In memoriam – Marko Babac (1935-2014) >

Zabranjena montaža

radoslav ćebić

Montažer, reditelj, producent i jedan od najznačajnijih pedagoga filmske umetnosti, Marko Babac umro je u Beogradu 12. jula 2014. Bio je jedan od trojice jugoslovenskih filmskih autora čiji je film zvanično sudski zabranjen

"Da mi zaključamo za svaki slučaj", rekao je 24. marta 1999. u kabinetu broj 50 na Fakultetu dramskih umetnosti profesor Marko Babac. "Ako nas neko bude tražio, pravićemo se da nismo tu", dodao je, osmehujući se šestorici studenata završne godine na katedri montaže. Nekako, ni profesoru Babcu, ni nama šestorici nije bilo nimalo neobično što to jutro nisu došle naše dve koleginice iz generacije. Prethodne noći NATO je objavio da je odobren vazdušni napad na Srbiju. Posle kratkog razgovora šta će se dalje dogoditi i šala (da pored zaključanih vrata ostane otvoren prozor ka krovnoj terasi radi rezervnog izlaza), uz poruke ohrabrenja, profesor Babac pustio nam je film kojeg se, danas, više niko od nas ne seća. Ostala je ta, gotovo dečija, zabrana ulaska nepozvanima u njegov kabinet.

Zabrana je, nekako, obeležila kompletnu karijeru Marka Babca. Bio je jedan od osnivača čuvenog Kino kluba Beograd, kultnog, amaterskog umetničkog udruženja u kojem su se učili Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, koji će samo koju godinu kasnije postati reditelji evropskog renomea. Oni i mnogi drugi autori doživeće da im filmovi odlukom raznih komisija ne budu pušteni u distribuciju zbog "moralno-političke nepodobnosti". To se u filmskom žargonu zvalo "bunkerisanje", a mnogo godina kasnije Radoslav Zelenović daće ovoj pojavi precizan naziv "Zabranjeni bez zabrane". Omnibus film Kapi, vode, ratnici čije su tri priče režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Marko Babac doživeo je tu sudbinu 1962. pošto je posle jedinog javnog prikazivanja na festivalu u Puli bio nagrađen za najbolju režiju. Već sledeće, 1963. godine, ista grupa autora je sa svojim, takođe omnibusom, filmom Grad ušla u istoriju kinematografije SFRJ jer je to bio (i ostao) jedini film koji je sudskom odlukom zabranjen za javno prikazivanje i distribuciju.

Dve godine kasnije Babac je režirao dugometražni igrani filma Ko puca, otvoriće mu se, a 1966. počeo je da predaje montažu na Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. U svojoj karijeri režirao je preko 80 kratkih i TV filmova, montirao je 13 dugometražnih i preko 100 kratkih filmova. Osnovao je katedru montaže na Fakultetu dramskih umetnosti 1971. godine, kao i katedre na akademijama u Ljubljani, Sarajevu i Banjaluci. Tokom devedesetih bio je angažovan na nekoliko najzahtevnijih montažerskih poslova – rekonstruisao je najranije srpske i jugoslovenske filmove koji su u Jugoslovenskoj kinoteci čekali da se opozove zvaničan početak domaće kinematografije za koji je proglašen film Slavica iz 1947. godine. Tako je Marko Babac na osnovu sačuvanog materijala rekonstruisao Krunisanje kralja Petra, film Vilsona i Meteršoa iz 1904, film Rudareva sreća Josipa Novaka iz 1926, zatim S verom u Boga Miroslava Al. Popovića iz 1931. i mnoge druge.

Čuveni francuski teoretičar filma Andre Bazen je 1956. godine napisao svoj značajni esej Zabranjena montaža u kojem je tvrdio da je prosečan gledalac već dovoljno obrazovan da će shvatiti da ako u sceni u kojoj lav juri čoveka stalno vidimo kadrove čoveka koji trči kako se smenjuju s kadrovima lava koji juri, moguće je da su čovek i lav snimljeni odvojeno, možda čak i na dva različita kontinenta. "Moramo da vidimo bar neki kadar u kojem su i čovek i lav zajedno", govorio je Bazen. E, tu vrstu montaže profesor Marko Babac je dosledno primenjivao u svojim filmovima i dosledno predavao svojim studentima. Nije ni slutio da će samo sedam godina posle Bazenovog teksta njegov rad biti doslovno zabranjen. Tek je odlukom suda u Sarajevu 1990. ukinuta zabrana za film Grad koja je važila punih 27. godina.

Osam sati pre NATO agresije na Srbiju, oko podneva, završio se film koji nam je profesor Babac pustio. Otključavši vrata, rukovao se ponaosob sa svakim od nas poželevši nam sreću i "pamet u glavu", kao i želju da se što pre opet vidimo. Sva je sreća, svi smo ga, kad se sve završilo, ponovo videli (uključujući i dve odsutne koleginice). Tog dana, 24. marta 1999, bio je naš poslednji čas kod profesora Marka Babca.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST