Koncert >

Harold i Modulacije

Beatles On, Dom sindikata, utorak, 12. III
Buika, Sava centar, subota, 16. III 2013.
XIV Guitar Art Festival, Beograd

Dva (i pravljena da budu) najpopularnija koncerta ovogodišnjeg Guitar Art Festivala (dalje: GAF) šarenom publikom napunila su dve najveće dvorane u 6 dana XIV izdanja ovog milenijumskog čeda kulturne scene Srbije. Bez insistiranja na gitarskim veštinama, festival je otvoren opuštenim provodom na opštem mestu (nasleđe Bitlsa), a Dom sindikata popunili su posetioci (s ulaznicama 1700–2800 din.) koji verovatno nisu sretali naš kostimirani omaž The Bestbeat po brojnim manjim svirkama. Zato su prilježno pratili oba ‘bloka’ programa (‘rani’ i ‘pozni’) ovog dosledno zabavljačko-imitatorskog kvarteta+1, i gostujuće tačke između. Neobavezno u odnosu na vešto povezan povod – pola veka debi-albuma Bitlsa Please Please Me (objavljen 22. III ‘63) – gosti su uglavnom izveli obrade iz kasnijeg razdoblja ‘Buba’, sa promenljivom srećom.

Započeo je već odomaćeni umetnički direktor GAF-a, grčki klasični gitarista Kostas Kociolis (Costas Cotsiolis) s gudačkim kvintetom "Dušan Skovran" te očekivanim numerama koje i u originalu imaju takvu pratnju. Mnogo više međutim postići će takođe akademski obrazovani, ali klavijaturista i pop-muzičar Kornelije Kovač s gudačkim triom i ozbiljno razrađenom Lucy in the Sky with Diamonds. Ćerka mu Aleksandra sa svojim učenicima, malim horom Beogradski glas, bila je standardna, no sve je u zasenak bacila najbeogradskija (što podrazumeva i: zanemarena) pevačica Bisera Veletanlić, u jednom od najboljih izdanja ne samo sopstvene druge mladosti. Uz uglavnom akustični i makedonski tandem Vlatka Stefanovskog (gitara) i svog sestrića Vasila Hadžimanova (klavir), Bisera je baladu And I Love Him zadivljujuće jednostavno isporučila glasom koji ispunjava sale i živote, kao sa najboljih snimaka iz velikih starih studija s prigušenim ehom, sa vrhunskih vinila. (Klasik And I Love Her – ‘Makartnijevu prvu Yesterday’ (Lenon) – rodno je ‘izvrnula’ Ester Filips ‘65, a najpoznatiju žensku verziju u džezu dala Sara Von ‘81).

Neki su delovali kao da poneku Bitls-pesmu ubace u svoje redovne rokerske gaže (Dado Topić, Kiki Lesendrić), no rapavi glas i usiljeno mladalački pozeraj nisu dovoljni. Bolje su prošli nepretenciozno sami (Dejan Cukić) ili uz Bestbeat (Neno Belan), a drugi vrhunac večeri obezbedila je glumica Ana Sofrenović, koja je s Cukićem inače nenaporno vodila složeni program Beatles On bez zastoja. Kao i jesenas na Beogradskom džez festivalu, ali s drugačijim repertoarom i pratnjom, elegantna u živim bojama, gđa Sofrenović je zablistala mudro prerađenim Across The Universe i (Lenonovom) Imagine. Gitara Gorana Potića i kontrabas Milana Pavkovića ostavili su puno prostora dubokom, zavijenom glasu, kao i izvornoj i mutiranoj dikciji – podudarno naslovu XIV GAF-a, Modularnost.

A vokalne i emocionalne modulacije su i srž onoga što radi Marija Konsepsion Balboa Buika, zvana Konča (Concha), r. ‘72. u Palma de Majorki. Puna dvorana Sava centra (ulaznice 1800–3200 din.) dočekala je rastuću zvezdu crnu kao Afrika, s blještavo belim osmehom i jednim od danas tako retkih originalnih glasova. Koliko Španjolka toliko i nigde ne pripada – dete izbeglica iz Ekvatorijalne Gvineje, od siromašnog komšiluka učila je flamenko i usvojila ciganski odnos ka životu kao (pro)putovanju, te dosad, srećom i zahvaljujući svojoj izvanrednoj nadarenosti – napredovala. Na vreme se izdvojivši iz sve mutnije Svetske muzike, ova (zaboravili ste izraz?) džepna Venera njiše se kroz stilove, žanje komplimente i kupi obožavaoce bilo da se više prepusti džezu, afro-uticajima, soulu...ili starinskim iberijskim oblicima kao što su kopla, kanta (copla, canta), bulerija. Svejedno, dominira njena strastvena i iskrena interpretacija, osećanja ogoljenih kao u bluzu. Zaista, kako bi Bili Holidej zvučala da je poživela dublje u starost? A Buika prirodno peskirani glas ima od detinjstva, i vibrato kao španski zid.

Sve zajedno učinilo je Buiku miljenicom zvezda, i saradnicom Neli Furtado, Marize, Sila, Č. Korije, Anuške Šankar..., kao i Almodovara, u čijem filmu Koža u kojoj živim (2011) peva dve numere. I njena aktuelna kompilacija naslovljena je En Mi Piel/In My Skin (2CD, Warner – Mascom), primamljiv presek dosad već zavidne diskografije. Nama je premijerno najavljivana kao kraljica flamenka, iako je to tek jedna od faza/muzika kroz koje Buika prolazi; gotovo jednako brzini kojom improvizuje, menja i postave/saradnike, što umanjuje komercijalne efekte. Tako se ovog puta pojavila s triom čiji je akustični gitarista ostao potpuno u senci, važniju ulogu imao je perkusionista (sedeći na za flamenko tipičnoj kahun-kocki), koji je pružao i vokalnu pratnju, kao i odlični pijanista, mladi Kubanac Ivan ‘Melon’ Luis (Lewis). Zasad vrhunac među Buikinim izdanjima, album El Ultimo Trago (2009, u počast legendarnoj meksičkoj pevačici Čaveli Vargas) u saradnji s vodećim klavijaturistom s Kube Čučom (Chucho) Valdesom i njegovim izbeglim ocem Bebom (!), neizbežno odjekuje u ovom repertoaru – kako standardnim tačkama poput Ojos Verdes i Cruz de Olvido, Čavelinim rančerama volver-motiva, tako i Melonovim rumbastim deonicama.

Dok se flamenko-vokalisti "po pravilu službe" pred mikrofonom dele sa životom, Buika tu muziku peva s lakoćom, uz neopterećene improvizacije, a i niz dugih, neukalupljenih monologa. Više me je impresionirala pri prvom susretu uživo, 2007, kada se usredsredila na džez-pevanje praćena samo kontrabasom. No neosporno nadahnuta i spontana, ona ipak bosonoga prti oštricom s čije jedne strane može postati prava diva, a s druge brzo spasti u iracionalno tezgarenje i narko-patetiku. Zasad, imali smo zadovoljstvo njenog koncerta u dobroj formi, sve salve aplauza je zaslužila, a do bisa Mi Nina Lola i ovacije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---