---

Novinaru "Vremena" Draganu Todoroviću Todoru nagrada Dobar primer Novog optimizma svečano je uručena 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava i 9. rođendan Pokreta Novi optimizam koji ovu nagradu dodeljuje. Uručenje je održano u Pres centru Udruženja novinara Srbije, a nagradu je laureatu uručio Dejan Ćirjaković, jedan od glumaca popularnog serijala "Državni posao", prošlogodišnjeg dobitnika ove nagrade

Je li to na svome mestu, je li pravedno da nagradu "Zelenog zvona" dobije D. Todorović? Nagrada je za optimizam, a g. Todorović (i recenzenti ga zovu Todor, kao da ima fabriku dečje odeće) i kao optimista zar nije nekako samouk – njegova vedrina nije nešto oko čega se posebno potrudio, nego umnogome proizlazi iz njegove lakoćemo naravi (kod Hašeka jednoga vode na gubilište, a on mrmlja kako bi sve to moglo još da iziđe i na dobro: i zaista, tog je dana caru bio rođendan, te optimistu obesiše tek sutradan).

Koliko kod da je ogrezao u narodni i u svoj vlastiti jezik, ima Todorović u nekom tekstu tobožnju internet adresu "samovakodoposla.rs", može, dakle, da me zasmeje i kad je internetli nastrojen, a ne samo dok službeno krstari valjevskom nahijom: na prsima mu vazda otkočen fotoaparat, u XX veku sa novim filmom, danas krcat pikselima, u junačkoj desnici diktafon kupljen ličnim i porodičnim sredstvima: nemojte kazati da me niste videli, ovo vam nije skrivena kamera, nego moj podsetnik i moja arhiva, publici ću pak sve prepričati svojim rečima čiji je zadatak da same naviru li naviru.

Učili smo, long doduše ago, da je u junaku koji je ukrao veknu opisan čitav jedan stalež i jedan soj, doklen Tenardije, ako se dobro sećam, predstavlja ugostiteljstvo onog doba, daleko mu lepa kuća, e, kod Todorakisa je postupak obrnut: opisujući neizmišljenog i imenovanog državnog činovnika, pa i same šefove naše kakva je da je države, denuncira Todorović većinu nas, svi smo mi nalik tim slavoljupcima, pohlepnicima i hedonistima, samo, eto nismo mi demokratski izabrani, nego oni.

Ali, nisu li odveć komični? Ta ne smeju nam zagorčati više od pet minuta dnevno! Negde pominje malog kak se veli privrednika, koji mu je prostodušno možda dao i vizitkartu, ali pored imena i prezimena dopiše Todorenko pedantno ulicu i broj, Zbratimljenih gradova 10, čitalaštvu apsolutno nevažne, učvrsti autentičnost junaka i usput natukne, samo tom ulicom i brojem, kako se potonji nada poslovnoj korešpondenciji, posetama, isporukama, svemu što krasi i čini biznis.

Na jednoj od bezbrojnih godišnjica i zadušnica Desanke Maksimović dvojici veledužnosnika navede uredno imena i činove, ali napiše koji od njih drži ruke ispred sebe, a koji ih drži na dupetu. Ovi detalji potom preuzimaju kompletni identitet dvojice zvanica, njihova krštena imena i prezimena iščezavaju, i uglednici kroz svečanost promiču kao utvare sa rukama na različitim stranama tela, njih dvojica su dve strane istog novčića koji je Todorelo zavrteo na kockastom kafanskom čaršavu ili na tasiću gde se skupljaju prilozi za Sv. materu, svejedno.

Oni su domaći pandan gospođama kojima Gogolj neće da pomene imena nego jedna bude "u svakom pogledu umiljata gospođa", a druga "prosto umiljata gospođa", postupajući sa njihovim karakteristikama kao da su lična imena proizvodi velikolepnyi kalambur. Isto je sa velikašima u Brankovini, ali i u svakom bogovetnom Todorovićevom službenom uratku: ako to nije optimizam, onda ne znam šta je.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---