---

Plakat SNP Naši neželjeno čini Đinđiću zasluženu uslugu i produžava mu politički život, a kičerozna depolitizacija njegovog lika dodatno ga "ubija"

Dvanestog marta, na dan nastanka ovog teksta, bar pet najvažnijih srpskih televizija posvetilo je takoreći celovečernje programe Zoranu Đinđiću. Novine su objavljivale posebne priloge, ili čak čitave knjige o čoveku koji je Srbiju onomad poveo nekuda, ali se Srbija radije lišila njega nego da se pomeri bilo kuda – ne za njim, nego sa njim. Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i ostali dragi likovi iz devedesetih odali su počast ubijenom premijeru; možda su i mušku suzicu pustili, ko zna. Dve stranke koje se najdirektnije pozivaju na političko nasledstvo Zorana Đinđića "šetale" su u spomen na njega, a treća, u osnivanju, nije šetala jer ona, eto, nije za šetnje nego za nešto drugo, usput će već smisliti za šta. Ili možda neće. Znajući ekipu koja se tu počela okupljati – neće smisliti ništa, ali će zanovetati protiv svega što je smislio neko drugi, i verovaće tvrdo da je baš to sterilno preseravanje "bavljenje s politiku". Pa će se posle čuditi što će im i cenzus biti neosvojiva planinčina.

Ali, manimo se svega toga. To je važno jedino kao kontrastna pozadina pravog "utiska nedelje", a to je za mene plakat famozne fašističke (naravno, imam lepše, ali ne i tačnije ime za To) organizacije SNP Naši, koji pak o Zoranu Đinđiću ima da kaže ovo: "Strani agent, a ne državni heroj". Tim su plakatom fašisti-našisti oblepili Aranđelovac (neformalnu prestonicu svoje virtuelne SNP države), Mladenovac, Beograd, Novi Sad... Vidim da se svi sada nešto strašno uzbihozoriše zbog ovoga i načisto padoše u fras u šupi, a Demokratska stranka je usput zatražila i zabranu SNP Naši, koju je Ustavni sud onomad bio "pomilovao" pod vrlo, hm, interesantnim okolnostima. Pa dobro, sama bi zabrana verovatno bila sasvim u redu, ali iz sasvim drugih razloga, a ponajmanje zbog ovog plakata. Evo i zašto.

Kao što je put u pakao neretko sav popločan dobrim namerama, tako je moguće i da niski, tupoumni i zlonamerni činovi slučajno i neželjeno proizvedu i nešto dobro – to jest, "dobro" u kontekstu u kojem se pojavljuju. Naravno da je taj plakat "po sebi" ogavan, kao i politička suština same te organizacije, ali i svega onoga što (i) ona simbolizuje, a što je i u doslovnom i u simboličkom smislu ubilo Zorana Đinđića i permanentno ubija Srbiju. Pa opet, svemu tome uprkos, kada sam čuo za taj plakat, moja je prva, sasvim spontana, "stomačna" reakcija bila ne zgražavanje – kako bi verovatno bilo da je kontekst drugačiji – nego pre neka vrsta olakšanja. Otkud to? Pa lepo: to što piše na tom plakatu jeste laž, ali negde iz i iza te laži (mada mimo i protiv izvorne namere samih lažova) progovara oslobađajuća Istina. A istina uvek tako predivno subvertira licemerni društveni konsenzus da ćemo se međusobno šašoljiti prijatnim lažima jedni o drugima, i praviti se da smo u sopstvene i tuđe laži ozbiljno poverovali.

Pa dobro, Pančiću, jesi li ti sasvim pomerio pameću?! Kakva je to crna istina u tom ogavnom plakatu?! Evo kakva. Nema u njemu nikakve istine o Zoranu Đinđiću, ali ima istine o srpskom društvu – samim tim i o kontekstu u kojem je: 1. bilo moguće ritualno političko žrtvovanje/ubistvo Zorana Đinđića; 2. bilo takoreći neizbežno sadašnje "jubilejsko" kičerozno depolitizovanje lika i dela Zorana Đinđića, svođenje jedne po svemu ekstraordinarne političke ličnosti na nekakvu sterilno neutralnu figuru Reformatora i Modernizatora kojeg su svi, pa i politički protivnici, silno džentlmenski uvažavali, i s kojim su svi, retrospektivno gledano, bili na istom poslu: reformatorskom, emancipatorskom, modernizatorskom... Aha. How Yes No.

Zato plakat tzv. SNP Naši neželjeno čini Zoranu Đinđiću sasvim zasluženu uslugu: repolitizuje ga, i podseća nas da ono za šta je živeo i poginuo jeste imalo i ima i danas brojne, dobro organizovane i sasvim beskrupulozne neprijatelje. Taj plakat, pa makar i na autorima primeren idiotski način, vraća konfliktnost i kontroverze u sagledavanje značenja i uloge Zorana Đinđića, njegovih ideja i prakse, a samim tim ubijenom Đinđiću produžava politički život. Tome nasuprot, amoralna i odvratna kampanja naknadne "đinđićizacije" svih živih, od Dačića do Vučića i nazad (jebote, ko je sledeći na redu?! Nikolić Tomislav?! Ilić mr Velimir?!), a koju cinično sprovodi deo rahmetli tzv. Druge Srbije, isto je što i rad na trajnom ubijanju Zorana Đinđića: tamo gde je "sve isto" i gde su "svi isti", tamo i svako može da bude novi Zoran Đinđić, samo ako mu okolnosti idu na ruku... E, to je prava laž i to je prava podlost! U poređenju s tim, budalesanje "Naših" smešno je i čak benigno. Jer, "Naši" ne falsifikuju suštinu izuzetnosti Đinđićeve pojave: ne, oni je naprotiv u potpunosti čuvaju i uvažavaju, samo što je interpretiraju na svoj način i iz svog ugla. Pošto je taj ugao, kako rekoh, fašistički, normalno je da o Đinđiću misle i govore sve najgore. Oni se ne prenemažu da im Đinđić, čak i mrtav, nije "prirodni" politički neprijatelj. U poređenju s ljudskim mizerijama i krpama koje danas vučiće, dačiće i slične ležerno proglašavaju Đinđićevim političkim naslednicima, čak su i "Našisti" moralne i intelektualne gromade: jeste da eksplicitno lažu o Đinđiću, ali ovi drugi sistematski lažu o svemu ostalom. Samim tim i o Đinđiću, neizbežno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---