Intervju – Srđan Koljević, scenarista i režiser >

Branio sam Mladu Bosnu

"Revizionisti, kao i između dva rata, pokušavaju da relativizuju krivicu Nemačke i Austrije za izazivanje Prvog svetskog rata i da podjednako optuže druge za taj rat. Njihova meta su Rusija, Britanija, Francuska i Srbija. Te knjige su napisane da bi se poručilo da su svi krivi, a ne samo Nemci, a u toj priči mi smo samo crtica na čaši drugih mera. Razumljivo je zašto Nemačka hoće da smo svi podjednako krivi za taj rat, ali s pozicije istorije i žrtava, to nije prihvatljivo. Čak i ako je takav zahtev poslat u cilju pomirenja, što je naravno pozitivno, pomirenje ne znači menjanje istorijske istine..."

Srđan Koljević je scenarista i reditelj filma Branio sam Mladu Bosnu, koji se radi u produkciji "Košutnjak filma", a čija je premijera predviđena za sledeću godinu, na stogodišnjicu Sarajevskog atentata. U ovom filmu Srđan Koljević priča o Sarajevskom atentatu iz vizure Rudolfa Cistlera, mladog advokata koji je branio članove Mlade Bosne na suđenju za atentat na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. Koljević je prikupljao materijal za film skoro 20 godina. U međuvremenu je napisao scenarija za 12 igranih filmova od kojih je dva i režirao: Sivi kamion crvene boje i Žena sa slomljenim nosem. Poslednji film koji je potpisao kao scenarista jeste nagrađivani film Krugovi, u režiji Srdana Golubovića. Uprkos najavama, film Branio sam Mladu Bosnu još nije počeo da snima, iako je trebalo.

"VREME": Pre šest meseci bivši ministar kulture Srbije obećao je filmu novčanu pomoć države, pre tri meseca su se vlade Srbije i Republike Srpske dogovorile da će film imati njihovu podršku, ali – još se ništa nije desilo. Da li to znači da film neće biti gotov do Vidovdana?

SRĐAN KOLJEVIĆ: Da bi film bio gotov do Vidovdana, trebalo je već da krenemo sa snimanjem. Sada više nije minut do 12 nego je 12 i 5, zato što moramo da snimimo scene u eksterijeru koje se dešavaju u leto – atentat na Franca Ferdinanda se, kao što znamo, desio 28. juna. Drugi deo filma, suđenje optuženima, biće snimljen u enterijeru. Sva obećana i dogovorena pomoć od države za sad je izostala, nadam se da je to neka birokratska prepreka. Uveravaju me da će biti savladana, ali mi kasnimo, i moj najveći strah je da se i ovom filmu ne desi isto što se kod nas već mnogo puta desilo: dođe trenutak koji nas se tiče, svi ga u svetu tumače ovako ili onako, a mi nemamo završen projekat. Meni je, kao režiseru, u redu da se film pojavi i kasnije, ali mislim da je opšti interes da to bude onda kada treba, kad svi u svetu obeležavaju jubilej i izlaze sa svojim pričama o tome. U drugim državama se rade filmovi, znam da u Sarajevu pripremaju omnibus, a u Austriji igrani film, a mi, kojih se atentat Gavrila Principa i Prvi svetski rat i te kako tiču – sedimo pasivni. Kada sam pre šest meseci napisao scenario i pokrenuo inicijativu da se snimi film, izgledalo je kao da će brzo da se razvije. Međutim, svi pokušaji producenta "Košutnjak filma" Zorana Jankovića da se obećanja države konkretizuju i dovedu do ugovora, do garancije koja bi mu omogućila da započne projekat, do sad nisu uspeli. Mi nismo očekivali novac odmah, samo ugovor. Ovih dana ćemo razgovarati sa novim ministrom kulture, sa Ivanom Tasovcem, i očekujemo da će se posle toga krenuti sa mrtve tačke. I na početak snimanja Krugova, filma o individualnom herojstvu Srđana Aleksića, čekalo se godinama. Ne znam zašto kad god se priča o nečijem individualnom herojstvu, kao što su herojstva Srđana Aleksića ili Rudolfa Cistlera, zašto je tu priču teško ostvariti, iako je priča uzorna.

Bez namere za poređenjem, ali je ovim povodom nemoguće ne setiti se da je za obeležavanje jubileja Milanskog edikta bilo državnog novca, a da ga za jubilej Prvog svetskog rata nema.

Znam da se ovih dana planira formiranje odbora za jubilej, ali sve je u zakašnjenju, pa se može desiti da će druge države pre nas ispričati svoje priče o Sarajevskom atentatu i početku Prvog svetskog rata, a naša priča će zbog toga postati bespredmetna. I "Godina Njegoša" evo prolazi kao da se nije ni desila. Na sve to čovek može samo da diže obrve i da se čudi.

Nukleus ovog filma je vaša diplomska drama, od tada se bavite Sarajevskim atentatom. Da li ste naišli na neke podatke koje su istoričari zaboravili da objave?

Mislim da je priča o Cistleru, priča o individualnoj ljudskoj veličini, nešto što je neka vrsta otkrića. Tokom priprema filma, sticajem okolnosti, naišao sam na niz istorijskih detalja koji su drugima bili nepoznati. Imao sam sreću da dobijem od porodice Čubrilović zapise i sećanja Jovanke Čubrilović, supruge Veljka Čubrilovića, jednog od trojice optuženika koji su obešeni posle atentata. To su prave ljudske ispovesti koje sadrže i istorijski i emotivni aspekt događaja. Bio je to divan izvor koji sam, naravno, iskoristio. Uspomene Cistlera su takođe dragocen materijal, on je posle rata održao predavanje Kako sam branio Principa i drugove, kao i njegova pisma. Imao sam na raspolaganju stenograme sa suđenja, tako da u filmu nisam morao ništa da izmišljam. Taj stenogram me je pre 20 godina i zainteresovao za branioca po službenoj dužnosti, advokata Rudolfa Cistlera, tako sam i saznao za njega. Od svih priča u vezi sa Sarajevskim atentatom, priča o njemu je ugao iz koga se na najbolji način može rasvetliti i atentat i kontekst tog vremena, i ljudske i moralne vrednosti koje reprezentuje Rudolf Cistler u toku suđenja.

Kako Cistlera opisujete u filmu?

Film kreće od atentata i prati istragu i suđenje pripadnicima Mlade Bosne optuženim za veleizdaju putem otcepljenja Bosne od Austrougarske. To suđenje atentatorima, dvadesetčetvorica ih je, počinje u oktobru 1914. godine u Sarajevu, kad je cela Evropa već u ratu. Znači, taj proces se vodi da bi se retroaktivno dokazalo nešto što je već zacrtano. U toj situaciji, Rudolf Cistler je mladi advokat u Sarajevu koji čeka dozvolu da otvori svoju kancelariju, i koga sud poziva da uz još četiri branioca učestvuje na suđenju. Rudolf Cistler je Hrvat austrijskog porekla, socijalista i intelektualac. Sud ga je izabrao za branioca zbog njegovog nemačkog imena (kako je on sam govorio kasnije – "Zavelo ih je moje nemačko prezime."), očekujući da će se on uklopiti u to suđenje s predviđenim krajem. Kako Cistler kaže, ostale njegove kolege su prihvatile određene im role: delili su se na one koji su bili nezainteresovani i nastojali da tu samo formalno odstoje, i na one koji su više teretili optuženike nego sama optužnica. I, u takvoj situaciji, u momentu kad besni rat i kad je sve postavljeno da sve mora da bude tako kako mora, on odbija da uradi ono što se od njega očekuje, počne zaista da brani optužene, i uspe da u pravnom smislu obori optužnicu. Taj Cistlerov čin smatram hrabrošću, univerzalnom i kroz vreme i kroz prostor, to je građanska hrabrost individualca.

Odbrana Rudolfa Cistlera se smatra antologijskom.

Cistler je dokazao da je aneksija Bosne i Hercegovine, budući da nije praćena pravnim aktom u bečkom i ugarskom parlamentu – bespravna, odnosno da se temelji na sili, a ne na zakonu. I da zato optužnica, po kojoj je cilj atentatora bio odvajanje i oslobođenje Bosne od Austrougarske, ne stoji, zato što taj cilj "ne samo da nije čin veleizdaje, nego nije ni nikakvo kažnjivo djelo". Tvrditi tako nešto u sudnici dok se oko vas vodi rat, ogromna je hrabrost. On je dokazao da je monarhija srušila sintagmu na kojoj počiva: Iusticia fundamentum regnorum – kraljevstvo počiva na pravdi. Smatrao je da je Austrougarska, kad je odustala od principa pravne države, sama sebe uništila. To je bilo prilikom aneksije Bosne, kao jednostavnim aktom protiv odluka Berlinskog kongresa, protiv pravnih normi. Zato, ako govorimo o početku Prvog svetskog rata, to je aneksija Bosne 1908. godine, koja proizvodi lanac događaja koji dovode do njegovog početka 1914. Zato je taj junak toliko bitan. On predstavlja principe za koje se danas borimo svi. Mi se u ovom trenutku borimo za vrednosti intelektualne nepotkupljivosti, za vrednosti uređenog sistema, zalažemo se za poštovanje zakona i pravila koje uređeno društvo donese. Cistlerov čin smatram primerom savremene vrste hrabrosti, i to mi je bio glavni motiv zbog koga sam hteo da ispričam priču o njemu. Nadam se da će ovaj film pokrenuti inicijativu da se jedna ulica nazove po Rudolfu Cistleru kao čoveku za uzor.

Šta Cistlera čini modernim herojem?

Ta vrsta hrabrosti je i danas ostala ista, prepoznaje se kao moralni integritet, kao univerzalni princip koji je danas potreban ljudskoj civilizaciji, koji je potreban državi koja želi da se bazira na pravnim normama i uređenom društvu. Kako je rekao Cistler u odbrani, onog trenutka kada je pravo odbačeno, država postaje samo veliko razbojništvo. I ako mi želimo da gradimo svet koji se bazira na uređenim ljudskim odnosima, onda treba da poštujemo pravne norme. I zbog toga je Cistler moderan heroj.

Cistler je zbog svoje odbrane jedva izbegao linč austrijskih oficira koji su ga čekali nakon suđenja, a danas bi se, verovatno, s njim sporili oni koji smatraju da je Sarajevski atentat uzrok, a ne izgovor za Prvi svetski rat.

Ljudi danas zaboravljaju da je mesec dana proteklo između atentata i početka rata. Za to vreme desio se niz akcija velikih sila koje su doprinele da rat izbije, a ne da ne izbije. Srbija je činila sve da izbegne rat, čak se smatra da je ispunila sve zahteve ultimatuma – i sam car Vilhelm je rekao da je Srbija ispunila sve tačke osim dela šeste tačke. Međutim, još pre atentata je pokrenuta mašinerija koja nije mogla da se zaustavi. O tome piše nemački istoričar Diter Hofman u knjizi Skok u tamu, objavljenoj 2010. Polovinom maja izdata su naređenja u nemačkoj vojsci koja su značila početak priprema za rat. U toj mašineriji Sarajevski atentat je bio samo izgovor.

Kakvi su u vašem filmu Gavrilo Princip i Mlada Bosna?

O njima se zna zahvaljujući stenogramu koji sam ja, kao što sam rekao, poštovao. Tamo je sve vrlo precizno ocrtano pa nisu potrebne nikakve naknadne konstrukcije. Na suđenju su izrečeni svi njihovi motivi i stavovi – jasno su bazirani na ideji oslobođenja svih južnoslovenskih naroda od Austrougarske – pa mi je i zbog toga suđenje bilo zanimljivo za film. Sva napredna omladina je bila okupljena oko ideje oslobođenja južnoslovenskih naroda od monarhije, i oko socijalnog oslobođenja. Mlada Bosna nije nikakva tajna organizacija kao što se misli, to je skup đačkih udruženja napredne omladine iz šest gimnazija, koliko ih je bilo u Bosni. Istovetna udruženja su postojala u Dalmaciji, u Hrvatskoj je bila Mlada Hrvatska, u Sloveniji – Preporod. S akcijama otpora se počelo u Sarajevu Žerajićevim atentatom, ali i u Zagrebu sa pokušajima pet atentata na bana Cuvaja i druge tamošnje predstavnike austrougarske vlasti. O tome ima i zanimljivih podataka: Planiščak se popeo na telegrafski stub i tu čekao da se na prozoru pojavi Cuvaj, Jukić je noć pre nego što je ispred pozorišta pucao na Cuvaja spavao kod Tina Ujevića. Sva ta omladina, svi su bili prožeti zajedničkom težnjom ka jugoslovenskom oslobođenju. Dve nedelje pre Sarajevskog atentata održana je dobrotvorna priredba društva Hrvatsko-srpske napredne omladine u Sarajevu, bio je tamo i Gavrilo Princip, za prikupljanje priloga za osnivanje hrvatske škole u Trstu. To govori da je ideja o jugoslovenstvu povezivala svu južnoslovensku omladinu.

Hoću da kažem, prilikom pričanja o Sarajevskom atentatu neophodno je znati kontekst u kojem se dogodio.

Kakav je kontekst?

Ključna stvar koju Austrougarska nije uradila u Bosni jeste agrarna reforma. U Bosni su tada bili feudalni odnosi, i Austrougarska ih je zadržala. Zanimljivo je znati da je u to vreme Austrougarska, kao feudalna carevina, bila 50 godina iza svog vremena, da je Bosna kao okupirana kolonija bila 100 godina iza svog vremena, a da je Mlada Bosna bila 100 godina ispred svog vremena.

Kakvi bi bili stavovi današnje Mlade Bosne, da li bi se zalagali za odvajanje od Evrope kao što su se pre sto godina zalagali za odvajanje od Austrougarske?

Ne, ni slučajno, bili bi ono što su svi socijalni pokreti u Evropi danas, borci za socijalnu pravdu. Bili bi spontana svest socijalno potlačenih da je potrebno izgraditi pravednije društvo. I današnje raslojavanje u smislu kontrole liberalnog kapitalizma vraća na dnevni red pitanje smisla daljeg bogaćenja bogatih, a osiromašenja siromašnih. Oni jesu heroji siromašnih i malih.

Zato je danas dobro čuti šta su oni tada govorili: njihovi ideali o jednakosti i socijalnoj pravdi su i sada aktuelni zato što su to načela za koja se i danas bore napredni ljudi.

Da li je Gavrilo Princip terorista ili atentator – jedno je od pitanja o kome se polemiše, a povodom knjige Kristofera Klarka Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914. Šta vi mislite?

To pitanje je koliko jalovo toliko i nepošteno, zato što se kategorija koja postoji u današnjem kontekstu primenjuje na nešto što pre sto godina nije postojalo u tom kontekstu kao termin. Pojam teroriste koji se danas upotrebljava tada nije postojao, pa ga ne možete retroaktivno uvoditi jer bi po tome i svi pokreti otpora u Drugom svetskom ratu bili teroristički. Upotreba termina terorizam danas je politički propagandno određena iz konteksta pozicije onoga koji ga upotrebljava. Zatim, ako govorimo o definiciji tog termina, u dokumentu Ujedinjenih nacija koji ga definiše piše da teroristički akt, da bi se okarakterisao kao takav, mora imati za metu civile, a radi se u svrhu izazivanja velike panike i straha. Znači čak ni po današnjim kriterijuma priča o terorizmu je neosnovana – setimo se da je Ferdinand stradao u generalskoj uniformi i da je došao na vojne manevre kao glavni inspektor austrijske vojske. Jalovo je, zatim, i što umesto da se javnost bavi suštinom priče, bavi se tabloidnim etiketiranjem. Kada danas neko razložno, ozbiljno i precizno govori o nečemu, to nije medijski interesantno, a jeste interesantno ono što je bombastično. Kad Kristofer Klark poredi Mladu Bosnu sa Al kaidom, to je bombastično, njegova knjiga postaje opštepoznata iako je retko ko čitao. To je tabloidizacija nauke. Mi živimo tabloidizaciju ne samo kulture i života nego i istorije i nauke, i to je deo problema o novom viđenju Prvog svetskog rata. Što bi rekao Volter: važno je udariti snažno, a ne precizno. U ovom slučaju, udaraju snažno, a retko precizno.

Domaći istoričari ne rade ni jedno ni drugo, već ćute, pa je zato o Prvom svetskom ratu, u našoj nauci, i dalje najreferentnija knjiga Vladimira Dedijera Sarajevo 1914, napisana pre pola veka.

O ovom događaju su u svetu napisane stotine knjiga od 1918. godine do 1960, pa se sad, povodom jubileja, opet pišu. Ali tačno je da je kod nas Dedijerova još uvek najbolja, a i u svetskom kontekstu kapitalna. Vrlo je temeljna, ima obimnu bibliografiju, pa znači dobar uvod za svakog ko se bavi ovom temom. Čujem, ponovo će je štampati sledeće godine. Ta knjiga je intelektualno pošteno napisana. S druge strane, danas se manipuliše s pričom o izbijanju Prvog svetskog rata, uzima se deo neke priče koji će ilustrovati unapred zacrtanu tezu – to je intelektualno nepoštenje. Dedijerova knjiga je pošteno intelektualno napisana.

Sad se piše, grubo rečeno, druga vrsta istorije...

Revizionisti, kao i između dva rata, pokušavaju da relativizuju krivicu Nemačke i Austrije za izazivanje Prvog svetskog rata i da podjednako optuže druge za taj rat. Njihova meta su Rusija, Britanija, Francuska i Srbija. Te knjige su napisane da bi se poručilo da su svi krivi, a ne samo Nemci, a u toj priči mi smo samo crtica na čaši drugih mera. Gledano sa pozicije sadašnje Nemačke, razumljivo je što je poslala zahtev Britaniji da tokom obeležavanja jubileja ne bude poraženih i pobednika ni krivih i manje krivih. Razumljivo je zašto Nemačka hoće da smo svi podjednako krivi za taj rat, ali s pozicije istorije i žrtava, to nije prihvatljivo. Čak i ako je takav zahtev poslat u cilju pomirenja, što je naravno pozitivno, pomirenje ne znači menjanje istorijske istine...

Mogu da razumem Nemce da hoće da relativizuju istoriju, ali mislim da smo mi malo pobrkali stvari kada Austrougarsku poredimo sa Evropom. Austrougarska je bila tamnica naroda, retrogradna struktura u kojoj su bili porobljeni narodi, a EU je nastala voljom slobodnih naroda da se udruže i idu dalje. Po Evropu je prilično uvredljivo praviti paralelu između Austrougarske i EU, zato što je EU nastala na prevazilaženju takvih društvenih uređenja i političkog nasilja koje simbolizuje Austrougarska, zarad prava.

Politizacija istorijskih činjenica o Sarajevskom atentatu vidljiva je i u kulturi, kao u oba aktuelna dramska teksta napisana na ovu temu kod nas, Biljane Srbljanović i Milene Marković.

To je provokativna tema i prirodno je što mnoge zanima. Ja ne znam pristupe svih filmova i predstava koji će biti realizovani. Ali kao scenarista znam da je važno imati intelektualno poštenje i intelektualnu nekorumpiranost. To su dve različite stvari. Intelektualno poštenje podrazumeva da prikazujući sve strane tog događaja dopustite da onaj ko gleda ima doživljaj u punoći suprotstavljenih pogleda... Svaki umetnik iz svog prosedea obrađuje temu, i ima prava na to, ali važno je sačuvati integritet, imati poštenje, i ono što sam ja hteo u Krugovima i što hoću u ovom filmu izabravši Cistlera za glavni lik, da priču ne svedem na političko prepucavanje iz današnjeg vremena. Mislim da je to veliko omalovažavanje teme u etičkom i estetskom smislu. Bilo kakve političke teze koje rimujete sa sadašnjošću naprosto smanjuju temu o kojoj pišete. Nama je bio cilj u Krugovima da izbegnemo politiku i da priču izdignemo na njenu moralnu suštinu. Tako i u ovom filmu: mora da se izdigne na univerzalnu suštinu u istorijskom kontekstu sa univerzalnim humanističkim i moralnim i etičkim aspektima koji i danas mogu da nas inspirišu.

Rođeni ste i odrasli u Sarajevu. Da li znate šta se tamo priča o jubileju?

Tamo je vidljiv veliki nesporazum, opet zbog medijskog spinovanja događaja. I tamo je javnost podeljena, čitam da akademik Muhamed Filipović pojašnjava kako jeste, dok većina drugih prenebregava činjenicu da je Mlada Bosna bila prva multinacionalna organizacija na ovim prostorima. Pre Jugoslavije samo je Mlada Bosna bila multinacionalna, a to se odbacuje. U grupi mladobosanaca uključenih u zaveru, među kojima je sticajem okolnosti pucao Gavrilo Princip, bili su i Muhamed Mehmedbašić, Veljko Čubrilović, Ivo Kranjčević. Mlada Bosna je bila primer multinacionalne i zajedničke težnje. Mnogi zaboravljaju činjenicu da je 1878, posle Berlinskog kongresa, kad je Austriji dato upravljanje Bosnom, bio veliki pokret otpora protiv te odluke, da su se ustanici pod vođstvom Hadži Loja, mahom Muslimani, borili protiv 200.000 austrijskih vojnika, i da oni tri meseca nisu mogli da osvoje Bosnu. Znači da je Austrougarska osvojila Bosnu u krvi. Hadži Loji i njegovim ustanicima muslimanima podršku su davali srpski trgovci iz Brčkog, pa je zato Brčko spaljeno u znak odmazde. I još jedan bizaran detalj. Hadži Lojo je završio u Terezinu, u tamnici u kojoj će 30 godina kasnije završiti Gavrilo Princip. Zna se da je Princip rekao da mu je drago što su prvi ustanik iz Bosne i poslednji osuđenik iz Bosne na istom mestu.

Šta ako se stavovi filma Branio sam Mladu Bosnu ne dopadnu evropskoj publici?

Ne verujem, pričao sam o filmu kolegama iz Nemačke, i svi su bili fascinirani Cistlerom. Ovo je priča o vrsti univerzalne etike i zato mislim da je Cistlerov ugao o ovom događaju način da se izbegne političko prepucavanje, a da se istorija i istina poštuju, a i da se osvetle na najlepši način: kroz ljudsku dimenziju, kroz aspekt pozitivne ljudske dimenzije. Nailazili smo na predrasude i kad smo radili Krugove, imali su ih ljudi koji još nisu videli film, pa će i sada biti isto. Predrasude su rezultat manipulacije poluistinama koje su opasnije nego neznanje. Manipulacije poluinformacijama sa visokom dozom političke propagande su ono što ugrožava istinu više nego neznanje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---