---

Retorika "protiv NATO" na Zapadu je bezopasan levo-hipsterski politički folklor, ali u Srbiji pravi aktivnu štetu

Slutio sam još onomad da naprasna "sirizizacija" Stefanović Borka neće proći bez sveopšte kalakurnice, što bi rekao Basara. I, evo je: Borko piše sitnu knjigu programsku, Bakić Jovo mu tercira, a sve zajedno miriše, blago nama, na novu stranku na našem (oblačnom) nebu. Naime, ako B. S. zaista ponudi Demokratskoj stranci kao neku novu programsku osnovu ono što mediji kažu da će ponuditi, jasno je kao dan da će ga tzv. žuti temeljito iskulirati (jer se nisu najeli bunike), a sve je jasnije i da on to dobro zna, i da baš samo to i čeka, ne bi li mu to bilo pokriće za novu, "levičarsku" stranačku romansu. Neka vala, nemam ništa protiv, nek’ se deca vole, nek’ su mladenci srećni.

Zanima me, megjutoa, šta to Borko & Jovo nude kao "levu" alternativu ovoj vlasti, a bogme i opoziciji? Ima tu predloga koje bih odmah potpisao (recimo, oporezivanje crkava, ukidanje organizovanog sujeverja i verovanja u izmišljena bića kao nastavnog predmeta u javnim školama), ima i mnogo slatkorečivog nagvaždanja i praznoslovlja (ua socijalne razlike, ua "partijsko zapošljavanje", bla-bla), ima i raznog drugog ritualnog levičarenja, ali s tim se da živeti. Ono što mi je privuklo pažnju, a vidim da nikako nisam jedini, jeste pak rezolutna tvrdnja da Srbija po njihovoj meri nikako i nipošto neće u NATO, đavo ga odneo, ime mu se ne pomenulo.

E, vidite, to je već važna stvar, ne zbog NATO-a (preživeće taj i bez Borka i Jove, pa i cele Srbije) nego zbog nas. Šta je NATO? Vojni savez izvesnog broja demokratskih zemalja (Da, demokratskih! Demokratskijih nema u istraženom svemiru), baziran i na izvesnim zajedničkim vrednostima, načelno dovoljno uopštenim, ali koje mogu biti vrlo konkretno ugrožene, politički, pa i vojno. Pa se moraju moći i tako braniti, ako ne daj bože zatreba.

S NATO-om vam je (gle čuda) kao i s kapitalizmom: on naprosto nije šarmantan, omiljen, seksi; najtačnije rečeno, on nije cool. U demokratskim zemljama "svi koji drže do sebe" (dakle, hipstersko-dokoličarske kaste svih vrsta) su protiv NATO, a manje-više i protiv kapitalizma: bradati žižekoliki profesori, razbarušeni umetnici i humanisti opšte prakse, nadobudni studenti s palestinskim maramama... Taj je antiatlantizam (koji se tako dugo pretvara da je načelni antimilitarizam da ponekad i samom sebi poveruje) naprosto sastavni deo adolescentske supkulture, i takav opstaje već decenijama, ali bez impresivnijeg efekta u stvarnosti: niti se NATO raspao niti će mrski kapitalizam propasti zbog toga što ga ne ljube (od njega neretko stipendirani) salonski revolucionari. Kako god, svo relevantno antiatlantističko parolisanje dolazi iz samog NATO sveta. Ili, pak, onog koji tome većinski teži: tako su se razni moji levo-liberalni prijatelji iz Hrvatske i Slovenije silno načantrali protiv ulaska tih zemalja u NATO, i to je bila baš zgodna, savršeno bezopasna društvena igra: bilo je jasno da te zemlje u savez svakako ulaze, a pri tome će oni ispasti baje, buntovnici, prometeji, korifeji neke divne izvanatlantske slobode (koja je kao Higsov bozon donedavno: nigde nije viđena, ali mora da negde postoji).

Šta je, međutim, povika na NATO članstvo u kontekstu Srbije, ovakve kakva jeste? Ovde sklonost ka ulasku Srbije u taj savez nikada nije bila ni približno mejnstrim, naprotiv, malo šta je tako duboki andergraund kao otvoreno zalaganje za to. "Desno-patriotski" antiatlantski narativ kaže da je to "zato što su nas bombardovali", što je laž na svakom nivou, počev od toga da bi ti isti govorili to isto i da bombardovanja nije ni bilo, kao što su, uostalom, i govorili pre 1999; kaže, takođe, i da "Mi Srbi pripadamo nekoj drugoj, a ne evroatlantskoj civilizaciji, pa nam zato tamo nije mesto", što je da umreš od smeha već pri pogledu na geografsku kartu, naročito u svetlu grčkog, bugarskog i rumunskog, a sutra i makedonskog i crnogorskog članstva. Ta je argumentacija, dakle, gomila krša, ali je makar u samoj sebi do neke mere konzistentna. No, šta je "leva" argumentacija protiv NATO? Baš ništa izuzev onih "potresnih" opštih mesta koja možete čuti i na samom Zapadu, ali s jednom bitnom razlikom: tamo je to ne osobito važna niti štetna zanimacija dokonih "progresivnih" buržujčića, dočim u zemlji u ovako rovitom položaju u kakvom je Srbija to proizvodi sasvim konkretnu štetu raznih vrsta, od kojih je sada najvažnija ova: ne možeš (mislim, ne možeš uistinu, manimo se lahorastog frazetiranja!) biti protiv članstva Srbije u EU ili NATO a da istovremeno ne budeš aktivni kolaborant na izručivanju Srbije puzajućoj putinizaciji. Okej, naravno, načelno bi mogao, ali u idealnom svetu – u ovom konkretnom jok... I nema nijednog anti-NATO glasa koji sam ovde čuo, sleva, zdesna i iz sredine, a da nije svesno ili nesvesno proputinovski. A biti "korisni idiot" jednog despota (najčešće, gle, baš kremaljskog), eh, to je već bila sudbina mnogih zapadnih "progresivnih intelektualaca", i mnogih političkih pokreta koje su vodili.

Kako god bilo, neka Borka i Jove po hipsterskim tribinama i po fakultetskim aulama, ljupko je to, voleće ih zgodne studentkinje. Adolescencija je slatka, kod nekih potraje i doživotno, što ume da bude čak i simpatično, pod uslovom da se drže adolescentskih tema.

A Srbiju, dakako – na Zapad. Politički, ekonomski, kulturno, vojno. Pa neka onda i patriote i anarhisti i slovenofili i komunisti i kolumnisti i svi drugi pričaju šta hoće. Atlantski kišobran će ravnodušno štititi svako njihovo hobističko zamlaćivanje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---