada gđa Smajlović treba – ako tako bude – da istražuje pokušaj ubistva našeg kolege.

Što se predmeta Aberdareva tiče (16 poginulih u bombardovanju NATO), porodice već godinama traže odgovornost nadležnih ljudi iz Vojske koji da su znali šta će se desiti, a nisu postupili da ljude spasu. Dragan Milanović dobio je i odsedeo svojih deset godina, ali to je drugo. Možda ova Komisija – ako dobije mandat i za to – nešto i nađe, mada se ne nadamo.

Gde smo, dakle, sada sa tom komisijom? Hoće li ona da rasvetli ono što država i svi njeni organi i institucije do sada nisu? Bilo bi – ako ništa drugo – lepo od g. Vučića da nagovori predsednika Nikolića da ipak izrazi žaljenje zbog mučkog ubistva Slavka Ćuruvije; kad je mogao da ga nagovori da abolira Dragana Džajića radi spasa Zvezde, mogao bi i to. Možda bi im svima bilo malo lakše; nije tako teško reći "žao mi je Slavka"... Lakše se posle spava.


 

Veran Matić: Zašto sam tu

Na ideju o formiranju Komisije prvi put sam došao pre tri godine, posle razgovora sa komesarom za ljudska prava Saveta Evrope Hamarbergom, koji mi je govorio o asistenciji koju je Savet dao u razotkrivanju ubistva novinara gruzijskog porekla Gongadzea (ovih dana je jedna od presuda izrečena) u Ukrajini. Pomoć se ogledala u ekspertizi međunarodnih istražitelja koji su imali ekspertsku ulogu, ali i političku, jer se suđenje odvijalo pod pokroviteljstvom ugledne međunarodne institucije. Pošto mi je bilo jasno da u slučajevima ubistava Dade, Slavka i Milana nije samo važno da li imamo sposobne istražitelje, već i da li imamo političku rešenost i društvenu odlučnost, shvatio sam da je potrebno objediniti te snage i stvarati klimu koja bi pod stalnim pritiskom rezultirala razotkrivanjem ubica i njihovih nalogodavaca, i procesuiranjem i kažnjavanjem.

Prve predloge dao sam pre tri godine tadašnjem predsedniku Tadiću na jednoj konferenciji u Beogradu. Njemu se svidela ideja i ja sam je prosledio Mikiju Rakiću po njegovoj preporuci. Do osnivanja Komisije tada nije došlo bez nekog posebnog obrazloženja.

Istu ideju predložio sam Aleksandru Vučiću jer sam pretpostavljao da bi on mogao imati direktne motive da do razrešenja ubistava i dođe jer se jedno od njih dogodilo dok je on bio ministar informisanja. On je odmah prihvatio inicijativu i pre nekoliko meseci se krenulo sa stvaranjem Komisije. Njen prevashodni cilj vezan je za minimum koji može i mora takva komisija da odradi, a to je da uz otvoreni pristup svim dokumentima i dokazima, uz pomoć domaćih i stranih eksperata, javnosti da nepristrasan pregled o tome zbog čega do sada nije razotkriveno ko su ubice i nalogodavci i da istražnim organima stavi jasne okvire budućih istraga, kao i da iste prati i pomaže kroz javnu podršku i lobiranje, sve dok ne dođe do željenih rezultata.

Formirajući Komisiju bilo mi je jasno da nećemo moći da dođemo do konkretnih rezultata ako ne uspostavimo jasnu liniju koja povezuje političku volju/želju, obavezivanje, stručnu domaću i stranu ekspertizu, agregaciju svih zainteresovanih domaćih i stranih nevladinih i vladinih organizacija i njihovih energija i sposobnosti u jedinstvenom cilju. Naravno, jasno mi je bilo da mandat mora dati Vlada da bi se mogao dati nacionalni karakter sa ovlašćenjima i mogućnostima uvida u dokumenta koja nose različite oznake tajnosti, bez obzira da li je to potrebno ili ne. Takođe, bilo mi je jasno da moramo razdvojiti uloge: novinara, onih koji stvaraju klimu da do razrešenja dođe, ali koji će predstavljati i kontrolni mehanizam koji je vrlo dobronameran i u funkciji cilja, i istražitelja – vrhunskih profesionalaca u oblasti istraga, a sve upakovano tako da se u potpunosti poštuju regulative Zakona o krivičnom postupku, nezavisnost pravosuđa i da se rezultati rada ni na koji način ne kompromituju.

Svesni smo koliko je sve to komplikovano, ali cilj je veoma važan, i ubeđen sam da postoji vrednost zbog koje treba neki period našeg života tome da posvetimo.

Na primedbe da ovo nije posao novinara mogu da odgovorim da je jedan od najvažnijih poslova novinara da se otkriju ubice kolega. Ne u ulozi istražitelja, već kroz ulogu novinara, kroz istraživačko novinarstvo, kroz medijski pritisak, i kroz angažman u ovakvih institucijama.

Koliko god banalno izgledalo, slična primedba mi je postavljana kada smo pokrenuli akciju za preventivne preglede žena kada je reč o raku dojke. Digitalni pokretni mamograf je spasao živote desetinama žena. Kada je reč o inkubatorima, i to je bilo predstavljeno kao veliki skandal: zašto medij radi posao ministarstva zdravlja... Da mi nismo to uradili, Ministarstvo ne bi takođe. A posle godinu dana, samo u Institutu za neonatologiju, smrtnost beba do jednog kilograma smanjena je za 30 odsto.

Naše najjače oružje je javnost, mogućnost da permanentno komuniciramo sa javnošću kroz naše medije i da upozoravamo na svaki mogući pokušaj zloupotrebe i opstrukcije, ali i za pružanje snažne podrške svima koji budu učestvovali u ovom procesu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA

Radikalske đavolije

Da se podsetimo: 14. novembra 2004. generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić trijumfalno je, svojim melodramatskim tenorom u drhtavom molu, na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da se dokopao "dokumentacije" Državne bezbednosti o "aktivnostima bezbednosno interesantnim protiv Srbije". Kao nosioce tih "aktivnosti" naveo je "lažne svedoke u Hagu", lažne svedoke ovde koji se "verovatno pripremaju da budu lažni svedoci i u postupku protiv gospodina Šešelja". A ko su "lažni svedoci"? Saradnici "obaveštajnih službi", "gospoda Dulović i Anastasijević", hvala na pitanju.

("Vreme", proleće 2007)


Ali, srpski radikali ne bi bili srpski radikali kad ih stalno ne bi dirkao i izazivao njihov mali radikalski đavolčić od koga progovaraju na lakat i uopšte izvode razne izmotacije na sopstvenu štetu.

Tako je neizbežni Aleksandar Vučić jesenas, ničim izazvan (osim tim đavolčićem), osetio potrebu da bez pitanja javno izjavi da on zna ko je Dejanu podmetnuo tu bombu i da će to reći "za tri meseca". Ajde, dobro, makar nešto, makar i od njega. Prošlo je mnogo više od tri meseca, a Vučić nikako da se seti šta je obećao. Pre nekoliko dana, u "Poligrafu", kad su ga podsetili na to, Vučić je složio umilnu facu i izjavio da ima "istinite informacije", ali da neće da ih saopšti policiji, nego samo Dejanu Anastasijeviću u četiri oka. Možete misliti šta mu je Dejan poručio, posle svega; uostalom, bilo je po novinama i elektronskim medijima.

("Vreme", godinu dana kasnije)