ŠTA JE DOVELO DO TRAGEDIJE: Oplakivanje žrtava

  >

Depresija i stigma

Zabrinuti nad naraslom opasnošću od stigmatizacije lečenih od depresije, stručnjaci su gledali da u medijima što više naglase da je reč o jednom od najčešćih poremećaja, te da čak sam podatak o prethodnom tretmanu lečenja od depresije ne mora ništa da govori o psihičkom stanju osobe danas

Ličnost kopilota Andreasa Lubica i dalje je tajanstvena. Od biografskih podataka koji se iz dana u dan dozirano serviraju, mogu se izdvojiti poneki važni životni činioci, ali nedovoljni za utisak kompletnog psihološkog profila čoveka koji je u smrt navodno odveo 150 ljudi.

Nije jasno ni zašto se sukcesivno, svakodnevno, u medijima saopštavaju delići iz njegovog zdravstvenog kartona, zašto već ne postoji jedinstveno i zvanično saopštenje o tome ko je Lubica lečio i od čega, pogotovo kada i sama lekarska etika u ovakvim situacijama nalaže potpunu otvorenost podataka.

Podsetimo, prvo obrazloženje za ovaj, navodno, samoubilački i masovno ubilački čin bilo je da je Lubica ostavila dugogodišnja devojka. Ubrzo je ipak otkriveno da je Lubic tokom obuke patio od sindroma "burn out" tj. sagorevanja na poslu, i da mu je još tada dijagnostikovana depresija. Potom, nešto još ozbiljnije: da su pri pretresu njegove kuće pronađeni iscepani papiri, odnosno dokazi da je lečen kod psihijatara i neurologa, da su pronađene i velike količine antidepresiva, te da je onda kada je poslednji put seo u avion u stvari bio na bolovanju i pod terapijom.

Da šok bude veći, u skupu tih informacija negde je rečeno da je Lubic imao napismeno da je "nepodesan za letenje". Krešendo u prenošenju informacija nije prestajao. Saznalo se i zašto je Lubica ostavila devojka: zbog njegovih naglih promena raspoloženja, a zapamtila je i rečenicu koju je izgovarao – da će učiniti nešto po čemu će ga svi pamtiti. U međuvremenu, njegove kolege su objavile pismo u kojem osuđuju prebrzo donošenje zaključaka o namernom padu aviona i samoubistvu, a sugrađani koji su ga poznavali opisali su da je bio "prilično tih, ali prijateljski nastrojen momak".

Po novijem, Lubic se bojao da će oslepeti i tako ostati bez posla, a da li je ta navodna ablacija mrežnjače bila stvarna opasnost ili psihosomatski poremećaj ili možda halucinacija koja bi ukazivala na teži oblik psihičkog poremećaja, još uvek se tačno ne zna. Poslednja vest glasi da je Lubic praktično godinama bio lečen od samoubilačkih misli. Na drugoj strani, u zvaničnim saopštenjima Lufthanze odnosno Džermanvingsa stoji da je Lubic imao 630 sati letačkog iskustva, da je pri zapošljavanju prošao psihološku proveru i da pri prošlogodišnjem izdavanju dozvole za jedrilice "nije pokazivao nikakve znake koji bi mogli da ukažu na depresiju".

Identifikovati osobu koja u sebi nosi visok rizik i za sebe i za druge, objašnjavaju stručnjaci, nije lako. Jedno je depresija, kažu, koja je po definiciji autodestruktivan poremećaj, a sasvim drugo je set ličnih i društvenih faktora iskombinovanih u jednoj ličnosti, koji će u trenutku eksplodirati na posve nepredvidiv način. Zabrinuti nad naraslom opasnosti od stigmatizacije lečenih od depresije, stručnjaci (u ovom slučaju, britanski psihijatri i profesori) gledali su da u medijima što više naglase da je reč o jednom od najčešćih poremećaja, te da čak sam podatak o prethodnom tretmanu lečenja od depresije ne mora ništa da govori o psihičkom stanju osobe danas. Jedan stariji pilot je otvoreno za medije ispričao o dvojici mlađih kolega, kako kaže odličnih pilota, i njihovim stanjima depresije koja su još davno uspešno prevaziđena. Stigma je zapravo ono na šta su zdravstveni stručnjaci u svetu najviše obratili pažnju posle saznanja i komentara o Lubicu, nazivajući je najvećom barijerom pri traženju lekarske pomoći. I to naročito kod letačkog osoblja, koje zbog straha od stigme i gubitka posla nekad ne želi da prijavi ni jedan jedini simptom.

A šta se zaista dogodilo u glavi Andreasa Lubica kada je, verovatno, odlučio da obori avion, da ubije sebe i sve ostale putnike – još uvek je neobjašnjivo. Jer depresija i suicidalne misli ne objašnjavaju do kraja ovaj potez. Morale bi se detaljnije poznavati istorija njegove bolesti, istorija ponašanja, procene lekara i tačna dijagnoza, pa tek onda imati potpuniji uvid, recimo, u kojoj fazi bolesti je zapravo Lubic bio. I da li je reč o neurozi, psihozi ili samom "početku" psihotičnog stanja, da li je reč o kakvom depresivno-megalomanskom duševnom rastrojstvu u kome se gubi empatija prema drugom i da li je Lubic možda odranije nosio u sebi sociopatske crte koje je vešto skrivao od drugih.

"Bio je srećan zbog svog posla u kompaniji i dobro mu je išlo", rekao je jedan njegov kolega. "Odavao je utisak momka koji je zadovoljan." Samo, svog kolegu Lubic je još i mogao da prevari, ali kompaniji to naprosto nije smelo da se dogodi. Lubic tog dana, a možda i svakog drugog, nije smeo da upravlja avionom, a zašto ipak jeste i kako mu je to uspelo, o tome se još detaljno ne govori.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---