Roman – Životinjsko carstvo >

Vežbe iz poslušnosti

teofil pančić

Novi roman Davida Albaharija politički je samo i jedino u onom suštinskom smislu: on se bavi mračnim i kukavnim predelima ljudske duše

Svašta mi je prolazilo kroz glavu, ali polako se to pretvorilo u jednu tvrdnju, jednu kratku rečenicu koja je sve sažimala i koju je celo moje telo ponavljalo. Ta rečenica je glasila: "Ja sam kukavica." Da, tačno tako, nemam čega da se stidim. Bojao sam se Dimitrija i znao sam da on to zna.

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo... Samo nikako da se dogovorimo gde je tačno locirano. Branko Kockica iz naših detinjstava imao je dobru, zavodljivu, pomalo psihodeličnu viziju tog carstva, ali bar je bilo šarmantno i nikome svakako nije nanelo štetu. Ali, kad malo poodrasteš i izađeš iz nadležnosti Branka Kockice, dočeka te Sistem u punom obimu, recimo preko vojne regrutacije, pa te ošiša i pošalje u Je Ne A, tu "kovačnicu bratstva i jedinstva", kako se na drvenom socrealističkom jeziku izricalo ono isto što smo pamtili iz detinjstva, dakle, obećano carstvo u kojem caruje drugarstvo...

U novom, kratkom romanu Životinjsko carstvo (Čarobna knjiga, Novi Sad 2014), David Albahari "regrutuje" jedno onako ese-ef-er-jotovski šaroliko društvance i smešta ga u kasarnu Kozara u Banjaluci (recimo da je tek autobiografska trivija da je Albahari stvarno bio tamo u vojsci); vreme je zanimljivo i na neki tih, mnogima nevidljiv način prevratno: rane sedamdesete, vreme u kojem je režim bio spolja gledano stabilan (stabilnost je, sećamo se, bila sama suština tog poretka), ali je unutra bio izjeden i prilično preplašen naprslinama koje su se pojavile na njegovoj fasadi, a koje su možda bile najvidljivije kroz "lipanjska gibanja" iz 1968, dakle, kroz studentsku pobunu u Beogradu, u manjem obimu i u Ljubljani i Zagrebu.

Narator romana – koji će, krajnje ironično, zaraditi interni nadimak Tigar – potpuno je marginalan učesnik "lipanjskih gibanja", ali i duboko uzdrmani i uplašeni konformista koji se brine hoće li se to njegovo kratko i gotovo nevidljivo buntovništvo loše odraziti na njegove izglede u životu i karijeri. U vojsci se iznova susreće sa beogradskim poznanikom Mišom Vrapcem koji je bio jedna od vedeta studentskog bunta, ali i sa mračnim, zagonetnim i nasilnim intrigantom Dimitrijem Donkićem koji ga uvlači u svoju zatvorenu grupicu nad kojom će uspostaviti nekovrsnu "harizmatičnu" vlast; brzo će se ispostaviti da je prava Dimitrijeva meta zapravo Vrabac, kojeg progoni sistematski i neće se smiriti dok ga ne uništi, makar to značilo i ubistvo. U redu, ali zašto? U "pravom" krimiću, opseg motiva bio bi znamo već kakav, u klasičnom političkom trileru, opet, nekakav drugačiji, ali isto sasvim prepoznatljiv. Kod Albaharija, pak, stvari ostaju prilično zamagljene i suštinski se – mislim da vam ovoliko smem reći – neće baš mnogo razjasniti do samog kraja. Naime, Albahariju nije do eksplicitnog, nekmoli feljtonističkog, "politiziranja": niti to dolikuje njegovom osećanju književnosti niti bi, uostalom, imalo mnogo smisla baviti se u drugoj dekadi XXI veka nekakvim pradavnim (post)šezdesetosmaškim tricama i kučinama... Ono što ga, rekao bih, zanima u Životinjskom carstvu jeste sam mehanizam (društveni, ali i psihološki) koji omogućava legitimizaciju nasilja, pa i zločina, u ime ideologije, ili neke druge grupne lojalnosti. Donkić je, dakle, "negativac" za čije motive ni narator ni čitalac ne mogu da dokonaju koliko su "državna stvar", a koliko stvar neke sasvim privatne opsesije ili čak misterioznog unutrašnjeg obračuna među nekadašnjim buntovnicima.

Autoritaran režim, u kojem je sve i svašta (sećamo se) proglašavano tajnom, po sebi je zatvorena sredina; vojska je, pak, dodatni krug izolacije, idealan za komplotiranje svake vrste. Sve u svemu, laboratorijski uslovi za klijanje razobručenog zla pod pompeznim izgovorima, i za uvežbavanje potčinjavanja, koje grupici vojnika koja čini tajnu kvazizavereničku organizaciju "Životinjsko carstvo" (svako ima nadimak po nekoj životinji) ionako veoma dobro ide. Ali, ima li i potčinjavanje granice? A ako ima, šta je s druge strane?

U vojsci će se desiti nešto što će sudbine svih protagonista što zapečatiti, što trajno obeležiti. Mnogo godina kasnije, Tigar i njegova Mara su u Kanadi. A onda Mara ugleda i prepozna čoveka koji ne može biti niko drugi do...

Do neko s kim možda valja srediti stare račune. U ime pravde, osvete, namirenja, smirenja? Samo, kako ta beznadno okasnela hrabrost može poništiti ključni, sudbinski trenutak kukavičke potčinjenosti? Albahari se ovim romanom uputio na sklizak teren, ali ga je vrlo dobro savladao. Tekst je maksimalno sažet, kao da je iz njega isisana svaka ne-baš-neophodna reč, dakako opet organizovan u jedan veliki "bernhardovski" pasus, ali i sa vispreno primenjenim rešenjem koje takvu organizaciju razbija, a da zapravo ne ometa čitaočevo probijanje kroz tekst: skoro petinu tekstualnog tkiva čine beleške (endnotes) plasirane na kraju knjige; neko će ih i čitati na kraju, ali ja sam ih čitao "štreberski", stalno držeći jedan prst na tim stranicama i "premotavajući" knjigu napred-nazad; ovo relaksira taj "dugi pasus" izliven iz jednog komada i nešto drugačijom intonacijom obogaćuje i nijansira naratorov monolog.

Životinjsko carstvo politički je roman samo i jedino u onom suštinskom smislu: on se bavi mračnim i kukavnim predelima ljudske duše, onima koji zapravo čine svako zlo mogućim (nije li, uostalom, i Gec i Majer bio takav?). Iz njih izlazi demon ili vampir Istorije, i kreće u noćne pohode ispijanja ljudske krvi. Kad se napije, smiriće se, mislimo mi, uplašeni, nadajući se da će baš nas da mimoiđe. Ali on nikako da se napije, nego je, gle, sve žedniji što više loče.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST