POBEDNIK: Predsednik Ukrajine Petro Porošenko

Ukrajina, Rusija i naftna kriza >

Mandat nad ambisom

I posle vanrednih parlamentarnih izbora "novi hladni rat" oko Ukrajine se nastavlja. Neizvesno je koje će sledeće poteze da povuče veliki istočni ukrajinski poverilac, nervozan zbog naftnog rata, a koje zapadni sponzori "Majdanske revolucije", koji više obećavaju nego što daju. Ko će i sa kime da obrazuje vladu u Kijevu čini se kao sporedno pitanje, dok Moskva optužuje Vašington da veštački obara cenu nafte na svetskom tržištu ne bi li uništio rusku privredu

Pre vanrednih izbora za Vrhovnu radu Ukrajine, 26. oktobra, istraživači javnog mnjenja davali su prednost bloku predsednika Petra Porošenka, koji je tražio podršku za upravo sklopljeni sporazum o primirju na istoku zemlje. Međutim, prvi, nepotpuni, izborni rezultati dali su prednost od manje od pola procenta (22:21,6 odsto glasova) Narodnom frontu (NF) ratobornijeg premijera Arsenija Jacenjuka, koji je privukao deo nacionalističkih birača.

Porošenko će ipak imati bolji rezultat od Jacenjuka zato što su se izbori u Ukrajini odvijali po mešovitom sistemu – 225 poslanika je birano po proporcionalnom ključu s partijskih lista, a 198 poslanika po većinskom sistemu, a tu je Porošenkov blok jači od Jacenjukovog (64 poslaničkih mesta u odnosu na 14).

Deo objašnjenja zašto Porošenko nije ostvario uspeh kakav su mu prognozirali leži i u tome što su na izborima nastupali razni lustratori i borci s oligarsima. Nacionalistička Sloboda je tražila likvidiranje privatnih monopola. U programu radikala Olega Ljaška, na primer, reč oligarh se u raznim padežima upotrebljavala češće nego reč Ukrajina, a Porošenko je ipak ekonomski oligarh.

Izbori su pokazali i geografsko-političku rascepljenost Ukrajine: izlaznost birača na zapadu zemlje je bila solidna (52 odsto, u Ljvovu čak 70 odsto) – tamo je popularniji Jacenjuk, dok je na istoku zemlje – gde je Porošenko imao veću podršku, izlaznost bila niska. Na čitavoj "levoberežnoj" izlaznost birača je bila manja od 50 odsto, u Odesi je izašlo 39 odsto, a u delovima Donjecke i Luganske, koje kontroliše Ukrajina, 32 odsto.

S nešto ispod deset odsto glasova, više nego što su istraživači prognozirali, u Radu je ipak ušao na istoku bazirani Opozicioni blok (Jurija Bojka, nekadašnjeg Janukovičevog ministra energetike), koji zapravo čine bivši članovi satanizovane, revolucionarnom nasilju izložene i razbijene nekada vladajuće Partije regiona, koja je odustala od učešća na izborima. Deo nekadašnjih regionalističkih birača je sada bio "nedostupan".

Petogodišnje mandate dobija 423 poslanika umesto 450, kako predviđa zakon, jer su iz izbornog procesa isključeni Krim i Sevastopolj, koji su posle referenduma prisajedinjeni Rusiji, što Ukrajina ne priznaje, ali nije mogla tamo da organizuje glasanje, kao što u Luganskoj i Donjeckoj oblasti nije mogla da omogući glasanje u 15 od 32 izborna okruga, koji su sada u trogodišnjem specijalnom statusu, prema u zakon pretočenom sporazumu u Minsku između Kijeva i Moskve.

Nije jasno kakvu će taktiku primenjivati sada neparlamentarni komunisti i parlamentarni eksregionalci, koji su inače za revolucionarnu vlast predstavljali više metu nego prepreku. Sumnjičeni su, čini se neosnovano, za veze sa vođstvom Donjecke i Luganske republike, koje su zapravo ili bile sporadične (regionalac Oleg Carev, i neki komunisti u Slavjansku), ili iskonstruisane (bivši guverner Harkova Mihail Dobkin je pod sumnjom za separatizam izgleda neopravdano držan u istražnom zatvoru pa pušten). Opozicioni blok je tražio da se sprovede Nacionalni plan primirja, koji bi bio razmotren za okruglim stolom predstavnika mesne vlasti svih regiona, te da se uvede novo krivično delo raspirivanje međuregionalnog neprijateljstva i da Ukrajina bude neutralna i vanblokovska zemlja.

Opozicioni blok i komunisti su za novu vlast i dalje nepoželjna politička snaga. U ukrajinskoj štampi se posle izbora zvoni na uzbunu zbog toga što su u Radu ušla 62 deputata koji su 16. januara glasali za "diktatorske zakone". Među tim poslanicima su pod udarom lustratora 54 prošla u većinskim okruzima, a osam na listi partije Opozicioni blok. Najviše ih je iz Harkovske oblasti – 12, iz Donjetčine – šest, u Dnjepropetrovske oblasti – pet, iz Odeske, Zaporoške i Čerkaske – po četiri.

KO SA KIME U KOALICIJU: Uzbuđenje zbog tih rezultata govori da izbori nisu pacifikovali ni regionalni konflikt ni onaj revolucionarni, "lustratorski", koji je najviše pogodio komuniste, koji prvi put ne ulaze u parlament.

Pored nezaobilaznih ratnih agitacija o tome kako rešavati problem Donbasa i Krima i kakvi treba da budu odnosi s Rusijom, izborne teme su se vrtele oko toga kako pobediti bedu, kako obezbediti razvitak zemlje, kako sprovesti lustraciju, kako obezbediti transparentnost vlasti, kako sprovesti evrointegraciju, da li Ukrajina treba da postane članica NATO- -a… Zapadni i ukrajinski mediji su uglavnom izveštavali o tome da su pobedile proevropske partije i da je Ukrajina okrenula leđa Putinu.

Dok Kremlj rezervisano priznaje rezultate izbora u Ukrajini, pojedini ruski mediji su ih nazivali farsom i nisu propuštali da zabeleže da se tokom kampanje po rusofobskoj retorici "majdanske" partije nisu razlikovale – sve su gubitak kontrole nad Krimom i delom Donbasa objašnjavale isključivo vojnom agresijom Ruske Federacije. Od Moskve je zahtevano da vrati okupirane teritorije i da nadoknadi štetu. Radikal Ljaško je obećavao da će otpisati 75 odsto spoljnih dugova i sve što Kijev duguje Moskvi. O Krimu se nisu čuli neki razumljivi predlozi, jedino je Opozicioni blok predlagao obezbeđivanje građanskih i vlasničkih prava građanima Ukrajine koji žive na Krimu.

Partije s Majdana koje sada dobijaju "evropski mandat", moraće da smanjuju međusobne razlike.

Na primer, kada je reč o uspostavljanju kontrole nad izgubljenim teritorijama. Predsednička partija zastupa suptilnu diplomatsku igru, a premijerov Narodni front predlaže učvršćivanje ukrajinske istočne granice realizacijom projekta "Stena" (zid) za koji su lobirali premijer Arsenij Jacenjuk i gubernator Dnjepropetrovske oblasti Igor Kolomojski.

Na ukrajinskoj ratno-revolucionarnoj političkoj sceni u previranju od 29 partija cenzus od pet odsto prešlo ih je samo šest, a možda i sedam kada se prebroje svi glasovi – nacionalistička partija Sloboda, koja je na prethodnim izborima prvi put ušla u parlament, a kojoj je glasove preoteo Jacenjukov blok. Mada među poslanicima ima dosta ratnih komandanata, neki analitičari govore, mada uz ograde, o tome da u Kijevu na vlast dolaze partije koje manje ili više nastupaju za mirno rešenje krize, odnosno za prekid krvoprolića, a da iz parlamenta ispadaju radikali.

I profašistički Desni sektor, koji je na proporcionalnom delu izbora sakupio samo dva odsto glasova, ulazi u Radu preko većinskog dela izbora, jer je njegov lider Dmitrij Jaroš pobedio u većinskom okrugu broj 39 u Dnjepropetrovskoj oblasti. Da li će se ti gubitnici izbora lako odreći omiljene uloge "čuvara Majdana" u krizi koja i dalje nastupa?

Predsednik Ukrajine je već izjavio da se Jacenjukov Narodni front smatra osnovnim partnerom u budućoj koaliciji. Nudiće mu se Samopomoć gradonačelnika Ljvova Andreja Sadovog i Batkivšćina Julije Timošenko, i, po nekima, čak i Radikalna partija Olega Ljaška. Porošenko, koji je ipak obezbedio kakvo-takvo uporište u parlamentu, Jacenjuku će verovatno morati da poveri novi, nezahvalni, premijerski mandat.

Ekonomske projekcije govore da Ukrajina ne može da servisira državne dugove i da se približava ivici bankrota, a da bi joj za stabilizaciju trebalo oko 55 milijardi dolara. Međunarodne institucije, EU i SAD do sada praktično ništa nisu dale, a pomoć koju su obećale 1,5 puta je manja nego što je Ukrajini potrebno, a možda je dovoljno tek da se izbegne bankrot Ukrajine po kriterijumima MMF-a.

Tokom kampanje se nije čulo mnogo ekonomskih programa: smanjiti broj nameta, podrška malom i srednjem biznisu, smanjenje rashoda za činovnike, transparentnost, decentralizacija, povećanje ingerencija mesnih vlasti. Jacenjukova partija se zalagala za demonopolizaciju tržišta gasa, uključivanje Ukrajine u Treći evropski energetski paket, a takođe i da se ruski gas namenjen Evropi ubuduće predaje na granici Rusije i Ukrajine.

PUTIN O GASU: S približavanjem zime gasno pitanje se može dramatizovati, i to ne samo za Ukrajinu.

Predsednik Rusije Vladimir Putin, govoreći u Sočiju na skupu ruskog Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj, ponavlja da Rusija više ne može besplatno da isporučuje gas Ukrajini, da je Kijevu 2013. godine dala kredit (prva tranša – tri milijarde dolara) i u prvom kvartalu 2014. snizila cenu gasa na 268,5 dolara pod uslovom da Ukrajina izmiri dugove za 2013, ali da se to nije desilo.

Putin sabira: prošle godine kredit od tri milijarde dolara, ove godine zaduženost je već dostigla 5,6 milijardi dolara, sa sniženjem cene na 4,5 milijardi – to je 7,5 milijardi…

Tome dodaje da je Gasprombanka privatnim kompanijama u Ukrajini za zakup gasa namenjenog za hemijsku proizvodnju po najnižoj ceni od 268 dolara pozajmila 1,4 milijarde, pa a još 1,8 milijardi Naftogazu Ukrajine za tekući balans – to je ukupno, sa onih 7,5 milijardi, 10,7 milijardi dolara…

"Dugove niko neće da vraća! Ako ne plate, mi tako više ne možemo…", kaže Putin i traži da Ukrajina, koja od MMF- -a dobija 3,1 milijardu dolara, odmah plati, ne čitavih 4,5 milijardi za gas, već bar 3,1 milijardu, a Gasprom će se na njegovu predsedničku sugestiju o ostatku kasnije sporiti.

Ukrajinci su na to rekli da bi platili 3,5 milijardi, pod uslovom da ubuduće dobijaju gas na poček, ali Rusi u njih sumnjaju i kažu da neće više tako da posluju. Na sve to je Ginter Etinger (Evropska komisija) predložio da Rusija na račun budućeg tranzita opet finansira Ukrajinu, ali Rusi ni to ne prihvataju, jer "više ne veruju Kijevu".

Rusi su zatim predložili da se s januara na decembar "prenese" vanredna tranša od tri milijarde koju Ukrajina dobija od MMF-a, ali je odgovor EU, u Putinovoj interpretaciji, glasio: "Nemoguće, komplikovana procedura…"

Putin kaže da je potom predlagao da Evropljani daju bridž-kredit Ukrajini na mesec dana, dok ne legne novac od MMF-a, ali da su ovi odgovorili da to ne mogu zbog toga što je procedura odobravanja kredita u EU složena. Putin kaže da je onda tražio garanciju neke prvoklasne evropske banke.

Odgovor ponovo: "To je složen proces…"

Vesti o oktobarskom sporazumu Putina i Porošenka o gasu u Milanu su u delu zapadnih medija interpretirani i kao sporazum "nove koalicije" na račun nemačkih poreskih obveznika. Posle je bilo raznih interpretacija tog dogovora, tako da je ostalo nejasno da li su se oni uopšte i ako su, onda o čemu, dogovorili.

Epilog je, da Putin iz Sočija poručuje: ako se za nekoliko nedelja čitava zbrka ne reši, Ukrajinci će, kao 2008. godine, početi da uzimaju gas iz eksportnog gasovoda, i tada je moguća kriza na koju je upozorio jednim pismom još sredinom leta. Kaže da to neće biti ruskom krivicom.

I SRBIJI PRETI NESTAŠICA GASA: Dok su pokušavali da od Rusa iscede još neku milijardu za Ukrajinu, Evropljani, koji uvoze 53 odsto energije koju troše (66 odsto prirodnog gasa, skoro 90 odsto mazuta), počeli su pre zime da se pripremaju za loš scenario. Izveštaj Evropske energetske komisije o stabilnosti evropskog gasnog sistema, objavljen 16. oktobra, pod naslovom "Gas stres-test: Saradnja pomaže da se ublaži problem", konstatuje da će produžen poremećaj u snabdevanju imati značajan uticaj u 38 država Energetske zajednice EU, posebno u istočnim članicama i susednim zemljama.

Najviše će, kaže stres-test EU, biti pogođene Finska, Estonija, Makedonija (BJRM), Bosna i Hercegovina i Srbija, kojima će nedostajati najmanje 60 odsto gasa koji im je potreban. To znači da će čak i privatna domaćinstva ostati na cedilu.

Komisija daje i konkretne kratkoročne preporuke za najugroženije članice EU i susedne zemlje, podsećajući na evropsku regulativu 944. iz 2010, u kojoj se, između ostalog, govori o regionalnim interkonekcijama, saradnji država članica, obezbeđivanju dvosmernog kretanja gasa itd.

NAFTNA KRIZA: Nastavak ukrajinske gasne drame odvija se paralelno s razgorevanjem nove naftne krize u kojoj su sve strane opterećene strahovima: Evropljani se plaše da će im Rusi zatvoriti gas, Rusi podozrevaju od zavere protiv njih koju su aranžirali Amerikanci u dogovoru sa Saudijcima, koji su povećali eksploataciju nafte i snizili cene, pa su od juna crni ugljovodonici pojeftinili za više od 25 odsto.

Na naftnim bušotinama nisu se prošlog leta zaigrali samo Amerikanci i Saudijci. Naftna korpa dvanaestočlane Organizacije izvoznika nafte OPEK (Organization of the Petroleum Exporting Countries OPEC) pojeftinjavala je za pet dolara mesečno tri meseca zaredom – uz povećanje proizvodnje nafte od 402.000 barela dnevno, što je trogodišnji rekordni rast. Libija je povećala proizvodnju za 250.000 barela dnevno, a za 135.000 Irak, drugi po veličini proizvođač nafte u OPEK-u posle Saudijske Arabije. Pojedini mediji navode da je na pad cena nafte uticalo i to što Islamska država ISIS, koja kontroliše 11 naftnih polja u Siriji i Iraku, u cisternama, po ceni od 25 do 60 dolara za barel, krijumčari naftu u zemlje protiv čijih vlada se bori – u kurdskim oblastima na severu Iraka, u Turskoj i Jordanu.

Među važne uzroke letnje naftne bure analitičari ubrajaju usporavanje globalnog ekonomskog rasta, zbog čega se smanjuje potražnju za naftom, posebno u atlantskom basenu i Aziji, pre svega u Nemačkoj i Kini. Od početka finansijske krize 2008. godine ekonomija se obnavlja samo u Americi, a pojeftinjenje nafte može da ubrza ekonomski oporavak razvijenih.

Po drugim računicama, ako bi ostala aktuelna cena nafte, koja je trenutno ispod 80 dolara, samo zemlje OPEK-a bi izgubile oko 200 milijardi dolara, pa bi se kriza u zemljama izvoznicama nafte, među kojima su mnoge ranjive, pojačavala. Prema procenama Dojče banke "prelomna cena" za saudijski budžet je 99 dolara, za Oman 100, za Nigeriju 126, za Bahrein 136, za Venecuelu 162…

Jedna od teorija je i da SAD i veliki proizvođači nafte hiperprodukcijom pokušavaju da ekonomski pritisnu dva trna u svom oku – Rusiju i Venecuelu, možda i da privole na saradnju Iran, koji je zbog sankcija Zapada od 2011. izgubio više od polovine svojih prihoda od nafte, pa mu je potrebna cena nafte od najmanje 125 dolara po barelu.

Pod naslovom koji sugeriše da je s padom nafte Rusija slabija od propalog SSSR (Oil slump leaves Russia even weaker than decaying Soviet Union), britanski "Telegraf" piše da Saudijci možda blefiraju da bi ostalim članicama OPEK-a diktirali uslove sporazuma u novembru. List uočava da oni to sebi mogu da dozvole i dve do tri godine – jer njihove devizne rezerve iznose 745 milijardi dolara. Mogu da ulažu u nove bušotine, da guše nečije podmorske bušotine u Atlantiku, da izbacuju iz igre Rusiju i Venecuelu, pa možda i da oštete svoje saveznike Amerikance, obarajući cenu nafte do tačke na kojoj više nije isplativo vađenje ugljovodonika iz škriljaca. List ipak zaključuje da Saudijci sada nemaju onaj kapacitet iz osamdesetih godina kada su s Ronaldom Reganom obaranjem cene nafte doprineli slomu SSSR, jer imaju sopstvene probleme – posle Arapskog proleća su potrošili 130 milijardi dolara na poboljšanje društvenog standarda, šiiti u istočnim provincijama sede na velikim rezervama nafte, a oni su za sporazum sa ostalim članicama OPEK-a.

Niske cene nafte, s kojima je povezana cena gasa, za Rusiju su očito znatno bolnije nego sankcije Zapada. Po Dojče banci njoj je potrebna cena nafte od oko 100 dolara po barelu kako bi imala izbalansiran budžet.

Nikolaj Patrušev, sekretar ruskog Nacionalnog saveta bezbednosti, u intervjuu za vladine novine "Rosijskaja gazeta", podsetio je da su Sjedinjene Američke Države pre tri decenije izazvale pad cene nafte, što je doprinelo da Sovjetski Savez bude doveden do bankrota. U Moskvi proučavaju loši scenario po kome nafta pada na 60 dolara. Putin je na samitu Evropa–Azija, u Milanu, 17. oktobra, rekao da je trenutna cena nafte veštačka i da bi njen dalji pad mogao dovesti do svetske krize, da Rusija procenjuje kako će reagovati u slučaju da nafta padne na 60 dolara, ali da neće žuriti da troši zlatne rezerve. Agencija Moody’s je, inače, ocenila da je ruska centralna banka potrošila oko 60 milijardi dolara deviznih rezervi na obezbeđivanje dolarske likvidnosti, a britanski "Telegraf" piše da su ruske devizne rezerve pale na 396 milijardi dolara.

Rusija svoj budžet finansira s najmanje 45 odsto od prihoda iz energetskog izvoza, a nastale budžetske gubitke zbog pojeftinjenja nafte zasad kompenzuje zahvaljujući jakom dolaru. Njen obogaljeni dužnik Ukrajina nema tu kompenzaciju, jer ono što bi u toj naftnoj buri dobila na mostu (pojeftinjenjem), platiće na ćupriji (plaća pozajmljenim ojačalim dolarom). Da će svakako uterivati dugove, Moskva je najavila još u maju.

U tom kontekstu, novu ukrajinsku vlast na prvoj krivini, pored zamki varljivog primirja čekaju oštra zima i pregovori s Rusima, koji će i zbog efekata naftne krize biti tvrđi, a poverilac, kao naš Laki iz Maratonaca – malo nervozan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---