Vreme Beograda – BG Praksa 2013. >

Bez iskustva ništa

„Na praksi sam imala svoj deo posla za koji sam samo ja bila zadužena što je ogromna stvar za samopouzdanje i za budućeg stručnjaka koji će kasnije imati samostalne projekte. Upoznala sam svoju struku na jedan nov način i stekla brojne kontakte. Osećala sam se kao deo tog sveta i spremno da danas-sutra to radim", objašnjava svoje iskustvo na BG praksi Dragana Okanović, diplomac Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Dragana je samo jedan od 268 studenata koji su ove godine prošli kroz program i deli njihovo mišljenje da je iskustvo stečeno na ovaj način nemerljivo sa znanjem koje stiču na fakultetima

Učesnici programa BG praksa, studenti Univerziteta u Beogradu, 21. oktobra na prijemu u Starom dvoru dobili su potvrde o završenoj obuci. Za četiri godine kroz ovaj program, koji pomaže studentima da uz stečenu diplomu lakše dođu do prvog zaposlenja, prošla su 862 akademca, koji su prva radna iskustva stekli u javnim i komunalnim preduzećima, ustanovama kulture i gradskim opštinama. Milena Bićanin, članica Gradskog veća, kaže da iskreno veruje da će ovaj program opstati i u budućem mandatu gradske vlade s obzirom na progresivnu liniju razvoja programa. Ona ističe kvalitet studenata ("ambiciozni, odgovorni, vredni") i, posebno, mentora koji su rado prenosili svoja znanja i iskustva ("ništa ne bi bilo bez njih") i koji su u interakciji sa mladim ljudima ponekad dolazili do novih, kreativnih rešenja. Jednom prilikom su koordinatori programa i članovi gradskog veća bili u poseti studentima na praksi, a Milena Bićanin kaže da "tog dana nije živela u Srbiji".

Kad se osvrne na četiri godine BG prakse, Milena Bićanin je prezadovoljna postignutim rezultatima. Interesovanje za praksu u javnim preduzećima je veliko, ove godine se prijavilo oko 3000 studenata. "Ovaj projekat više nije u povoju, uspešno se razvija prema svim pokazateljima. Voleli bismo da se BG praksa sprovodi dva puta godišnje, i najzad, bilo bi lepo odati priznanje i mentorima", zaključuje članica gradskog veća.

ODSKOČNA DASKA: Diplomac Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Dragana Okanović istakla je da je teorija bez prakse nepotpuno i nedovoljno znanje. „Bila sam student završne godine na master studijama na Arhitekturi i to je takva struka gde se student samo sa diplomom, a bez prakse ne može nazvati arhitektom. Na kraju semestra sam počela da tražim priliku za praksu. U tom momentu bila je objavljena BG praksa i ponuđeno mesto u Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove, i to baš za moje zvanje. Za mene je to tada bilo pravo mesto da učim sa ljudima iz struke, nešto što bi mi mogla biti dobra odskočna daska za kasnije." Dodaje i da se praksa odlično uklopila sa njenim diplomskim radom iz oblasti urbanizma, a odnosio se konkretno na socijalne i ekonomske aspekte Savamale, što joj je pomoglo u istraživačkom radu. „Na praksi sam mogla da pričam sa ljudima koji su zaduženi za taj deo grada i za svoj diplomski sam dobila realniju sliku koja se razlikuje od one studentske teorijske perspektive. Konkretno, ukoliko bi neko želeo da unapredi Savamalu, ovaj diplomski rad bi mogao da posluži kao početni okvir jer je podržan urbanističkim planovima do 2021. godine."

Da joj je praksa donela brojne kontakte za posao smatra i Snežana Đurić, diplomirani novinar, koja je svedočila za „Vreme" o svom prošlogodišnjem iskustvu u okviru BG prakse, a koje je, prema njenim rečima, bilo „spektakularno". U toku prakse radila je kao viši stručni savetnik za odnose sa javnošću u Domu omladine Beograda sa mentorkom Milicom Ševarlić, koja je ujedno i PR DOB-a. Kao asistent PR-a, Đurićeva smatra da je za vreme provedeno na toj poziciji naučila mnogo i stekla brojne kontakte koji su joj kasnije značili. „Konkretno, zahvaljujući ovoj praksi lakše sam položila dva ispita i završila fakultet." I – zaposlila se kao stažista u struci, opet „preko nekog projekta", kako navodi.

Većina praktikanata smatra da su najviše naučili o administrativnim i poslovima organizacije. „Mnogo sam naučila o administrativnom delu struke, koji ne može da se nauči na fakultetu – šta je arhitekti potrebno za građevinske dozvole, šta je potrebno da bi se radilo prema aktuelnom urbanističkom planu. Student je automatski spreman da sa ovim iskustvom plasira svoj projekat", navodi Okanovićeva. Sa tim je saglasna i Jelena Petrović, apsolvent na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu, koja je bila na praksi u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka. „Mi smo ovde došli sa znanjem sa fakulteta koje nam je pomoglo da se koliko-toliko snađemo, ali bez ikakvog iskustva. Svi smo došli uplašeni, nismo znali šta nas čeka. Međutim, uz podršku mentora prebrodili smo nepoznato. Na kraju sam dobila i znanja o administrativnim poslovima, koja će mi možda nekada poslužiti."

INTERVJU VAŽNIJI OD BIOGRAFIJE: Studente najviše zanima kriterijum za njihov odabir – da li je sve u indeksu ili ocena nije merilo znanja. Mentori su saglasni u tome da njihov prvi kontakt sa studentom jeste njihov rezime, ali da konačnu odluku ne donose na osnovu njega. „Procenu smo donosili u toku razgovora s njima, po nekim njihovim rečenicama i gestovima u izražavanju koji su nam privukli pažnju. Tako smo odabrali Jelenu Petrović, jer smo iz razgovora s njom zaključili koliko želi da dobije iskustvo, koje je danas važno za svaki posao. Kao mentor i osoba koja je obavljala razgovore za praksu, insistirala sam na trik pitanjima. Napomenula sam im da u odgovorima nikako ne budu skromni", kaže Danijela Rančič, stručni saradnik za program i koordinator nastave u Šumatovačkoj. Akademci, poput Dragane Okanović, saglasni su s tim. „Pored dobrih ocena i veština koje budući praktikant treba da ima, bitna je inicijativa studenta. Da pokaže svoja očekivanja i volju da nauči. Student treba da bude aktivan – da traži znanje da bi ga dobio. Mnogi su sa prakse izašli s većim očekivanjima nego s kojima su ušli u program. Naučila sam da radim u brojnim kompjuterskim programima koji se koriste i u svetu, a na fakultetu se ne uče. Na početku ljudi sa prakse su me uveli u kolektiv, način rada, a ja sam s vremenom došla do toga da sam na praksi imala svoj deo posla za koji sam samo ja bila zadužena, što je ogromna stvar za samopouzdanje i za budućeg stručnjaka koji će kasnije imati samostalne projekte. Upoznala sam svoju struku na nov način i stekla brojne kontakte iz sveta arhitekture. Osećala sam se kao deo tog sveta i da sam spremna da danas-sutra to radim."

VAŽAN ODNOS MENTORA I STUDENTA: Milica Ševarlić, PR Doma omladine i mentor u ovoj ustanovi, kaže da praktikanti pokazuju veliko interesovanje i želju da nauče kako je biti deo radnog kolektiva i koje su radne obaveze koje nosi jedno radno mesto. „Studentkinje koje su bile kod mene i ja smo se trudile da imamo neformalnu komunikaciju i međusobno smo davale sugestije i dopunjavale se kako bismo što bolje obavile zajednički zadatak. Najvažnije mi je bilo da im ukažem na neke finese koje se ne uče u teoriji i da uz tu pomoć znanje koje su stekle na fakultetu mogu bolje da primene."

Njena prošlogodišnja praktikantkinja Snežana Đurić smatra da je jedna od najvažnijih stvari to što je naučila mnogo o poslovnom bontonu, sa kojim se prvi put susrela. „Po prvi put sam imala osećaj kako je biti zaposlen", kaže Đurićeva.

Da je važno vaspitati studenta za profesionalni život smatra i Danijela Rančić. „Najbolji način na koji su oni učili jeste iz našeg iskustva i njihovog direktnog uključivanja u zadatke na licu mesta, kako bi stekli vlastito iskustvo. Svi oni su se bavili nekom vrstom istraživačkog rada, a dobili su znanja i iz profesionalne komunikacije. O tome koliko želimo da uspostavimo dobru komunikaciju sa praktikantima govori i to da su prvi dan svi došli formalno obučeni, a već sa svakim narednim dolaskom stajling im je bio ležerniji. Učili smo ih i u kojim prilikama i na koji način treba formalno da se obuku." Danijela Rančić kaže i da je mladima u sopstvenom radu na početku ponekad bilo neprijatno, ali da su jedni drugima bili podrška. „Nije nam smetalo da nas i više puta upitaju da im nešto objasnimo ukoliko im nije jasno. Najviše prija kad prenesete znanje mladom budućem stručnjaku, uprkos vlastitom naporu, pa i produženom radnom vremenu, što nije retkost u toku prakse. Ja ću im dati šablon, kontakte, objasniti kako stvari funkcionišu, pa oni nek posle guraju neku svoju priču. Ako smo mi morali da učimo linijom većeg otpora, zašto mladim ljudima ne bi bilo lakše ako već ima ko da ih usmeri? Zašto da praktikant ima više neuspelih pokušaja, kad može da ima jedan ili dva uspešna?"

Praktikantkinja Danijele Rančić dodaje da iako se BG praksa završila, Šumatovačka i „njena deca" su ostali povezani jer žele da se tu bave svojim budućim projektima i da rade ukoliko bude prilike. „Iznenadilo me je da je u jednoj kulturnoj ustanovi odnos zaposlenih prema nama tako brižan ali i drugarski profesionalan. Ovde su nas zarazili radnom i prijatnom atmosferom i osećali smo se kao kod kuće. Mentorke su razvile odnos sa nama kao da su nam starije sestre."

Rančićeva podseća na podatak da je Centar poznat po tome što studenti dobrovoljno ostaju tu i posle završene prakse, i da su prošlogodišnji praktikanti dolazili sve do januara. „Sa svima smo ostali u komunikaciji, a dve bivše praktikantkinje koje je spojila praksa otišle su zajedno na letovanje i odatle se javile da nas pozdrave. Tako da su na praksi rođena i nova prijateljstva, a na svečanoj dodeli sertifikata u Skupštini grada, mi mentori smo se osećali kao da su nam deca upravo diplomirala."

Tokom prakse, dva puta se vrši evaluacija praktikanata i mentora. Mentori koji su i prethodnih godina učestvovali u ovoj praksi, tim dvostrukim evaluacijama nadograđuju svoja znanja i prilagođavaju se inovacijama.

PRAKSA KAO PLATFORMA ZA DALJI LET: Mnoge ustanove su ove godine proširile projekte u kojima bi studenti mogli da se pronađu u toku prakse, ali i da posle završene prakse ostvare neke prihode. „Pozicije za konkurs smo birali tematski, zbog manjka ljudstva u administrativnim i logističkim poslovima, ali smo svakome od njih dali prostora za vlastite ideje, radionice i projekte u okviru Centra. Tako je Jelena Petrović u toku prakse pokrenula akciju da knjige koje su nama u biblioteci bile višak doniramo bibliotekama u unutrašnjosti države. Posle prakse odavde su mogli da pokreću svoje projekte koji su pod platformom ustanove Grada", kaže mentorka u Šumatovačkoj. Za „Vreme" je dodala i da su za naredne godine planirali da u Centru naprave projekat sličan Inkubatoru za preduzetništvo mladih Kancelarije za mlade Grada Beograda odakle bi mladi mogli da se posvete raznim ciljevima, poput evropskih fondova. „Pružili bismo im platformu sa koje oni mogu da polete, a od njih zavisi kako će to iskoristiti."

Većina ustanova na osnovu manjka osoblja u pojedinim poslovima otvara konkurse na mestima za praktikanta. Koordinatorka Šumatovačke navodi da se mnogi začude kad čuju koje pozicije traži jedan Centar za likovno obrazovanje. „Za projekat Vračarske bašte bio nam je potreban neko sa Šumarskog ili Poljoprivrednog fakulteta za poziciju pejzažnog arhitekte. Nas je ovde samo troje stalno zaposlenih iz budžeta Grada – direktorka Centra Vesna Bogunović, moja malenkost i Ksenija Marinković, koja je urednica programa ali je duže vreme na bolovanju. Zato su nam bili potrebni mladi stručnjaci koji će se aktivno baviti ovim mestom i projektima poput Virtuelnog muzeja i koji će maksimalno iskoristiti svoj mladalački elan." Jelena Petrović je bila zadužena za organizovanje biblioteke Centra, ali i druge administrativne poslove koji se ne uče na fakultetu. Mnoge ustanove su na kraju svakog meseca davale zadatak studentima da naprave izveštaj sa zaduženjima iz proteklog perioda i šta je od zaduženja obavljeno. „Ipak, svako od njih je imao potpunu slobodu da raspolaže svojim vremenom. Bili su oslobođeni ukoliko su imali obaveze oko ispita ili ukoliko su išli na odmor", istiće Rančićeva.

Svi koji su za ove četiri godine govorili za „Vreme" o BG praksi, studenti, mentori, Grad, saglasni su da pored iskustva praksa stvara radnu naviku i odgovornost.

Još 2010, te prve godine prakse, studenti su ukazali na sticanje navike. „Na praksi smo navikli na rutinu, ustaneš, odeš na posao, čitav dan ti je posvećen tome", objasnila je Irena Dadić, koja je završila ETF, tadašnja praktikantkinja u Javnom komunalnom preduzeću „Beogradski vodovod i kanalizacija".

VODOVOD I DALJE NAJPRIMAMLJIVIJI: Najviše mesta za praksu svake godine nudi JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija", ove godine čak 59.

Kada je ekipa „Vremena" 2010. godine pričala sa praktikantima iz JKP „Vodovod i kanalizacija", u toku je bila utakmica Evropskog prvenstva u fudbalu Srbija–Nemačka. Iako su bili nestrpljivi da završe sa razgovorom, bilo je očigledno da im prija praksa u tom preduzeću. Počev od atmosfere između njih, odnosa sa mentorima i ostalim zaposlenima do načina na koji su pričali o tome šta rade, kako im ide i o odnosu teorije i praktičnog rada.

Nekoliko meseci kasnije, devetoro njih je dobilo stalan posao u toj ustanovi. Tvrde, nisu očekivali.

„Kada se u moru nezaposlenosti, ovdašnjem i svetskom, izboriš za posao u javnoj firmi, to je zaista lepo", rekao je praktikant Branimir Sević. „Smatram da sam ambiciozan. Otud sam želeo da radim negde gde mogu da utičem na stvari, a ’Vodovod’ je firma gde može da se napreduje." Branimir je završio Građevinski fakultet i radi u sektoru za distribuciju vode, „baš u struci".

Razlika između prakse i „pravog posla" je u odgovornosti. „Kada na praksi pogrešiš, neko te usmeri; ovako ide ribanje", kazao je Branimir polušaljivo.

Da je teorija nedovoljna rekle su tada i Nada Glušac i Jovana Antić. Obe su diplomirale na Pravnom fakultetu i praksu završile – naravno u „Vodovodu". „Na fakultetu imamo dosta predmeta i literatura je obimna. Imamo i predmet obligacije gde je glavno sklapanje ugovora. Dešava se da ceo semestar slušamo predavanja, položimo ispit, a da nikada ne vidimo ugovor. Teoretsko znanje mnogo znači, ali smo tek na praksi imali mogućnost da vidimo kako sve ’stvarno’ izgleda." Čini se da se mišljenja različitih generacija praktikanata nisu promenila ni posle četiri godine od pokretanja BG prakse.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---