VREME UžIVANJA
Pop
Pop je 1942. video đavola. To se dogodilo jedne subote u aprilu, posle ponoći, dok je prelazio viseći most. Jahao je konja i bio je pijan. Đavo mu se glavom i bradom ukazao u reci ispod mosta. Sve do smrti izbegavao je alkohol i Rzav. Samo bi nedeljom posle liturgije kod nas popio par vrućih rakija, ispričao nekoliko anegdota poput ove o đavolu, a onda hitao kući, sve u strahu da ne naleti na šejtana ili na Olgu, ženu mu.
Pedesetak godina kasnije, ispod istog mosta, meni je ispao prvi zub. Bila sam sa Olgom, koja me je čuvala od treće godine. Pop je tad iza sebe imao sedamdeset dve, dva infarkta i dva izgubljena sina.
Iako bi možda bilo logičnije da se popa sećam kao deke, pošto mi je Olga kao prava baka, ipak ga pamtim kao drugara.
Dane smo provodili tako što bi Olga spremala ručak i čistila za nama, dok smo mi igrali šah i svađali se oko toga ko će da pojede poslednju vanilicu. (Pop je vanilice, kao i Vuka Draškovića, voleo više od Biblije.) Uz njega sam i ja zavolela Vuka – šta zna dete! – i od tad gajim pomalo neobično verovanje da su svi ljudi sa bradom dobri ljudi.
U šahu mi nikad nije popuštao, iako ga je Olga ubeđivala da bi trebalo da mi dozvoli da pobedim, pošto sam dete, a on mator konj.
Dešavalo se da ja i dobijem neku partiju, ali tada bi se naljutio. S naporom bi ustao sa fotelje, ogrnuo crni sako, levom rukom – desna mu je bila oduzeta posle infarkta – stavio šešir, nakrivio ga malo na stranu, onako šeretski, uzeo štap i otišao iz kuće u šetnju, bez reči. Do konflikta bi dolazilo i kad bi se pop vratio od brice sveže potkresan, a ja pokušavala da mu udarim čvrgu. Ako bi mi pošlo za rukom, on bi smišljao iza kog ćoška da me dočeka i saplete.
Osim vanilica, Vuka i šaha, pop i ja smo delili strast prema životinjama, pogotovu prema psima lutalicama. Tri puta smo Olgi sa ulice dovodili napuštenu štenad, za kojima bi ona morala da čisti, dok bismo mi obavljali teži deo posla – igrali se s njima, šetali ih i mazili. Ne sećam se šta se desilo sa Fifijem i Kićom, ali sam svojim očima videla Žućin kraj. Pop je stajao na kapiji, a Žuća, koji je još uvek bio razigrano štene, uspeo je da mu se provuče kroz noge i izleti na ulicu. Bila sam na sto metara od njih u momentu kad se beli kec našao ispred popove kuće i za sobom ostavio Žuću nasred puta, nepomičnog. Tad sam prvi i poslednji put videla popa kako plače. Uneli smo Žuću u dvorište i nagovorili Olgu da ga zakopa. Žuća nije doživeo starost, ali je imao čast da bude jedan od retkih pasa čijem je zakopaniju prisustvovao pop.
Nedeljnu liturgiju, na koju sam s njima redovno išla, pratio je niz rituala. Pripreme bi počele već u subotu uveče, posle drugog Dnevnika i obilne večere. Prvo bismo birali mantiju i epitrahilj koje on treba da obuče: iako je već dugo bio u penziji, samo tako odeven odlazio je u crkvu. Često se to završavalo popovom i mojom svađom, jer nam se ukus nije poklapao. Meni su se uvek dopadali zlatasti i ljubičasti, dok je on više voleo epitrahilje mirnijih i zagasitijih boja. Posle svega Olga bi ga okupala, obukla mu pidžamu i smestila u krevet. I dok je on spavao snom vernika pravednika, ja bih se baškarila u toploj kupki koju je samo Olga tako dobro umela da napravi.
Ustajanje u šest sati ujutru padalo je teže njemu nego meni, ali sam ubeđena da ga je iz kreveta izvlačila pomisao na vruću rakiju koju će popiti posle liturgije. Sređivanje za crkvu znalo je da potraje i po sat vremena, jer bi primetio da mantija nije dobro ispeglana, ili bih ja odlučila da mi lepše stoji riblja kost od punđe koju mi je Olga pravila prethodnih petnaest minuta. Tako uparađeni, hitali bismo duž glavne ulice na liturgiju. Po njenom završetku, Olga je išla na kafu sa prijateljicama vernicama, a pop i ja bismo krenuli ka mojoj kući, gde su nas čekali topla proja, pršuta, kajmak, gibanica i, naravno, vruća. Dešavalo se da mama podlegne mojim molbama, pa da za taj praznični doručak napravi picu. Tad bi pop ostajao gladan, jer je odbijao da jede bezobraznu pitu.
Jednog septembarskog jutra 1995. godine, tata me je probudio rečima: "Lale, umro je." To je bio prvi put da je neko meni blizak otišao na onaj svet.
Znam da bi se naljutio ako bih izostavila da pomenem da me je na kraju svake školske godine čekao ispred škole i vodio na ćevapčiće u obližnju kafanu, koju je držao njegov krštenko Rade. Još više bi ga uvredilo ako bih izostavila da kažem da on nije bio običan pop, već protojerej stavrofor. Uostalom, svaki put kad bih mu se obratila sa "pope", primetio bi da su ga tako oslovljavali samo seljaci u selima gde je imao parohiju. Govorio je da je ispravno reći "oče" ili "proto". Možda su ga zaista tako zvali samo seljani, ali pre bih rekla da je posredi bilo negodovanje zbog umanjivanja značaja njegove titule.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI
|  |
ODŠTAMPAJ TEKST
|
|||
| |||||
|
| |||||
