Moderna vremena

miloš vasić

Filozofiranje ponekad uhvati čoveka iz sasvim banalnih razloga. Evo, na primer, moj slučaj. Pre nekoliko večeri, završivši tekst, isključio sam računar (prenosni) i seo da u tišini čitam jednu pametnu knjigu. Uskoro začujem tiho pucketanje električne vrste, što je uvek zabrinjavajuće, pa osetim takođe zabrinjavajući miris izolacije koja nagoreva. Odem do stola, oslušnem i onjušim: ispravljač mog računara, bez sumnje. Isključim ga iz mreže, naravno, i odlučim da se time pozabavim sutradan, kasno je.

Sutradan opet probam: isto i još gore. Nađem telefon predstavništva proizvođača (čijeg ću vas imena poštedeti) i pozovem korisničku službu. Javi se snimak sa uputstvom: ako vam treba ovo, stisnite 1; ako vam treba ono, stisnite 2; itd. Stisnem šta treba i setim se karikature u njujorškom "Tajmsu" iz devedesetih: neki vojnici UN leže iza vreća s peskom, oko njih prašte eksplozije, a iz slušalice radio-stanice čuje se: "Ako vas bombarduju Srbi, stisnite 1; ako vas bombarduju Hrvati, stisnite 2; ako vas bombarduju Muslimani, stisnite 3." Javi se konačno ljudski glas i kao prvo kaže da popunim anketu; ako sam zadovoljan uslugom, da stisnem 1; ako sam umereno zadovoljan, da stisnem 2; itd. do 5. Oprostite, kažem, ali ja još nisam uslužen; kako da ocenim kvalitet? Pa evo sam vam se javio, kaže čovek. Dobro, ali meni treba ispravljač za kompjuter, kažem i stisnem 2, kad je već zapeo. Dobijem broj telefona za rezervne delove. Tamo se javi neljubazan mlad čovek. Kažem mu lepo: mrežni ispravljač za vaš laptop računar; 18,5 volti i 3,5 ampera izlaz; jednostavno. Znate, kaže, uzmite telefon i snimite product identification nalepnicu, pa mi pošaljite na mejl bar-kod. Šta, imate tridesetak različitih ispravljača na 18,5 V i 3,5 A? Čovek prekine vezu. Odupro sam se iskušenju da opet zovem korisničku službu i da u anketi stisnem 5 (najgora ocena), jer očito nema smisla.

S druge strane, razumem i tog neljubaznog klipana: zašto bi on kopao po svom računaru da nađe ima li mog ispravljača u skladištu, kad može da skenira bar-kod, pa mu se odmah kaže samo. Tu me je negde i uhvatilo filozofiranje. Setim se kako je moj prijatelj Bogdan Denić, profesor iz Njujorka i Supetra, jednom tako imao softverski problem sa računarom. Nazove on taj neki 0800 broj korisničke službe (računar je još pod garancijom), a tamo se javi neka mlada cura sa jakim naglaskom (Raj English) koja ništa ne shvata. Matori lisac odmah je shvatio i pita da gde ona sada sedi. "U Kalkuti, ser", kaže ona. To se zove "outsourcing" i čeka sve vas mlade i obrazovane ljude: jevtina radna snaga u zemljama u razvoju, pa ćete sedeti po dvanaest sati sa slušalicama na ušima i odgovarati na razna pitanja za račun američke kompanije iz Kalifornije ili države Vašington, a za deset puta manju platu od lokalaca iz te dve države koji imaju sindikat, molim da primetite.

Vremena se ubrzavaju. Kad mi je pre desetak ili više godina crkao ispravljač za jedan drugi laptop, pozvao sam predstavništvo. Ljubazan čovek rekao je da sačekam na vezi i ubrzo rekao da imaju, da dođem i da donesem toliko para. Molim. Nekada se išlo u dućan gde su ljudi znali šta imaju, a ako nemaju da ko ima. Neću da grešim dušu: ima i danas takvih dućana, mada sve manje. Desi se da vas ovlašćeni serviser za aute pošalje na auto-otpad po rezervni deo, ali retko.

Bili smo upozoreni na vreme. Sredinom osamdesetih mi je moja drugarica Keti (potpredsednica debele banke u Kaliforniji) lepo rekla: trend je da se sve uprosti toliko da svaka budala razume; najniži zajednički imenitelj. Odatle upozorenja tipa "pazi gde staješ", "ne izlazi iz taksija na leva vrata", "klizav pod" i ostale očigledne priče. Lepo je ing. Marfi upozoravao da ako nešto napraviš tako da svaka budala ume time da se služi – samo će se budale time i služiti. To se lepo vidi iz uputstava za upotrebu raznih uređaja; ta uputstva pišu Kinezi koji su nekoga obmanuli da znaju engleski i da razumeju čemu uređaj služi. Najniži zajednički imenitelj, očigledno, postao je norma i u Kineza.

Nekada, u stara vremena, dok se Tajvan još zvao Formoza, a ne "Tajvand", majstori su bili majstori; razni uređaji su se popravljali, a ne zamenjivali "u garantnom roku", što ume da traje mesecima. Uostalom: već je primećeno da se uređaji prave tako da crknu neposredno po isteku garantnog roka, čime je ispunjen san starog gospodina Bakminstera Fulera: automobil napravljen tako da mu svi sistemi crknu istovremeno; nešto kao onaj Bluesmobile iz istoimenog filma, ako se sećate. Ništa se više ne popravlja, sve se zamenjuje, otpadi se pune, korporacije rade i sve je ne može bolje biti.

A što se tiče onog ispravljača s početka teksta tiče, problem je rešen na elegantan način: po savetu pametnih ljudi, otišao sam u dućan i kupio univerzalni ispravljač za laptop računare koji ima i izlaz od 18,5 V i 3,5 A, plus priključke za sve zamislive računare. Za te pare sasvim prihvatljivo, osim što devet priključaka mogu da bacim jer mi ne trebaju, a to mi se čini kao nepotrebna šteta. Proizvođaču se očigledno ne čini: radna snaga je jeftina, lakše je da proda deset priključaka nekome kome treba samo jedan nego da organizuje posebnu ponudu, po potrebi naručioca. To povećava troškove.

To su moderna vremena. Ne štedi se ni na čemu – osim na platama i penzijama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST