Najlonke

jovana gligorijević

Pokojna baba je, kažu, bila od onih žena koje su u torbi uvek nosile rezervni par čarapa. Jednom prilikom, sedamdesetih, natrapala je usred Šumadije na neke Rumune. Kako nije znala rumunski, a videvši neku odrpanu i zarozanu ženu, bez reči je izvadila te rezervne najlonke i ćušnula ih nesrećnici u ruke. Baba je umrla godinu dana pre rušenja Berlinskog zida i pada Čaušeskua. Nije dočekala da njima krene nabolje, a nama nizbrdo. Nikad nije videla na rafu u prodavnici uvozni prašak za veš na kom ime proizvoda piše na rumunskom, što je bio čest slučaj početkom dvehiljaditih, dok strane kompanije nisu pokupovale ovdašnju hemijsku industriju.

Ali, ovo nije priča iz porodične istorije o babi-dobročiniteljki ni nostalgična žalopojka nad nedoživljenim. Nije ni lična retrospektiva koja počinje belim pamučnim hulahopkama kupljenim za prvu baletsku predstavu, koje prerastaju u nešto veće, raznobojne, sa dezenima, pa još veće, crne ili u boji kože (ko uopšte ima onakvu boju kože?), sve do onih sa podvezicama ili halterima, kupljenim znate-već-za-koju-priliku. Nešto drugo je važnije kad je o najlonkama reč.

Poznavala sam devojku kojoj otac nije dozvoljavao da nosi crne najlonke jer "to nose samo kurve". Kojom je logikom nesrećnik do tog zaključka došao, teško je razumeti, mada, mislim da tu nikakve logike nije ni bilo, nego se samo dosetio još jednog načina da kontroliše i teroriše ćerku.

Moji rođaci sa sela i dan-danas kad dođu na slavu donose šećer u kockama, kafu i – par najlonki. Tinejdžerski snob u meni godinama se podsmevao tome, dok me jednog dana nije puklo posred čela: to je njima decenijama građen običaj, poklanjaju ono najvrednije i najređe, što nije moglo da se proizvede na selu i teško se nabavljalo!

Moguće da je ovo čisto ženska priča, jer onaj osećaj kad se pocepa čarapa teško da ima pandan u muškom životu. Možda je trenutak kad muškarac shvati da mu je otkopčan šlic slično iskustvo, ali teško da je isto. Kod otkopčanog šlica, najveći je problem stid. Kad krene žica na čarapi, stid je najmanja muka. Mnogo je gori osećaj da je stvar nepopravljiva i da može da bude samo gore, jer se nit neće zaustaviti. Isprva jedva vidljiva rupica, sa svakim pokretom se sve više otvara, neumitno ide nadole, pukotina se nemilosrdno širi i ne može se sakriti. Posle nekog vremena, osećaj je kao da se cela param, da to nije pukotina na najlonki, nego na meni i da svi vide ono što ne bi trebalo da vidi niko.

Istorija najlon-čarapa beleži da su za vreme Drugog rata bile najtraženija roba na crnoj berzi. Američki proizvođač Du Pont preorijentisao se tokom rata na proizvodnju drugih, u ratu potrebnijih stvari. "Mir je stigao, vraćaju se najlonke", pisala je američka štampa u avgustu ‘45, svega nekoliko dana nakon kapitulacije Japana. Ostala je iz tog vremena i jedna antiratna pesma, pomalo podrugljiva prema ženama, "When the nylons bloom again" (Kad najlonke ponovo procvetaju). Posle rata zabeleženi su čak i neredi u prodavnicama širom Amerike, jer fabrika Du Pont nije uspevala da proizvede čarape u količini u kojoj su bile tražene. Smitsonijan magazin u podugačkom tekstu o istoriji čarapa kaže da je u novembru ‘45. godine 30.000 žena u Njujorku i 40.000 u Pitsburgu izašlo na ulice zahtevajući najlonke. Da li su sve te žene bile naprosto lude i nesvesne političkog i ekonomskog trenutka ili je nešto drugo posredi?

Istina je da je najlonka topla, rastegljiva i praktična. Ne sputava, prozirna je, pa ne zahteva od žene da se pokrije i učini sebe nevidljivom. Osim toga, žena ne mora da se liši udobnosti da bi bila privlačna. Ali to su sve samo zgodne karakteristike da ih oglašivač stavi u reklamu, a nipošto objašnjenje za gotovo nerazumno ponašanje miliona žena, koje su umesto za brašno i so, u vreme opšte gladi i smrti, zadnje pare davale crnoberzijancima za par najlon-čarapa.

Nešto je u najlonki neodvojivo vezano za elementarno ljudsko dostojanstvo, za osećaj potpunosti, za život dostojan čoveka. Pomama za komadom najlona u vreme kad ama baš ničega nema želja je da se prkosi neljudskim vremenima, zadnji trzaj dostojanstva. Znao je to onaj otac-sadista koji je ćerku ponižavao ne dajući joj da ih nosi, a znala je i baba kad je jedan par ćušnula Rumunki u ruke.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST