Filmovi na vojvođanske teme – Izbor >

Duh ravničarskog weltschmerza

Počeci filma u Vojvodini povezani su sa entuzijastima kao što je Aleksandar Lifka. Češkog porekla, Lifka je eksperimentisao sa pokretnim slikama još krajem devetnaestog veka, početkom dvadesetog je prikazivao filmove u Austrougarskoj i Srbiji, bavio se snimanjem gradova i ljudi u najranije doba kinematografije. Godine 1910. otvorio je bioskop u Subotici, i tu živeo sve do smrti 1952. Među kinematografskim entuzijastima sličnog kova je svakako i Ernest Bošnjak, koji je u Somboru otvorio prvi bioskop u Vojvodini, 1906. godine, i u razdoblju od 1909. do 1932. bavio se snimanjem igranih i dokumentarnih filmova – za zasluge u razvoju jugoslovenskog filma dobio je državnu penziju i umro u Somboru 1963. Međutim, posleratni period je vreme kada vojvođanski film dobija na zamajcu, osnivaju se i producentske kuće kao Neoplanta film (kasnije Tera film) u Novom Sadu, i Kino klub (kasnije Panfilm) u Pančevu. Vojvodinu kao mizanscen, temu i inspiraciju, nije neophodno vezivati samo uz autore koji su na tom prostoru rođeni ili su tamo bili nastanjeni. U tom smislu smo odabrali nekoliko filmova koji su obeleženi ravničarskim temama, ili svojom poetikom zadiru u duh panonskog weltschmerza

ŽURNAL O OMLADINI NA SELU, ZIMI: Prvi, kratkometražno-dokumentarni film Želimira Žilnika, najvažnijeg filmskog reditelja sa područja Vojvodine, jeste petnaestominutno remek-delo, koje je, te 1967. godine, pored naslova donelo i napomenu: "Naglasak je na kulturno-zabavnom životu u Autonomnoj pokrajini Vojvodina". U stvari, u pitanju je beleška o raspojasanim veseljima tokom dugih zimskih noći, u selima Bukovcu, Krčedinu i Futogu. "Aj, u Bukovcu nigde ništa nema, samo blata i lajavih žena" – ispevao je, pred kamerom, jedan od lokalnih meštana. Iako se sve to dešava usred nekih slabo osvetljenih krčmi i blatnjavih ulica, danas ti nahereni likovi koji lumpuju deluju živopisno, čak nekako vitalno, u svakom slučaju ne tako dekadentno kao što su ih videle zabrinute seljanke iz filma. Jedna od njih, zabrađena, saopštila je ozbiljno: "Moja mati je imala osam dece, ali nismo bez nje smeli nikud krenuti, jel jako nas je držala pod disciplinom. A danas te discipline nema, i deca se ne boje roditelja. Uopšte se ne bojidu, idedu kud oće, rade šta oće... To baš i nije tako fino!" Odmah zatim, vidimo inspirisane seljane kako razbijaju čaše o pod, ispijaju vino iz metalne kofe, i kroz levak, i naizmenično iz čaše i kroz levak, zatim – nakon ispijanja vina razbijaju flašom čaše, razbijaju čašu udarcem o vlastitu glavu, i tako dalje...

Dalje kao u nekom flešbeku vidimo iste seljane kako loše maskirani glume u predstavi o Zvezdi vitlejemskoj i tri kralja. Na kraju, uviđamo da promene u društvu i kulturi dospevaju čak i do vojvođanskog sela: u krčmi sada zatičemo neimenovanu rok grupu, koja izvodi svoju – trešteću, monotonu, skoro kao neki lokalni Velvet Underground za koje u Srbiji tada još niko nije čuo – verziju pesme Oj Jelo, Jeleno. Seljani gledaju sa zanimanjem, mladi već igraju "treskavac", sve dok grupa ne raspali po rok-obradi narodnog kola, nakon čega se svi hvataju podruku i igraju. Jedan od mladića izjavljuje: "Kritike omladine od strane starijih ne stoje, ja sam omladinac, po zanimanju sam kovač, radim deset sati, i u svoje slobodno vreme, subotom i nedeljom, želim negde da izađem, i tako odem u gostionicu, našikam se i pravim haos..."

SKUPLJAČI PERJA: Nekim udesom, možda najbolji film smešten u vojvođanski milje snimio je Aleksandar Petrović, koji nije bio Vojvođanin. Moguće da to potvrđuje pretpostavku da je Vojvodina samo još jedan mitski ambijent, poput Divljeg zapada ili ruske tajge. Kako god, 1967. godine, nakon pojave filma Skupljači perja, u dnevniku "Borba" je zabeleženo: "Pred nama je jedna opora zemlja, Vojvodina, i u njoj opori i opojni ljudi Cigani." Prema tvrđenju samog Petrovića, film je proizašao iz njegove potrage za iracionalnim, koje ga je dovelo do romskih naselja – "Romi svojim temenom dodiruju iracionalno". U svakom slučaju, film je snimljen na više lokacija u Vojvodini, prateći puteve Roma koji žive od prodaje perja za jastuke, i usput slikajući i rumunska i slovačka sela, i sve ono kulturno i etničko šarenilo koje u tim panonskim područjima vlada. Upravo zato što su na film dospeli ne nekakvi turistički predeli već (mnogo ređe fotografisana) "rubna područja", močvare i divlja naselja, sa kojima stanovnici gradova ponekad nisu ili ne žele da budu upoznati, čini ovo ostvarenje vrlo intenzivnim. Svakako najzačudnije izgledaju sekvence iz naselja Mali London, kraj Pančeva, koje deluje gotovo kao nastamba iz neolita (iako naselje, razume se divlje, pod takvim imenom postoji i danas, nastalo je tek nakon što je razgrađena nastamba zabeležena u filmu). Osvojivši nagradu na Kanskom festivalu, kao i na domaćem, u Puli, film je značajan i po tome što jugoslovenski "crni talas" više nije mogao biti nekakav periferni fenomen, već je dopro do pozornosti najšire publike. Film je obeležen likom Belog Bore, kojeg igra Bekim Fehmiu, o kojem Đorđe Matić kaže: "Kosovski Albanac koji glumi vojvođanskog Ciganina (that’s multi-culti for you!) – u legendarnom ‘belom odelu’, s borsalinom na glavi i vječnom pljugom u zubima – svojom je karizmom Bekim Fehmiu u toj ulozi i danas bez presedana. Njegova je pojava u Skupljačima uvijek opisivana kao kulturalno ‘autentična’ – meni se, naprotiv, čini da je ikoničnost lika tu gotovo skroz citatna: Fehmiu kao Beli Bora izgleda mi kao patchwork Belmonda iz ‘A bout d’souffle’, Poručnika Blueberryja, Torpeda i naravno, Balkana uopće."

SALAŠ U MALOM RITU: Iz uspešne televizijske serije Televizije Beograd emitovane 1975. godine, nastala su čak dva filma – Salaš u Malom Ritu i Zimovanje u Jakobsfeldu.

Roman Salaš u Malom Ritu, objavljen 1956. godine, napisao je Arsen Diklić. Iako po vokaciji pre svega dečiji pisac (svojevremeno urednik časopisa "Pionir" i "Zmaj"), rođen u Starom Selu kraj Otočca, u Lici, Diklić je autor scenarija za filmove kao što su Ne okreći se sine, Marš na Drinu, Užička republika itd. Vešt u saživljavanju sa temom koju opisuje (reklo bi se da je ceo život proveo u nekom banatskom selu), Diklić je svoju priču iz vremena okupacije smestio u fiktivno selo Mali Rit. Čvrsto građenu Diklićevu scenarističku potku vešto je nadgradio režiser Branko Bauer, snimajući na odlično odabranim lokacijama, uglavnom u selu Omoljici, kraj Pančeva. Ono što današnjem oku gledaoca izgleda vrlo egzotično jeste da su do vremena kada je snimljen ovaj materijal, sredinom sedamdesetih, čak i ne tako udaljena banatska sela izgledala kao nepatvoren mizanscen, sa neasfaltiranim, u travu zaraslim širokim ulicama, i kućama iz devetnaestog ili s početka dvadesetog veka... Sve to nije izgledalo mnogo drugačije od četrdesetih godina dvadesetog veka, kada se odvija radnja filma Salaš u Malom Ritu. Svega nekoliko godina kasnije, možda već do kraja sedamdesetih, čitav kraj je bio izmenjen, prošaran asfaltnim putevima, a danas je to već potpuno drukčiji ambijent. Najzapaženiji lik serije i filma svakako je dečak Milan Maljević, kojeg je glumio tada četrnaestogodišnji Slavko Štimac ("Siguran sam da ću i osmi razred završiti sa odličnim", izjavio je tada Štimac za novine. "Nipošto ne mislim postati glumac. Šta bih hteo biti? Ne znam, ne razmišljam mnogo o tome!"). Takođe, teško je bilo zaboraviti lik lukavog nemačkog policajca Šicera, veštog da od seljana kroz perfidne razgovore izmami informacije, kojeg je glumio Miodrag Radovanović Mrgud. Šicer je zapravo oslikan prema stvarnoj ličnosti, Juraju Špileru (za vreme okupacije promenio ime u Georg Spiller), koji je bio predstojnik Komande javne bezbednosti za Banat, 1948. izručen Jugoslaviji i osuđen na smrt. Inače, Salaš u Malom Ritu je bio jedna od malobrojnih ovdašnjih serija u kojima se uopšte spominju domaći Nemci – folksdojčeri, i koji nisu svi obavezno prikazani u negativnom svetlu.

ŽIVAN PRAVI PANK FESTIVAL: Najnoviji od vojvođanskih filmskih klasika je ovogodišnje ostvarenje Ognjena Glavonića, dugometražni dokumentarni film o Živanu Pujiću Džimiju, entuzijasti koji u svom selu Tomaševcu organizuje pank festival. Film oslikava banatsku sredinu tokom tranzicije (ako se to još uvek tako formuliše, s obzirom da bi možda bolje pristajala neka grđa reč). U nedostatku sredstava, i uz nezainteresovanost okoline (koja se rve sa vlastitim scilama i haribdama), jedino što je preostalo su usamljene figure kao što je Živan zvani Džimi, kojeg kamera prati u njegovom nesavršenom nastojanju da iscedi nekakvo muzičko dešavanje. Iako je u pitanju dokumentarni žanr, publika to doživljava kao crnu komediju. Dejan Čančarević, pesnik i radijski voditelj, povodom ovog filma izjavio je da je "Živan živi primer da smo svi mi Džimiji Hendriksi"!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---