Deset godina protiv: Katalog kulture otpora

Na fotografiji Goranke Matić, snimljenoj negde potkraj 1991, Mira Furlan i Goran Gajić stoje zagrljeni, smešeći se u objektiv, veče pre nego što će napustiti svoj beogradski stan – kao što su prethodno napustili i zagrebački, pod sličnom stigmom "nepouzdanih elemenata" – i zažditi preko Atlantika, da se više nikada (?) ne vrate. Na stolu njihove kuhinje, uz gomilu drugih drangulija koje kao da tek melanholično simuliraju "normalnu svakodnevicu", kočoperi se i načeto pakovanje soka Happy day; ne znam da li je Goranka M. imala u vidu i taj detalj kada je "okinula" sliku, ali taj se – u ovom kontekstu – idiotski natpis morbidno dobro uklapa u sve konotacije narečenog prizora, obogaćujući ga, hteli-ne hteli, jednim ciničnim coup de grace. Kao da je sudbina to dvoje ljudi, u izvesnom smislu – nimalo metafizičkom i metaforičkom – dvostrukih prognanika, najautentičnija paradigma jednog bujajućeg Očaja, jednog stanja koje se tih dana i meseci širilo kao nekakvo kobno virusno oboljenje, kao ebola duše. Mnogi, uostalom, nisu preživeli i nadživeli to stanje, mnogi drugi su otišli (pre)daleko i ne nameravaju da se vrate tamo gde ih sve podseća na Veliku Izdaju koju su ljudi "sa ovih prostora" učinili prema samima sebi i prema vlastitoj ljudskosti, mnogi treći su se skupili i svenuli, izgubili se u lavirintu devedesetih, i sada hodaju našim sivim, hladnim gradovima kao sopstvene senke, tuđi sebi i drugima. Mnogi je "dečko koji obećava" u toj deceniji – koja je, eto, makar pokazala who is who, bez mogućnosti greške! – postao vlastita karikatura, ponosan što može da služi Mašini za proizvodnju nesreće i ubijanje ljudi. Mira i Goran su, poput tolikih drugih, anonimnih protagonista kulture Grada, nestali iz naših "realnih" života, baš nekako na traumatičnom početku decenije u kojoj će Divlji "sići u gradove da biju gadove", a Pitomi će biti toliko dirljivo šokirani da velika većina njih dugo neće biti u stanju ni prstom da mrdne protiv toga... Čini se da demagoške diktature uvek opstaju na višku lepog vaspitanja svojih najvećih žrtava. Dok se one, uviđavne žrtve, opsete i uhvate Govnave Motke – kao najefikasnijeg sredstva za komunikaciju s lupežima, palikućama, strvinarima, nekrofilima, secikesama i ostalim barabama – već je svaki i svačiji život uneređen do neprepoznatljivosti, utopljen u metastaziranu Kulturu Smrti kao u nekakvu septičku jamu Istorije. I posle, mnogo posle, kada "sve prođe", ljudima preostane da vidaju rane i evociraju uspomene, svesni da će do kraja života, do kraja sveta – koji je, Kraj, za njih ionako suštinski već bio i prošao – prebrojavati nove i nove žrtve.

I, dakako, ne prođe mnogo, a već i Dželati iz drugog i trećeg ešalona entuzijastički uzdižu prstiće, i oni bi da ispričaju svoju Tužnu Ljudsku Priču, ni njima nije bilo lako, i oni su mrzeli i prezirali svog Gazdu sve više, što su mu više i služili... Oni svoju šansu uvek vide u Negovanom Zaboravu – kao drugoj strani Negovanog Zlopamćenja, koje je sitničavo i zapravo antipatično, ali makar nije lažljivo – u tome da će protok vremena i gomilanje hiljada sitnih laži i slatkih malih prećutkivanja na kraju ionako nivelisati sve razlike među ljudima jednog burnog perioda, sve dok više uopšte ne bude moguće raspoznati ko je šta bio i šta je ko radio.

VREME GNUSOBE: Fotografije Goranke Matić i Vesne Pavlović čine najupečatljiviji deo knjige Deset godina protiv – građani Srbije u borbi za demokratiju i otvoreno društvo 1991-2001 (Medija centar, Beograd 2001)...

Ceo tekst Teofila Pančića Poduhvati - Deset godina protiv Katalog kulture otpora, Vreme, br. 562, 11. oktobar 2001