Prilog kulturi sećanja – 95 godina od proboja Solunskog fronta >

Trijumf tvrdih na muci

Prošlo je 95 godina od onog 15. septembra 1918, kada je probijanjem Solunskog fronta nastupio čas u kome su kao domine za dva meseca pale Centralne sile, a Srbija oslobođena od austrougarskih, nemačkih i bugarskih zavojevača. U vreme kontroverznih priprema za revizionističko (?) obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata (Velikog rata) 1914, kao da u senku zaborava padaju istorijski značajniji završetak tog rata, kao i patnje onih koji su ga okončali

Početkom septembra 1918. po starom kalendaru, sve oči su bile uprte u maglene visove Moglenskih planina, koje se kao zid izdižu iznad solunske ravnice. Magla je počela da se diže. Depešom O. Br. 28509 od 14. septembra 1918. u 6.15 časova Srpska vrhovna komanda saopštava komandantima Prve i Druge armije: "Uputite jednog oficira i 8 vojnika".

To je značilo da 1. septembra (po starom kalendaru) u osam časova počinje artiljerijska priprema za proboj Solunskog fronta, koji će od sporednog bojišta 1915, 1916, 1917. dobiti strategijski značaj 1918. za završetak Velikog rata.

Solunski front je teatar sukoba vojski sila Antante protivu vojske Centralnih sila u periodu oktobar 1915. – oktobar 1918. koji se prostirao nekoliko stotina kilometara, od Orfanskog zaliva na istoku, preko grčke i albanske teritorije, do Jonskog mora.

Ideja za stvaranje Solunskog fronta ponikla je 1914. u Francuskoj radi udara u leđa snagama Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu, da bi se neutralne balkanske države – Rumunija, Grčka i Bugarska – navele da stupe na stranu saveznika, ili da se spreči njihov ulazak u rat na strani Centralnih sila i prodor dolinom Vardara prema Solunu i dalje na istok. Sa Dardanela je prvo upućena francuska 156. divizija koja je 5. oktobra iskrcana u Solunu, a stiglo je ukupno oko 65.000 francuskih i 85.000 britanskih vojnika.

Te snage nazvane su Istočna vojska i stavljene pod komandu francuskog generala Morisa Saraja, kome je polovinom oktobra 1915. dat zadatak da obezbedi saobraćaj železničkom prugom Solun–Skoplje, da stupi u vezu sa srpskom vrhovnom komandom i olakša njenim trupama izlaz prema Velesu i Solunu, što se nije desilo.

POVLAČENJE, STUDEN, GLAD I ZARAZE: Srpska vojska je 1915. bila počela pripremu prihvatnih baza u Solunu, ali pošto je taj pravac povlačenja presečen, posle četiri pokušaja pruskog feldmaršala Augusta fon Mekenzena da zaokruži i unište srpsku vojsku, doneta je odluka o povlačenju ka Jadranu.

Preko Crne Gore je odstupilo 89.930, a preko Albanije 54.039 srpskih vojnika. U Severnoj Albaniji koju je kontrolisao Esad-paša Toptani bilo je oko 20.000 srpskih vojnika. Povlačeći se srpska vojska je u dugotrajnim marševima po kiši i hladnoći trpela glad i masovno obolevala.

Prema navodima trupnog lekara u srpskoj vojsci Stevana Ivanića, "nije više bilo ničega ni za kupovinu ni za otimačinu za onoliko velike mase vojske i begunaca". Vojska se oslanjala gotovo isključivo na sledovanja, koja su na početku povlačenja podeljena za 11 dana, s pretpostavkom da će do Elbasana stići za 19–22. dana. Međutim, navodi isti autor u pedantno vođenom dnevniku, od 13. decembra 1915. do 21. januara 1916. godine, po vojniku dnevno je sledovalo između 500 i 1670 kalorija, uglavnom pirinča, brašna, hleba, slanine, zejtina i konzervisanog mesa, ponekad pasulj, uz nimalo ili vrlo malo povrća (luka do 20 grama dnevno i kupusa). Vojska iz sledovanja nije dobila ništa 27, 28. i 29. decembra, kao ni 19. januara.

Dana 22. januara ova jedinica se ukrcala u lađu za Krf i tu su, prema svedočenju istog autora, prvi put dobili uljudno skuvanu hranu.

Na Krf je prebačeno 151.828, u Bizertu 13.000, u Francusku i na Korziku 5000 vojnika. Dok se čekalo na evakuaciju iz rejona Skadar, Lješ, Elbasan, Tirana, srpski vojnici su masovno umirali od zaraznih bolesti, uključujući i tifus.

Na Krfu je umro 7751 vojnik sahranjen u plavoj grobnici kraj ostrva Vida. Pošto su sledovanja bila relativno mala (po 100 grama konzervisanog mesa ili zamrznute australijske govedine), naređeno je da se meso od jednog dana čuva za sutradan, kako bi se makar svaka dva dana pojela pristojna porcija. Temperatura vazduha na Krfu tada je bila dosta visoka i meso se vrlo brzo kvarilo, te su vojnici masovno obolevali od intoksikacija, a često i od žutice. Naređeno je da se meso kuva, ali na Krfu nije bilo lako naći drva...

Umiranje se nastavilo u prva dva meseca 1916. na ostrvima Krfu, Lazaretu i Vidu.

O uzrocima pomora se detaljno govori u radu grupe autora "Zarazne bolesti i rad srpskog vojnog saniteta na njihovoj prevenciji i lečenju na Solunskom frontu 1917–1918" (Vojnomedicinska akademija, Klinika za infektivne i tropske bolesti, Vojnosanitetski pregled 2008)

SOLUNSKA MALARIJA: Od srpskih trupa na Solunski front stigao je s Krfa prvo Dobrovoljački odred 22. maja, a ostale snage (7025 oficira, 129.190 vojnika i podoficira, 25.457 konja i 9387 mazgi) pristizale su od 21. juna do 5. avgusta. Oko 5000 vojnika uspelo je 1915. da se probije dolinom Vardara.

Nakon prebacivanja vojske sa Krfa na Solunski front, tokom 150 kilometara dugog marša ka frontu u juna 1916. od Halkidikija kroz močvarni deo solunske ravnice, a i po dolasku na front, zdravstveno stanje donekle oporavljenih srpskih vojnika naglo se pogoršalo – vojnici su počeli masovno da obolevaju od malarije.

Ta malarična vojska je marširala ka rejonu Gorničevske bitke (niz bitaka na Kajmakčalanu, Crnoj Reci...).

Kajmakčalan 1916: "...aber so dachten nicht der Koening Alexander und die Serben!"

Stevan Jakovljević u dokumentarnoj prozi Srpska trilogija, koja je svojevremeno štampana u desetine izdanja, ovako opisuje tadašnji motiv srpskog 1916. ratnika:

"Pošto sam seo, on mi objasni kako je sada dobio zapovest za sutrašnji rad.

Sutra ćemo napadati. Prvo će tući artiljerija. Kada se bude dao znak za juriš, mi treba u nekoliko skokova da upadnemo u njihove rovove. Naročito mi je naglasio da održavam neprekidnu vezu sa onima levo i desno.

– Šta treba da nam bude krajnji cilj? – zapitao sam.

– Beograd – odgovori mirno, zavijajući cigaretu.

Kako?...

– Odavde pravo!"

"Odavde pravo" isprečila se planina Nidže i njen utvrđeni vis Kajmakčalan čiji se vrh Sveti Ilija uzdiže 2524 metra iznad mora.

Rebeka Vest u knjizi Crno jagnje i sivi soko, opisuje nestvaran pogled iz neke bašte pune perunika na Kajmakčalan na koji je išla četrdesetih, uz reči "bezbojna, ali blistava brda" i "opasna vasiona": "Ovde su kralj Petar i princ Aleksandar sedeli i posmatrali amfiteatar niskih brda koja predstavljaju predvorje planinskog zida i razmišljali kako će onaj ko zauzme vrh po imenu Kajmakčalan, što znači kačica za puter, zavladati ravnicom, pa stoga mora biti zauzet, mada je to izgledalo nemoguće... ‘A kako ste se popeli’, pitala je Gerda. Konstantin (Stanislav Vinaver) joj je objašnjavao: ‘Pa popeli smo se peške.’ ‘Koješta’, reče ona, ‘niko ne može da se popne uz planinu dok neko puca na njega iz mitraljeza...’

Konstantin odgovori, i to je zvučalo tako dobro na nemačkom da ću te reči ostaviti u originalu: ‘So dachten die Deuchen und dachten di Bulgarien, aber so dachten nicht der Koening Alexander und die Serben!’"

Bitka na Kajmakčalanu je vođena između 12. i 30. septembra 1916, kada je Prva srpska armija uz velike gubitke uspela da ga konačno zauzme jurišima 30. septembra 1916. Posle mnogo preokreta, srpske i francuske trupe su primorale Nemce i Bugare da napuste Bitolj 19. novembra 1916. u koji je ušao jedan srpski konjički puk, a zatim i ruska pešadija. Za tri i po meseca teških borbi srpska vojska prodrla je oko 40 km na sever, ali bitka je završena bez neposrednih strateških pomeranja. Bitka je imala ograničen cilj da se zaustavi nalet Bugara i da se privežu jače snage Centralnih sila i olakša preduzimanje savezničke ofanzive na Zapadnom frontu, a i da se obezbedi stupanje Rumunije u rat na strani saveznika. Posle poraza rumunske vojske, general Žofr je sredinom decembra 1916. godine uputio direktivu generalu Saraju da se na Solunskom frontu obustave sve ofanzivne operacije. Englezi i Italijani tražili su da se Solunski front napusti.

Za srpske vojnike je Kajmakčalan, međutim, bio Kapija slobode i prvi korak u Otadžbinu.

Rebeka Vest, u romanu Crno jagnje i sivi soko, četrdesetih: "‘Ova dvojica kažu da je velika čast čuvati Kajmakčalan i da su preko dana zadovoljni, ali da je noću jezivo, jer čuju kako mrtvi vojnici dozivaju svoje majke.’

‘A šta kažu’, upita Konstantin. ‘Govore: "Jao matke, jao matke!"‘, reče nam jedan od vojnika..."

U srpskoj vojsci su u toj ofanzivi 4643 vojnika poginula, nestala ili bila ranjena. Iz stroja Drinske divizije izbačena su 3804 vojnika. Tokom 1916. godine iz srpskog stroja bilo je izbačeno 1209 oficira, 32.880 podoficira i vojnika.

Među poginulima na Kajmakčalanu bio je i komandant dobrovoljačkog odreda Vojin Popović, vojvoda Vuk, pogođen u srce dok su mu van zaklona na otvorenom bojištu previjali ranjenu ruku. U Kragujevcu, gde je bio izbegao iz Sjenice, pre ratova su za njim dovikivali: "Ide Ture!" Kad je završio vojnu akademiju, skinuo je epolete i otišao u komite u Staru Srbiju i Makedoniju. Od 2500 vojnika tog četničkog odreda, posle juriša na Kajmakčalan u životu je ostalo 400. Odred je rasformiran.

Istoričar Andej Mitrović u knjizi Veliki rat primećuje uzgredni efekat izginuća tog komitskog odreda – ono je zapravo definitivno oslabilo snagu Apisove Crne ruke koja je u njemu imala jako uporište. Regent Aleksandar, oficirska Bela Ruka i Nikola Pašić su se s crnorukcima konačno obračunali 1917. godine u Solunskom procesu, koji je u to vreme bio poznat malom broju ljudi. Grupi pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa suđeno je u Solunu od 2. aprila do 5. juna 1917. godine, zbog navodnog pokušaja atentata na regenta Aleksandra, mada je do izricanja presuda optužnica više puta menjana i dopunjavana. Izrečeno je više kazni na smrt streljanjem. Sudski su rehabilitovani posle 1945.

PREVRATI I PREOKRETI 1917: Dok je na Solunskom frontu 1917. do leta 1918. godine vođena rovovska vojna, a u pozadini politička groznica, na međunarodnoj sceni odigrali su se krupni događaji.

U Rusiji je u februaru 1917. godine izbila Februarska revolucija nakon koje je Rusija zadržala pozitivan odnos prema ratu i Srbiji, ali u prelomnim danima Oktobarske revolucije boljševička vlast je 6/7. novembra 1917. donela Dekret o miru i početkom decembra 1917. godine zaključila je primirje između Centralnih sila i Rusije (5. decembra zaključeno je primirje na deset dana, a 15. decembra produženo na 28 dana). Rusija se povukla iz rata 7. marta 1918. godine, a 17.573 vojnika Ruske specijalne divizije, koja je brojala 20.553 vojnika, izjasnilo se da neće da se bori na Solunskom frontu. Ruska divizija je 2. januara 1918. povučena sa fronta, a u februaru 1918. prebačena u Bizertu.

Sjedinjene Američke Države su Nemačkoj objavile rat 6. aprila 1917. godine.

Francusko-britanska ofanziva na zapadnom frontu pretrpela je neuspeh.

Zbog pronemačkog ponašanja grčkog kralja Konstantina i grčke vlade na konferenciji saveznika u Rimu 5. i 7. januara 1917. razmatrane su mere da se Grčka oslobodi uticaja Nemačke. Obrazovana je nova grčka vlada na Kritu, sa Venizelosom na čelu, koja dolazi u Solun. Po pristanku britanske vlade krajem maja 1917, odlučeno je da se izvrši vojna intervencija u Grčkoj. Za povod je uzeto to što kralj Konstantin nije povukao svoje trupe na Peloponez. General Saraj uputio je zahtev srpskoj vrhovnoj komandi da izvrši napad na grčke trupe u Tesaliji, ali to je sa srpske strane odbijeno. Kralj Konstantin je pod savezničkim vojnim pritiskom 12. juna 1917. abdicirao u korist svog drugog sina Aleksandra, koji je Venizelosa postavio za predsednika vlade. Krajem juna Grčka je objavila rat Centralnim silama i do kraja 1917. godine na Solunski front uputila tri divizije, a do jeseni 1918. još šest divizija.

Između Vlade Kraljevine Srbije i Jugoslovenskog odbora iz Londona 20. jula 1917. potpisana je dalekosežna Krfska deklaracija, koja se zasnivala na Niškoj deklaraciji koju je 24. decembra 1914. godine (7. decembra) donela Narodna skupština Srbije u Nišu o posleratnom ujedinjenju jugoslovenskih zemalja u zajedničku državu.

1917: PRVI JURIŠ NA VETERIK, TOPLIČKI USTANAK: Sve do proboja fronta 1918. menjani su stavovi vlada u Parizu, Londonu, Rimu i promenjena su tri glavnokomandujuća generala.

Žozef Žak Sezar Žofr (1852–1931), načelnik francuskog generalštaba, 9. marta 1917. godine uputio je telegram u Solun u kome je tražio da tokom trajanja opšte ofanzive saveznika na glavnim frontovima savezničke istočne divizije pređu u napad. General Saraj je u planu za ovu ofanzivu srpskoj vojsci namenio glavnu ulogu. U Gorničevskoj bici desetkovana srpska vojska je izvršila reorganizaciju (od tri armije obrazovane su dve). Prva armija je u svom sastavu imala Moravsku, Drinsku i Dunavsku diviziju, a Druga Šumadijsku, Timočku i Vardarsku diviziju.

U očekivanju da Solunska ofanziva počne u proleće 1917, na zboru komitskih četa 8. i 9. februara 1917. godine (održanom u Obilićevu u Pustoj Reci) doneta je odluka o dizanju Topličkog ustanka. Ovaj ustanak je ugušen: bugarski okupatori su ubili 20.000 muškaraca, žena i dece. Internirano je bilo oko 50.000 ljudi.

Srpska ofanziva trebalo je da počne 15. aprila 1917. Zbog velikih kiša početak je odložen za 8. maj. Planom je bilo predviđeno osvajanje visova Sokola, Dobrog polja i Veternika, u zoni Moglenskih planina, a posle nastavak prodora ka Vardaru.

Vođene su višednevne ogorčene borbe za kotu 1824, čiji neuspeh je onemogućio Šumadijsku diviziju da pređe u opšti napad. Srpska vrhovna komanda tražila je od generala Saraja da joj pošalje 30. diviziju, koja je tada stigla u Solun, no on je to odbio i 23. maja naredio prekid ofanzive. Strategijski smisao ove ofanzive, koja je završena bez rezultata, bio je izgubljen onda kada je izostala predviđena ofanziva ruske i rumunske vojske. General Saraj za neuspeh prolećne ofanzive optužio je srpsku vrhovnu komandu...

"Od spomenka, plavog cveća, venac mi opletite..."

Neuspeh i veliki gubici nepovoljno su uticali na srpske vojnike, koji su čamili na tvrdim daskama, ili na goloj zemlji u vlažnim zemunicama po Moglenskim planinama. U borbenom rasporedu srpske vojske prevladavao je broj prestarelih vojnika, što je ubrzavalo proces smanjivanja jedinica na linijama fronta.

Bolnice su se punile ranjenicima, a još više onima koji su naknadno obolevali. Odvojeni od kuća, zabrinuti za porodice, bez kuće i kućišta. Oficiri bi pevali englesku pesmu It’s a Long Way to Tipper-ary.

Stevan Jakovljević u Srpskoj trilogiji, beleži kako je neki Tanasije pevao: "Aoj Bosno sirotice kleta...", iz solunske kafane "Nea elas" čulo se kako je harmonikaš razvezao Vranjanku a neko je pevao Oj spomenče.

To je pesma posle koje se puca u plafon:

"Oj spomenče, plavo cveće

pokraj staze, pokraj staze cvetiću...

A kad umrem, a kad umrem,

na grob meni dođite,

od spomenka, plavog cveća,

venac mi opletite..."

Neko bi klateći se pevao Tamo daleko, čiji zaboravljeni stih glasi:

"Tamo daleko, gde Drina kvasi kraj,

tamo su dvori moji, tamo je zavičaj..."

U pozorištu "Panteon" na koncertu Mladih četnika 7. (20) januara 1918. (loža 24 drahme, parter 5 drahmi) Muzika Kraljeve garde svirala je Marš kralja Petra Prvog i Srpkinju Davorina Jenka...

Na frontu je neko na svirali svirao melodiju Oj Moravo...

Merzer vuždi kao mečka, brđani kevću kao psi, rovovci grokću...

Premoreni od nesnosnog iščekivanja dok su granate preletale iznad njihovih glava, vojnici su i u mrkloj noći po pucnju znali koja baterija gađa, odakle i iz čega. Merzer vuždi kao mečka, brđani kevću kao psi, rovovci grokću, poljaci prašte, haubica grmi...

U decembru 1917. godine u bolnicama je bilo 8346 bolesnih i 1308 ranjenika. Ukupno van stroja bio je 331 oficir i 12.851 vojnik. U Srpskoj vojsci tokom 1917. godine poginulo je ili umrlo od rana i bolesti 256 oficira i 4075 podoficira i vojnika. Nastala je pritajena borba između lekara i nekih sa položaja, koji su želeli da se njihovo bolovanje što duže produži.

Stevan Jakovljević, Srpska trilogija, knjiga treća:

"Kapetan Milija, zvani ‘Aždaja’, priča kako se i on vukao po poljskim zavojištima. Ali kada je probio Hindenburgovu liniju, preko engleske bolnice u Vertekopu, i dočepao se Soluna, sada manevruje iz bolnice u bolnicu.

– Vala, braćo, ako je za vajdu, dosta je. Ratujem: dvanaeste, trinaeste, četrnaeste, petnaeste, šesnaeste i evo sam u sedamnaestoj... A sad, kako je onaj trećepozivac zaplašio Boga, ko zna koliko ćemo još ratovati.

– Kakav trećepozivac? – zapitao sam ga.

– Ne znate?... Niste li čuli za priču zašto smo oterani na Krf?

Rekoh mu da znam. Ispričah mu nekoliko pojedinosti. Dojadili smo Bogu ratujući neprestano, pa je naredio da nas, Srbe, proteraju na neko ostrvo.

– E, dobro... Ne znate šta je dalje bilo. Dakle, naljutio se Bog na zemlju, povukao svu nebesku policiju i rekao: neka se tuku, ne bi li im najzad došla pamet!...

Ugrabe tu priliku Srbi, i kidnu sa Krfa.

Ali posle nekog vremena seti se Sveti Petar i sa nebeske osmatračnice pogleda na Krf da vidi šta li mi sad radimo. Ali Srba tamo nije bilo. Uplaši se Sveti Petar za našu sudbinu. Ode i saopšti Gospodu. Reše tada da se prati jedan heruvim na zemlju i vidi šta je sa nama.

Kada se heruvim vratio, saopštio je:

– Obišao sam celu zemlju skroz i unakrst. Nigde nisam video šajkače. Istina, naiđoh na jednu vojsku tamo negde oko Sredozemnog mora. Nosili su engleske uvijače, francusko odelo, jeli su američke konzerve i psovali strašno... Po tome bih rekao da su to Srbi.

Gospod se zamisli, i reši se da lično siđe na zemlju i proveri iskaze.

Sišavši na Solunsko polje, uze Gospod na sebe spodobije čoveka sa dugom belom bradom i uputi se prema Moglenskim planinama. Negde oko Vertekopa naiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu:

– Stoj!

– Stao sam! – reče Gospod.

– Ko ide?

– Bog...

Trećepozivac zažmiri da bi bolje video, onda trepnu, naperi pušku i povika:

– Napred!

Na tri koraka zaustavi Gospoda...

– Šta reče, bre, koj’ si?

– Gospod Bog.

– Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće te o’ma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd. Ispašćeš sposoban za vrontu i utrapiće ti pušku. Nego beži dok si čitav!"

HINDENBURGOVA LINIJA I PRESTOLONASLEDNIKOVA BOLNICA: Englesku bolnicu u Vertekopu prozvali su "Hindenburgova linija". Bilo je glavno da se probije ova "linija". A kad se dočepaju Prestolonaslednikove bolnice u Solunu, Druge i Šeste francuske, stvarale su se mogućnosti za odlazak na bolovanje u Francusku ili Afriku, a oni lakše bolesni upućivani su u rekonvalescentni logor u Vodeni, na oporavak. Neki bi nakratko bežali iz bolnice u Solun da osete život, mada je vrenga vrebala.

Тokom 1917. i 1918. veliki broj prostitutki različitih narodnosti preplavio је mnoge krajeve Soluna. Dezinfekcione rastvore, kao što su sublimat, lizol i karbolna kiselina, prostitutke su retko upotrebljavale, iako ih je bilo po njihovim sobama. Oboleli od veneričnih bolesti zadržavani su u poljskim bolnicama, dok su oni sa sifilisom, teži i specijalni slučajevi lečeni u Solunu u 4. francuskoj vojnoj bolnici (vojnici) i u 6. francuskoj vojnoj bolnici (oficiri). Oktobra 1917, otvoreno je venerično odeljenje od 60 postelja u srpskoj Prestolonaslednikovoj bolnici na kome je za 11 meseci, koliko je odeljenje radilo, lečeno ukupno 357 bolesnika od sifilisa i mekog šankra, od kojih je tokom rata zaraženo 275. Veći broj imućnijih bolesnika lečen je ambulantno kod svojih vojnih lekara, a delom i privatno. Pored toga bilo je dosta i obolelih od tripera, pa sve skupa može se zaključiti da je broj veneričnih bolesnika u Solunu u toku poslednje godine pred ofanzivu 1917/1918. iznosio verovatno oko 1500.

Obolevali su najčešće oficiri, ljudstvo u pozadini, komordžije, kuriri i imućniji vojnici, zahvaljujući slobodnijem kretanju i materijalnim sredstvima. Trupe, izolovane na udaljenim, nenaseljenim i planinskim položajima, bile su potpuno zaštićene.

Ranjenici su s fronta prevoženi na mazgama, ili u ranjeničkim vagonima. Godine 1915. savezničkoj komandi je stavljen na raspolaganje vozni park koji je pri napuštanju Srbije prebačen preko Bitolja i Soluna na grčku teritoriju: deset lokomotiva i 543 što putnička što teretna vagona, od čega je formirano nekoliko sanitetskih vozova sa po 23 do 40 vagona. Kada je 14. septembra 1918. godine probijen Solunski front, ti sanitetski vozovi dobili su ulogu u transportovanju ranjenika od Bitolja ka Solunu i od Đevđelije ka Solunu, koji će kasnije biti prebacivani u vojne bolnice na tlu Afrike ili Francuske.

SMRZNUTA GOVEDINA IZ ARGENTINE, SKORBUT I ZELJE IZ "PUKOVSKE BAŠTE": Nakon dolaska sa Krfa na Solunski front, celokupna srpska vojska snabdevala se iz Francuske intendanture, a hrana se dopremala iz francuskih skladišta. Svakom vojniku je dnevno sledovalo 450 grama smrznute govedine iz Argentine, koja je brodovima dopremana na Solunski front. To meso bilo omraženo u srpskoj vojsci usled specifičnog ukusa, na koji vojnici nisu navikli. Količina povrća bila je vrlo mala, ukupno 100 grama dnevno, što je obuhvatalo pasulj, sočivo i makarone (!).

Kako možemo videti iz rada grupe autora "Problemi ishrane srpske vojske na frontu 1917–1918." (Vojnomedicinska akademija, Sektor za preventivnu medicinu), na Solunskom frontu vojnik se hranio pre svega konzervisanim ili smrznutim mesom, belim hlebom, skoro svakodnevno pirinčem, od kojeg su neuki kuvari uspevali da skuvaju samo gustu neukusnu čorbu, zatim suvom testeninom i mešavinom sušenog povrća. Vojnici Dunavskog brdskog diviziona skoro cele 1917. godine (od februara do decembra) dobijali su za jelo isključivo suvu ili konzervisanu hranu. U toku 334 dana samo 24 puta jeli su sveže povrće (salatu, tikvice, zelje, patlidžan, mlad kupus), a krompir 25 puta, što znači da su im sveže namirnice, u kojima je očuvan sadržaj vitamina bile dostupne samo u toku 49 dana.

Jednolična hrana s vremenom je morala izazvati odbojnost kod vojnika, koji su masovno prosipali omraženu čorbu od pirinča. Energetska vrednost dnevnog obroka srpskog vojnika iznosila je u proseku između 2000 i 2500 kalorija, dok je, na primer, nemački vojnik dobijao 3200 kalorija.

Dotur hrane vojnicima u rovovima bio je izuzetno otežan, kuhinje su bile udaljene, tako da im je hrana stizala samo jednom dnevno i to ohlađena, što je, uz nedovoljno prijatan ukus, povećavalo "rastur". Ručak je deljen između 4 i 5 sati ujutro, a večera između 8 i 9 uveče, što znači da u toku 15 sati između ta dva obroka vojnici nisu jeli ništa. Samo 13,3 odsto vojnika imalo je zdrave zube.

Avitaminozom izazvana sklonost ka krvarenju dovodila je i do veoma teških posledica: izliva krvi u potkožno tkivo i mišiće, naročito nogu, ali i do pleuralnog izliva, crevnih hemoragija, što je bilo uzrok izražene anemije.

Posle epidemija pegavca, tifusa, paratifusa, kolere, Srpski vojni sanitet se na Solunskom ratištu borio protiv endemskih epidemijskih bolesti (malarija, denga, papatačijeva groznica, tifus, paratifus, dizenterija) i njihovih uzročnika u močvarnim nizijama i u seoskim kućama solunske ravnice. Od bacilne dizenterije bolovao je i sam kralj Petar, kod koga je koprokulturom izolovan Bacillus Flexneri.

Kad su se posle Kajmakčalanske bitke vojnici ukopali u rovove u kojima su proveli narednih nekoliko meseci, u Drinskoj diviziji, koja se nalazila na nepristupačnom terenu, na velikoj nadmorskoj visini od 1000 do 2300 metara, početkom januara 1917. godine pojavila se epidemija skorbuta (3223 obolela vojnika). Napuštena je zabluda da je skorbut zarazna bolest i Lekarska komisija je 16. januara 1917. preporučila da budu povećane količine svežih namirnica, naročito krompira, kupusa i luka koje treba svakodnevno davati vojnicima. Takođe, preporučivan je i unos sirćeta i vina, ali čega nema ne može se ni dati, tako da je ishrana ostala ista, a skorbut se širio u srpskoj vojsci. Tek kad je s proleća stiglo povrće i divlje bilje koje su vojnici brali i kuvali (koprive, zelje, kiseljak, lipov list), "tamo gde cveta limun žut" u ishrani vojnika popravio se sadržaj vitamina C. Skorbuta je manje bilo među vojnicima Šumadijske i Timočke divizije, koje su se nalazile u ravnijim i naseljenijim područjima sa blažom klimom, gde su vojnici u letnjim mesecima formirali "pukovske bašte", u kojima su gajili povrće za ishranu.

Pred proboj fronta, kad je sanitet savladao stare epidemije, srpsku vojsku je zahvatila epidemija španske groznice.

PREKO SEDAM MORA SIBIRA, MANDŽURIJE, JAPANA, SINGAPURA, SUECKOG KANALA: Za srpsku vojsku koja je svakodnevno ginula i bila napadana boleštinama najveći problem predstavljala je popuna ljudstvom. Problem je bio u određenoj meri ublažen dolaskom dobrovoljaca iz Amerike i Rusije.

Iz Severne Amerike su još 1916. stigla u Solun dva transporta dobrovoljaca – Hercegovaca, Crnogoraca, Bokelja i Ličana (oko 2000 ljudi) i uključeni su odmah u jedinice. Krajem 1916. SAD su odobrile prikupljanje dobrovoljaca na njenoj teritoriji za srpsku vojsku, ali pošto ove nisu još bile u ratu, organizovan je u Sen Luju (Kanada) tranzitni logor, gde su dobrovoljci prikupljani i savezničkim brodovima prebacivani u Bizertu. Posle tromesečne obuke dobrovoljci su prebacivani u Solun i uključivani u srpske jedinice. Do kraja rata kroz prihvatni logor u Bizerti prošlo je oko 9000 dobrovoljaca.

Dobrovoljci iz Rusije (2395 Srba, 158 Hrvata, 77 Slovenaca, 59 Čeha, 8 Slovaka i Poljaka), stigli su preko Arhangelska i Francuske u Solun 7. decembra 1917. Druga brigada od 3934 oficira, podoficira i vojnika krenula je preko Sibira, Mandžurije, Japana, Singapura, Sueckog kanala i u Solun stigla po transportima od 29. marta do 1. maja. U Solunu su sve dobrovoljačke jedinice rasformirane. Dotadašnja Vardarska divizija je preformirana i dobila nov naziv Jugoslovenska divizija.

Na frontovima se 1918. situacija ubrzano menjala. Italija je doživela katastrofu kod Kobarida i njen ugled je naglo pao. Rumunija je u proleće zaključila separatni mir sa Centralnim silama.

Ofanzivu na zapadnom frontu nemačka armija počela je 21. marta 1918, ali je ona slomljena u junu i julu kada su savezničke armije potisnule nemačke trupe sa svih položaja kojima su bili ovladali u protekloj ofanzivi.

Francuski maršal Ferdinand Foš je u takvim okolnostima doneo odluku o protivofanzivi u koju je uključio i Solunski front.

Za komandanta Solunskog fronta postavljen je francuski general Franše d’Epere, koji je još 1914. godine predlagao da se saveznici iskrcaju na Balkan. Stigao je u Solun 18. juna 1918, da bi primio dužnost glavnokomandujućeg na Solunskom frontu, a da se nije ni sreo sa generalom Gijomom.

Savetovanje sa regentom Aleksandrom i srpskim generalima D’Epere drži već 29. i 30. juna i prihvata predlog srpske vrhovne komande da srpska vojska pokuša proboj na sektoru Dobro Polje–Veternik–Kozjak. (Sporazum srpske i francuske vlade o ofanzivi bio je tajni - krilo se od vlade Velike Britanije.)

Srpska vojska je u tim trenucima imala šest divizija sa 140.000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca. Bila je podeljena u dve armije – Prvu, kojom je komandovao Petar Bojović, i drugu, na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić (uz regenta Aleksandra).

Tokom priprema za proboj, koje su trajale dva i po meseca, popravljani su stari i izgrađivani novi putevi za izvlačenje teške artiljerije na položaje preko 2200 metara nadmorske visine (Floka, Kajmakčalan). Izgrađena je železnička pruga uskog koloseka od sela Dragomanci do Bahova, novi aerodrom u Janici (Gidnnitsa), privučene su velike količine artiljerijske municije i drugog materijala.

General D’Epere skratio je Srbima front sa 60 na oko 30 km i ojačao ih sa dve divizije, 220 artiljerijskih oruđa i avijacijom. Ispred srpskog fronta nalazile su se 2. i 3. divizija iz nemačke 11. armije (odnos snaga u ljudstvu 2:1, u artiljeriji i avijaciji 3,5:1 u korist srpske strane).

Kad je krajem jula general D’Epere naredio britanskim trupama da se počnu spremati za ofanzivu, usledio je protest britanske vlade, o čemu je tokom avgusta raspravljano u Versaju.

Tek 11. septembra britanski Vrhovni ratni savet doneo je odluku o preuzimanju ofanzive s početkom 15. septembra. Lojd Džordž, predsednik britanske vlade, po donošenju ove odluke izjavio je: "Mi nećemo stupiti u borbu pre nego što Srbi postignu uspeh. Ako srpski narod ne uspe, mi nećemo dozvoliti da se stvar pomoću nas popravlja."

Po planu glavnokomandujućeg na Solunskom frontu generala D’Eperea, srpske trupe trebalo je da počnu napad 15. septembra u 5 časova. Direktiva Vrhovne komande Srpske vojske za ofanzivu pročitana je 13. septembra uveče u svim jedinicama: "Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom da od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive, brzina je najbolja garancija protiv iznenađenja... treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage... sa nepokolebljivom voljom i nadom u Boga, junaci, napred u Otadžbinu."

To je odgovaralo raspoloženju srpskih vojnika koji su patili za porodicama, zavičajem i otadžbinom.

Vrhovni komandant srpske vojske bio je regent Aleksandar, a načelnik štaba Vrhovne komande je vojvoda Živojin Mišić. Prva armija, kojom je komandovao Stepa Stepanović, bila je na frontu od Sokola do Lešnice, u dužini od 17 kilometara. Druga armija, Vojvode Bojovića, ojačana francuskom 122. i 17. kolonijalnom divizijom, posedala je front u dužini od 16 kilometara od Sušice do Sokola.

Ispred srpske vojske visoko u brdima nalazile su se bugarsko-nemačke snage, kordonski razvučene, bez jačih rezervi u pozadini. Nisu očekivale glavni napad na tom planinskom delu fronta.

Za nosioca proboja određena je 2. srpska armija. Artiljerijska priprema iz 580 artiljerijskih oruđa počela je u ranim jutarnjim časovima 14. septembra. Trajala je puna 22 časa. Bugarska artiljerija bila je ućutkana, a utvrđenja, prepreke i osmatračnice uglavnom porušeni. Avijacija je tokom artiljerijske pripreme bombardovala neprijateljske rezerve.

U noći 14/15. septembra napad je počeo u 5.30 časova, na odseku 2. srpske armije. Na frontu Sušica Soko širokom 17 kilometara krenule su divizije prvog ešalona Druge armije. Pred njom su bile cela 3. i deo 2. bugarske divizije.

Francuska 122. divizija zauzela je Dobro Polje i Šumoviti greben (Šeinovac), a u toku noći i Sokol.

Šumadijska divizija zauzela je Veternik za koji se, zbog nepristupačnosti, verovalo da je neosvojiv i produžila napad i postigla uspeh presudan za dalja dejstva. Glavno sredstvo borbe Šumadinaca bili su bomba i bajonet.

Vojvoda Stepa Stepanović naredbom, izdatom 16. septembra, odaje priznanje Šumadijskoj diviziji: "Šumadijska divizija je svoj sporedni zadatak pretvorila u glavni i time stekla slavu kakva se ređe nalazi u istoriji Ratne veštine... "

Do 21 čas toga dana Druga armija probila je bugarski glavni položaj širine 11 i dubine 3-4 kilometra. Drugi dan je širina povećana na 40 km i time otpočinje slom vojske Centralnih sila na Solunskom frontu koja ne uspeva da se učvrsti na rezervnim položajima i čija linija se raspada.

Ratni dnevnik Vrhovne komande, 1918. (Veliki rat, Narodna biblioteka Srbije, 1918) pokazuje kako su se naredna četiri dana srpske armije kao bujica sručile sa visokih planina ka Crnoj Reci i dolini Vardara. Tokom 21. septembra Druga armija je izbila na Vardar od Demir Kapije do Negotina i na Crnu Reku.

General D’Epere nije odmah počeo da realizuje naređenje predsednika francuske vlade Klemansoa od 21. septembra da ograniči ofanzivu. Dozvolio je da se ofanziva nastavi svom silinom, možda i zbog toga da oslobodi britanske i grčke trupe na dojranskom delu fronta od bugarskog pokušaja da izvedu kontraprodor.

Srpska Prva armija Petra Bojovića na čijoj su prvoj liniji bile Drinska divizija (desno krilo), Dunavska divizija (levo krilo je 22. septembra izbilo na komunikaciju Prilep–Gradsko, a 27. septembra Veles, i nastavilo napad preko Ovčeg Polja ka komunikaciji Skoplje–Kumanovo–Kriva Palanka. Brešom širine 50 km razdvojene su 11. nemačka armija i 1. bugarska armija koja doživljava slom.

Izbijanje na Vardar srpska vojska platila je sa 681 poginulim, 3206 ranjenih i 132 nestala.

Druga srpska armija, pošto je prešla Vardar, krenula je u gonjenje razbijenih bugarskih jedinica, zauzimajući Štip, Kočane i Carevo Selo i izbijajući 29. septembra na bugarsku granicu.

Britansko-grčke snage su skršile njihov otpor 29. septembra i zauzele Belasicu. Bugari su bili u rasulu. Sve rezerve su im bile potrošene.

Bugari 26/27. septembra upućuju parlamentarce u Solun i mole da se operacije prekinu za 48 časova. General D’Epere to odbija i preporučuje da upute parlamentarce s ponudom za mir. Bugari prihvataju predlog i 29. septembra u Solunu potpisuju primirje po kome je bugarska vojska kapitulirala. Bugari su sve uslove prihvatili, samo uz uslov da srpska vojska ne ulazi na teritoriju Bugarske.

Porazom Bugarske, nemačko-austrougarske snage na Balkanu našle su se u teškom položaju.

Nemci koji nisu priznavali kapitulaciju Bugarske sprečavali su prodor dolinom Južne Morave ka Nišu i od Skoplja prema Prištini. Njihov otpor imao je za cilj da stvori uslove za pristizanje rezervi i za organizaciju odbrane južno od Niša, ne bi li sačuvali komunikaciju Carigrad–Sofija–Niš–Beograd za izvlačenje snaga i sredstava iz Turske i Bugarske...

Prva srpska armija je 5. oktobra zauzela Vladičin Han i probila se kroz Grdeličku klisuru. U Leskovačku kotlinu izbila je 7. oktobra. Po izbijanju pred Niš ona se udaljila 180 kilometara od ostalih savezničkih snaga. Na istoj udaljenosti od saveznika bila je i Druga armija, koja je bila u pokretu ka bugarskoj granici.

General D’Epere upozorio je srpsku vrhovnu komandu: "Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite njeno dalje udaljavanje prema Nišu."

Srpska vrhovna komanda se oglušila.

Vojvoda Mišić nije obraćao pažnju na naređenje i brojnu i tehničku nadmoćnost neprijatelja. Pošao je od činjenice da srpska vojska oslobađa svoju zemlju i uživa podršku naroda i da je moral neprijatelja uzdrman. Vojvodi Bojoviću odobreno je da napadne nemačku 11. armiju kod Niša. Borbe su vođene od 10. do 12. oktobra. Izveden je obuhvatni manevar preko Pasjače i proboj preko Seličevice. Nemačka 11. armija je napustila Niš u koji u zoru 13. oktobra ulazi Moravska divizija.

Nemci potom u rejonu Ražnja pokušavaju da organizuju otpor, ali je feldmaršal Herman Keveš brzo naredio povlačenje 11. nemačke armije prema Savi i Dunavu.

Drinska divizija 25. oktobra oslobađa Kragujevac.

Tačno 45 dana od početka proboja Solunskog fronta 1. novembra vojvoda Petar Bojović na čelu Dunavske divizije ušao je u Beograd.

***

Francuski maršal Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi pri proboju Solunskog fronta krajem septembra 1918. godine saopštava. "Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred."

Francuski maršal Franše d’Epere je kasnije o srpskim vojnicima napisao: "To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine..."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---