SVI POGLEDI UPRTI U MOSKVU: Proruski demonstrant u Donjecku

Ruska istorijska čitanka ukrajinske krize >

Duhovi atamana u Divljem polju

Konflikti u podeljenoj Ukrajini bude sećanja na smutna vremena od kojih je prošlo čitavo stoleće, kada je važilo da treba "biti ‘bele’ dok ne pocrvene, biti ‘crvene’ dok ne pobele..."

U Ženevi su 17. aprila, nakon sedam sati pregovora, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, državni sekretar SAD Džon Keri, šefica diplomatije EU Ketrin Ešton i šef diplomatije Ukrajine Andrej Dešćica usaglasili tekst izjave o merama koje treba hitno preduzeti radi deeskalacije napetosti u Ukrajini.

Oni pozivaju da se razoružaju nezakonite oružane formacije, da se sva zauzeta zdanja u svim gradovima Ukrajine vrate zakonitim vlasnicima, da se oslobode trgovi i ulice i da se sprovede amnestija za sve učesnike protesta, osim za one koji su počinili najteža krivična dela. U Moskvi i u Donjecku i Lugansku su posle toga ponavljali da to znači da Kijev treba da razoruža Desni sektor, a u Kijevu da Rusija treba da povuče svoje agente sa istoka Ukrajine. Predstavnici jugoistoka Ukrajine nisu mogli da prisustvuju susretu u Ženevi, ali je Moskva tamo izložila dokumente predsedništva Partije regiona, Luganskog oblasnog sovjeta, i novoformiranog pokreta Jugoistok Ukrajine.

Kijev je u praksi zaustavio vojnu akciju na istoku Ukrajine zbog raspada tamo poslatih jedinica, a na rečima zbog Uskrsa koji slavi 6,5 miliona pripadnika Ukrajinske pravoslavne crkve (Moskovskog patrijarhata), četiri miliona pravoslavaca Ukrajinske pravoslavne crkve (Kijevskog patrijarhata), četiri miliona unijata Ukrajinske greko-katoličke crkve, 600.000 pripadnika Rimske katoličke crkve, 250.000 pripadnika Autokefalne ukrajinske crkve, 500.000 protestanata...

Puška, međutim, za boga ne zna, pa je u Slavjansku, oko 3.30 u uskršnje jutro 20. aprila, izbio sukob pripadnika Desnog sektora i "branilaca Slavjanska" u kome je stradalo između troje i šestoro ljudi.

Kijev je inače povukao nekoliko poteza po ženevskom receptu, koji traži da odmah počne široki nacionalni dijalog o ustavotvornom procesu u Ukrajini, koji treba da bude inkluzivan i podsticajan, da obezbedi prava svih regiona, svih etničkih grupa, svih jezičkih manjina.

Ukrajinska vlada je 17. aprila podnela Vrhovnoj radi dokument "O organizaciji sprovođenja izmene Ustava Ukrajine o decentralizaciji državne vlasti", za koju premijer Arsenij Jacenjuk obećava da će biti sprovedena do 1. oktobra. I tokom političke krize 2004. kao odgovor na tadašnju Narandžastu revoluciju Partija regiona je predlagala federalizaciju Ukrajine. Predlagala je da devet oblasti (luganska, donjecka, harkovska, dnjepropetrovska, zaporoška, hersonska, nikolajevska, odeska, eventualno i sumska, kao i Autonomna Republika Krim) formiraju posebnu autonomnu republiku u sastavu Ukrajine sa sedištem u Harkovu. Kijev to nije prihvatio.

Na indirektan način ta ideja je obnovljena dok je Janukovič još bio u Ukrajini. U Harkovu je 22. februara 2014. na skupu deputata svih nivoa upravo tih regiona izglasana rezoluciju o tome da lokalni sovjeti preuzimanju odgovornosti za svoje oblasti, ali su se deputati brzo razbežali. Nova vlast u Kijevu je posle smenjivala gubernatore na istoku, a neke od njih i hapsila, pa puštala. U svim pomenutim oblastima nedeljama su beležene akcije nevelikih grupa demonstranata, često naoružanih, što je mirisalo na pobunu. Gušeći se u retorici ratnog stanja, Kijev ih je nazivao separatistima.

U predsedničkom programu kandidata Partije regiona Mihaila Dobkina ne pominje se federalizacija Ukrajine, već samo proširenje budžetskih ovlašćenja za regione, ali se konkretno pominje da ukrajinska vojska i spoljni poslovi treba da budu finansirani iz centralnog budžeta.

Rusko ministarstvo spoljnih poslova je i ranije pominjalo federalizaciju Ukrajine kao jedan od koraka ka rešenju krize, ali to sada ruska strana ne pominje direktno. Putin je možda "telefonirao" nosiocima projekta za otcepljenje u istočnoj Ukrajini kada je rekao da su oni danas građani Ukrajine, da treba da budu ravnopravni građani svoje zemlje, a da Rusija to sa strane može samo da podržava i prati...

NOVAJA RUS: Praktično u toku ženevskih pregovora predsednik Rusije Vladimir Putin je u intervjuu s TV gledaocima u emisiji "Pramaja linija" 17. aprila, ipak "otvorio rusku istorijsku čitanku" i stavio istorijski teg na tas ukrajinskih federalista: "To je Novorusija, rečeno terminologijom carske Rusije. Harkov, Lugansk, Donjeck, Herson, Nikolajev, Odesa nisu ulazili u sastav Ukrajine u carska vremena. Njih je (Ukrajini) predala dvadesetih godina sovjetska vlada. Zašto su oni to učinili? Bog zna..."

U sovjetsko vreme termini Novorosijskij kraj, Nova Rusija, Novorosija, Novaja Rus zvanično nisu korišćeni, već je korišćen pojam Južna Ukrajina, ili Pričernomorje. Nova Rusija je u širem smislu teritorija na severnoj obali Crnog mora, koja je pripojena ruskoj carevini kao rezultat rusko-turskih ratova 1768–1774.

Zemlja u južnom i jugoistočnom delu današnje Ukrajine u drugoj polovini 17. veka bila je retko naseljena stepa koju su nazivali Dikoe polje (Divlje polje) i atamanština (hetmanština). Kozaci (oni koji su registrovani) su u poljsko-litvanskoj kraljevini imali poseban status, ali su, udruženi s neregistrovanim zaproškim kozacima, povremeno dopirali i do Lavova i krvavo ratovali s Poljacima, što znamo po romanu Taras Buljba, velikog ruskog pisca Nikolaja Gogolja, Ukrajinca koji je pisao na ruskom.

U drugoj polovini 17. veka kozaci na levoj obali Dnjepra su priznali vlast ruskog cara.

Prema obalama te reke u aktuelnoj krizi Ukrajina se kolokvijalno deli na promoskovsku "levovoberežnaju", i prokijevsku "desnoberežnaju". Levoberežnaja je pretežno "ruskojezična", mada lingvisti kažu da nema jasne dijalektološke granice između ruskog i ukrajinskog jezika koji se međusobno stapaju i prelivaju.

Ruska manjina u Ukrajini (oko sedam miliona posle otcepljenja Krima) živi uglavnom na jugoistoku, najviše u Donjeckoj oblasti (1.844.400) Luganskoj oblasti (991.000), Harkovskoj oblasti (724.000), Dnepropetrovskoj oblasti (627.000), Odeskoj oblasti (508.000)... Ni u jednoj od tih oblasti nema natpolovične ruske većine. Na Krimu, koji se otcepio, ima – tamo živi 1.180.000 Rusa.

Krim je Novorosiji priključen 1783. tako što je Katarina II priznala autonomiju Krimskog Hanata, što će Putin, da bi umirio prema ruskom referendumu neraspoloženi krimski Medžlis, pomenuti 21. aprila prilikom potpisivanja ukaza o rehabilitaciji krimskih Tatara (vidi okvir).

Ovladavanje Novom Rusijom je sprovođeno pod vođstvom kneza Potemkina, kome je Katarina II dala gotovo neograničene moći, koji je imao zvanje kneza od Tauride i koji očito nije samo pravio "potemkinovka sela". Oko malih tvrđava (šanaca) su kasnije nastajali gradovi: Herson, Jekaterinoslavsk...

U Novorosiju su doseljavani Rusi, Nemci, Srbi, Bugari, Jermeni, Grci, a takođe i jevrejski kolonisti. Da je ta čorba dosoljavana i zrnom naše soli svedoče hronike o tadašnjim vojnim autonomijama Novaja Serbija i Slavjanoserbija u sadašnjoj Luganskoj oblasti, o pukovima pod komandom Ivana Horvata, Ivana Ševića, Preradovića (Des Preradović) pa i o dolasku nekog majora Ivana Albaneza još 1723. u tvrđavu Tor (sadašnji Slavjansk u kome se puca na Uskrs).

Kolonizacija novih krajeva stvorila je mešoviti sastav stanovništva: Ukrajinci su činili većinu posebno u ruralnim delovima tadašnje zapadne Novorosije, Rusi – u gradovima širom istočnog dela Novorosije; Jevreji su do pogroma bili uglavnom u gradovima; Bugari – u okrugu Berđansk i južnoj Besarabiji; Grci (potomci imigranata s Krima ) u selima Mariupoljskog okruga. Nemci su činili gotovo četvrtinu stanovništva okruga Perekop. To je onaj deo gde Krim dodiruje kontinentalni deo Ukrajine i gde su vođene žestoke bitke tokom Krimskog rata 1853–1856, koji Englezi pamte po tragičnom jurišu lake konjice, a Rusi po porazu. Tu je vođena i žestoka odlučujuća bitka za Krim belih i crvenih na kraju Građanskog rata.

SMUTNO VREME REVOLUCIJE: Novorosija je ušla u sastav Ukrajine u smutno vreme Oktobarske revolucije i Građanskog rata 1917–1922. Putin kaže "bogzna zašto". Bog je možda u toj gužvi bio i izgubio računicu, ali izgleda da su boljševici bili vođeni diktatom okolnosti i "klasnih razloga".

Posle svrgavanja cara Nikolaja II, Ukrajina je dobila autonomiju za vreme privremene vlade Aleksandra Fjodoroviča Kerenskog. Centralna rada Ukrajine (prvi ukrajinski parlament) je u novembru 1917. proglasila Ukrajinsku Narodnu Republiku, a 25. januara 1918. samostalnost i otcepljenje.

Zapravo, u to vreme formirane su dve Ukrajine. Od sredine 1917. počeo je da se formira sistem sovjeta pod kontrolom boljševika, koji posle neuspešnog pokušaja u Kijevu sazivaju Prvi sveukrajinski kongres sovjeta 24-25. decembra 1917. u Harkovu, i proglašavaju Ukrajinsku Socijalističku Sovjetsku Republiku – tada u federalnim odnosima sa sovjetskom Rusijom. Sukobljavaju se dva centra vlasti u Ukrajini, onaj "moskovitski" iz Harkova, pod kontrolom boljševika, i onaj iz Kijeva.

Hetman Pavel Skoropadski je došao na vlast u Kijevu državnim udarom 29. aprila 1918. i vladao Ukrajinom kao nemačkim protektoratom. Skoropadski je inače od 22. januara do 2. jula 1917. komandovao 34. korpusom ruske carske armije u kojoj je u tom periodu, radi jačanja borbene motivacije, sprovođena sistematična ukrajinizacija jedinica. Kad je dao ostavku u ruskoj armiji krajem 1917, stao je na čelo milicijske jedinice koja se naziva: Dobrovoljno kazačestvo, koju je formirala kijevska vrhovna rada. S tog mesta on će državnim udarom postati "Njegova Svetlost Jasnovelmožnij Pan Hetman Vsej Ukrajini".

Obrti tog doma se plastično prelamaju u biografiji pisca po čijoj Beloj gardi, koju je Staljin gledao četrnaest puta, čitalac možda razume te događaje. U februaru 1919. Mihail Bulgakov je bio mobilisan kao vojni lekar Ukrajinske Narodne Republike, potom u oružane snage Juga Rusije (beli), bio je lekar 3. terskog kozačkog puka, pa je bio lekar Crvenog krsta, pa je ponovo lekar kod belih u Oružanim snagama Juga Rusije s kojima dolazi do Severnog Kavkaza, da bi u vreme odstupanja bele Dobrovoljačke armije početkom 1920. oboleo od tifusa...

Nakon nemačke kapitulacije u kijevskoj Ukrajini izbija ustanak pod rukovodstvom Sjemena Petljure, koji od februara 1919. drži svu vlast u Ukrajinskoj Narodnoj Republici. Kada se raspala Austrougarska (1918), u Galiciji je proglašena Zapadnoukrajinska Narodna Republika, koja se u januaru 1919. ujedinjuje sa Ukrajinskom Narodnom Republikom. Formiravši ukrajinsku nacionalnu vojsku Petljura uspeva da sklopi vojni savez sa Poljskom.

Nakon poljsko-sovjetskog rata veći deo Ukrajine dolazi pod kontrolu sovjetske vlasti, koja u Ukrajini formira Sovjetsku Socijalističku Republiku. Zapadna Ukrajina je tada pripala Poljskoj, Bukovina i Besarabija – Rumuniji, a Zakarpatje je pripojeno Čehoslovačkoj.

Petljura emigrira u Poljsku, pa beži u Mađarsku, pa u Austriju, pa u Švajcarsku, pa 1924. u Francusku, gde ga 25. maja 1926. ubija anarhista Švarcbard, lični poznanik ukrajinskog anarhiste iz doba Oktobarske revolucije Nestora Mahnoa, zvanog Batko Mahno.

BATKO MAHNO, DONBASKA I ODESKA REPUBLIKA: Nekima je Batko Mahno poznat po izreci "Biti ‘bele’ dok ne pocrvene, biti ‘crvene’ dok ne pobele..." Trocki ga je dva puta stavljao van zakona, ali mu je i dodelio orden crvene zastave pod rednim brojem četiri, kad je osujetio prodor "‘belih’ prema Moskvi". Mahno se borio protiv "belog" generala Denikina kod Mariupolja sa 50.000 vojnika, a onda je ratovao s boljševicima. Posle izgubljenih bitaka od Crvene armije Mahno je 28. avgusta 1921. s odredom od 78 ljudi prešao granicu Rumunije, ranjen sa 12 puščanih metaka, kontuzovan i prebijene noge. Vadili su ga anarhistički advokati iz zatvora u raznim zemljama.

Nestor Mahno umro je u Parizu 1934. od tuberkuloze i alkoholizma. Sahranjen je na groblju Perlašez, kažu u zidu u kome su sahranjeni pariski komunari. U toku španskog građanskog rata jedna anarhistička jedinica je nazvana njegovim imenom.

Zapravo je i u "leveoberežnoj" Ukrajini bilo komplikovano kao i u onoj kijevskoj. Donecko-krivoroška Sovjetska Republika, (nazivana i Donjecka Federacija, Donkrivbas, Krivdonbas, a takođe i Donbas, što se zadržalo i do danas). Bila je u sastavu RSFSR i trajala je od 12. februara 1918. do 17. februara 1919. Formirana je u Harkovu na klasnoj, ekonomskoj, a ne na nacionalnoj osnovi. Suprotstavljala se kijevskoj Ukrajinskoj Narodnoj Republici (UNR), koju je smatrala buržoaskom. Kad je 9. februara 1918. UNR iz Kijeva potpisala separatni mir, nemačko-austrijska vojska je na molbu Kijeva do maja 1918. zaposela i Donjecki i Krivoroški basen. Suprotstavlja im se Crvena armija Donbasa koja je odstupila. Rukovodstvo Donjecko-krivoroške Sovjetske Republike je prešlo u Lugansk, zatim se 28. aprila 1918. evakuiše na Don u Rusiji, kao neki danas. U sovjetsko nemačkom Brest-listovskom sporazumu od 3. marta 1918. Donbas se tretira kao privremeno okupirana teritorija.

U Odeskoj Sovjetskoj Republici, koja trajala kratko (od 18. januara do 13. marta 1918) i zahvatala i Herson i deo Besarabije dominirali su socijal-revolucionari, tzv. eseri, zapravo anarhisti. Počelo je ustankom pod rukovodstvom revolucionarnog komiteta petnaestorice, zauzimanjem štaba okruga, železničke stanice, telefonske centrale i objavljivanjem preko telegrafa, tadašnjeg interneta, da je ustanovljena sovjetska vlast. Eseri u Odesi su ratovali s junkerima i s trupama kijevske Ukrajine, a priznali su vlast Sovnarkoma Petrograda i sovjetsku vlast u Harkovu. Na njihovu stranu su stali mornari s brodova Crnomorske flote. Posle bitke formirali su na krstarici Almaz "Morski vojni tribunal". Uhapšene oficire su na palubi polivali vodom dok na njihovom telu ne počne da se hvata kora leda, a onda ih bacali u more. Hronike kažu da je tako u Odesi bilo ubijeno oko 400 oficira, a da je u vreme te republike u Odesi ubijeno oko 2000 ljudi. Zbog toga, a i zbog haotične "ekspropijacije", austrijsko-nemačka vojska je zauzela Odesu praktično bez boja.

Kad su u novembru 1918. Centralne sile kapitulirale, u Donbasu se posle odlaska nemačke vojske ne uspostavlja sovjetska vlast pošto su region zauzele belogardijske oružane snage Juga Rusije. Crvena armija je zauzela Donbas tek početkom 1920. i tamo je po naredbi Lenjina formirana Donjecka gubernija u okviru sovjetske Ruske Federacije, ali je ubrzo, korak po korak, prebačena u sastav Ukrajinske SSR. Mada su boljševici deklarativno uvažavali prava "potlačenih naroda" na jezik i samoopredeljenje, unutrašnje granice SSSR su tada prvenstveno crtane na osnovu političkih, vojnih, ekonomskih, zapravo "klasnih" interesa.

I državna razgraničenja su na kraju Prvog svetskog rata često rezultirala "sanitarnim kordonima" i "baferima". Sovjetska vlast je, na primer, 1920. privremeno formirala "bafer" Dalekoistočnu Republiku, koju je iz strateških razloga održala van SSSR do 1924, o čemu ponešto znamo iz Pasternakovog Doktora Živaga.

Tokom sovjetsko-poljskog rata (28. februar 1919 — 18. mart 1921) na tlu zapadne Ukrajine sovjetima se moglo činiti da su se granice Poljske približile Dnjepru, a da je poljska šljahta merkala Ukrajinu, pa su dodavanjem istorijskoj (Zborovskoj) Ukrajini Donbasa i Novorosije nastojali da ojačaju Ukrajinu tako "da je ne može oglodati Poljska, ta poslednja sabaka Antanti", kako su govorili. Putin će u aktualnoj krizi optuživati Hruščova da je Ukrajini dao Krim kao kompenzaciju za greške tokom poljskog rata i velike gladi tridesetih.

Naravno nastojali su i da pojačaju klasni element dodavanjem radničkih, šahtojroskih masa Donbasa "buržoaskoj" Ukrajini. Posle sloma "belih" i propalih anglo-francuskih intervencija, ni u Ukrajini od buržoazije nije ostalo ni "b".

STJEPAN BANDERA: Hetman Skoropadski je pobegao s Nemcima. Poginuće u Drugom svet- skom ratu pri savezničkom bombardovanju Regensburga. Nije podržao Hitlera. To će učiniti jedan drugi junak nekih od sadašnjih ukrajinskih nacionalista, Stjepan Bandera. On je delovao u Galiciji koja je tada pripala Poljskoj, i od 1935. do 1936. godine protiv njega je vođen sudski proces zbog organizovanja ubistva ministra unutrašnjih poslova Poljske Bronislava Perackog. Sa još jedanaest drugova Bandera je osuđen na smrt, ali mu je kasnije kazna zamenjena doživotnom robijom. Iz zatvora izlazi nakon nemačke i sovjetske okupacije Poljske 1939. Nikita Hruščov u svojim memoarima žali što je Bandera pušten "bez detaljne provere". "Grešku" tek 1959. ispravlja NKVD koji ubija Banderu u Minhenu.

Nacionalističke oružane frakcije (OUN, OUN-A i OUN-B) delovale su i na teritoriji SSSR. Jednu je predvodio Stepan Bandera. Nakon nemačkog napada na SSSR 30. juna 1941. godine u Lavovu, pripadnici OUN-a sazivaju Radu (Parlament) i proglašavaju obnovu ukrajinske nezavisne države. Pošto su to učinili bez konsultacija sa Nemcima, gestapo je neke od ukrajinskih vođa streljao odmah. Od Stjepana Bandere Nemci su tražili da sazove novu Radu i poništi tu deklaraciju o stvaranju države, a kad je on to odbio, odveden je u koncentracioni logor Zaksenhauzen.

Ukrajinska OUN je u tom ratnom karuselu i sarađivala i ratovala sa Nemcima, pa sa poljskom Armijom Krajova, i naravno sa crvenoarmejskim partizanima. Posle kapitulacije Nemačke, očito uz pomoć zapadnih službi, čak do 1956. godine njeni pripadnici organizuju gerilske akcije u Galiciji, koja je sada vraćena Ukrajini. Neke od aktera tih događaja "narandžaste" kijevske vlasti su rehabilitovale, što je odjekivalo veoma negativno u Donbasu, i stvaralo pretekst za aktuelne obračune batinama i puškaranja između "separatista" i "banderovaca".

Od tih nekih događaja je prošlo skoro jedno stoleće, od drugih sedam stoleća, ali se Ukrajina ponovo preživljavajući svoje unutrašnje regionalne, ekonomske i jezičke protivrečnosti, bori sa duhovima bivših atamana u Divljem polju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---