(Geo)politika zabave – Evrosong 2015. >

Na kauču s Končitom

Pravila za učešće na Evrosongu eksplicitno kažu da "tekstovi, govori, gestovi političke ili slične prirode" nisu dozvoljeni tokom održavanja takmičenja. Pa ipak, u šezdeset godina Evrosonga politika je kroz sporedne ulaze i na mala vrata često dospevala na evrovizijsku pozornicu, koja se koristi kao platforma za prenošenje poruka koje su u osnovi (geo)političke. Od samog početka Evrosong je bio platforma za artikulisanje i sučeljavanje političkih stavova: dok je, na primer, papa Pije XII u Evrosongu prepoznavao potencijal za "jedinstvo nacija", suzbijanje predrasuda i rušenje barijera, francusko komunističko glasilo Radio Liberté opisivalo ga je kao novo oružje psihološkog rata koje služi ujedinjenju Evrope

U godini velikog jubileja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata Austrija je prošlogodišnjom pobedom drag queen Končite Vurst (Thomas Neuwirth) u Kopenhagenu osigurala mesto evrovizijske zemlje-domaćina, i to u godini u kojoj se obeležava šezdeset godina od pristupanja ove zemlje Ujedinjenim nacijama, a Evrosong, kao najdugovečnije muzičko TV nadmetanje na svetu, održava se 60. put. Austrija je među najstarijim učesnicama Evrosonga, ali ne bi se mogla nazvati "evrovizijskom velesilom". Od prvog nastupa 1957, osam puta je osvojila poslednje mesto. Ove godine i null points. Period najvećih uspeha Austrije na Evrosongu pripada kasnim pedesetim i ranim šezdesetim godinama, zaključno s pobedom Uda Jirgensa (1966) s numerom Merci, Chérie.

"Ko nije bio u vojsci ne poznaje svoju zemlju, a ko ne gleda Evroviziju ne poznaje Evropu", primetio je vizuelni umetnik Braco Dimitrijević. Evrovizijska manifestacija u Beču odvijala se pod sloganom Building Bridges (Gradimo mostove) i zalagala se za vrednosti tolerancije, inkluzije i povezivanja. Pravila Evropske unije za radiodifuziju (EBU) za učešće na Evrosongu eksplicitno kažu da "tekstovi, govori, gestovi političke ili slične prirode" nisu dozvoljeni tokom održavanja takmičenja. Pa ipak, u šezdeset godina Evrosonga politika je kroz sporedne ulaze i na mala vrata često dospevala na evrovizijsku pozornicu, koja se koristi kao platforma za prenošenje poruka koje su u osnovi (geo)političke. Može se tvrditi da je od samog početka Evrosong bio platforma za artikulisanje i sučeljavanje političkih stavova: dok je, na primer, papa Pije XII (1939–1958) u Evrosongu prepoznavao potencijal za "jedinstvo nacija", suzbijanje predrasuda i rušenje barijera, francusko komunističko glasilo Radio Liberté opisivalo ga je kao novo oružje psihološkog rata koje služi ujedinjenju Evrope.

SPOMENIK BUDALAŠTINI: U vreme hladnoratovskih podela zemlje Istočnog bloka održavale su svoju verziju Evrosonga: Međunarodni festival pesama u poljskom gradu Sopotu pokrenuo je 1961. Vladislav Vladek Spilman (protagonista filma Pijanista Romana Polanskog), a pod nazivom Pesma Intervizije i održavan je sve dok general Jaruzelski nije zaveo vanredno stanje. Tako je i učešće SFR Jugoslavije na Pesmi Evrovizije u osnovi predstavljalo politički stejtment. Šezdesetih i sedamdesetih godina se na Pesmi Evrovizije protestvovalo protiv autoritarnih režima: takmičenje u Madridu 1969. bojkotovala je upravo Austrija u znak protesta protiv Frankove diktature. Emitovanje evrovizijske pesme E depois do adeus na portugalskom državnom radiju označilo je signal za mobilizaciju trupa koje su svrgnule Salazarovu diktaturu u "karanfil revoluciji" (25. april 1974). U to vreme su otvoreni i pravi evrovizijski "frontovi": između Grčke i Turske zbog turske vojne intervencije u severnom delu Kipra; između Izraela i severnoafričkih zemalja koje su se diljem odrekle učešća na Evroviziji, na koje imaju pravo kao članice EBU. (Jedina arapska zemlja, Maroko, učestvovala je samo jednom – 1980. u Hagu, kada je Izrael odsustvovao zbog nacionalnog praznika.)

Oblici političke komunikacije (ili konflikta) na Evrosongu mogu biti veoma suptilni: tako je npr. Španija u vreme britansko-argentinskog rata oko Foklandskih ostrva u Herogejt 1982. poslala pesmu u ritmu argentinskog tanga. Muzički repertoar Evrovizije postepeno je inkorporirao sadržaje kao što su protesti protiv izgradnje elektrana ili instaliranja krstarećih projektila i peršing raketa u američkim vojnim bazama, i tako se ekološki i mirovni aktivizam uspostavio kao poželjan kontrapunkt "trivijalnim" sadržajima zbog kojih je Evrovizija kritikovana s najviših instanci (francuski ministar kulture Žak Lang) kao "spomenik budalaštini".

Vrhunac "političke osvešćenosti" Evrovizija je ipak doživela na samom kraju Hladnog rata, u Zagrebu 1990. – neposredno nakon pada Berlinskog zida: predstavnik Norveške tada je pevao o Brandenburškoj kapiji (Ketil Stokkan, Brandenburger Tor); predstavnici Nemačke (Chris Kempers & Daniel Kovac) izveli su slobodoljubivu pesmu Frei zu leben; Austrijanka (Simone) pevala je o rušenju zidova (Keine Mauern mehr), dok je takmičenje svakako obeležila pobeda Tota Kutunja s "programskom" numerom Insieme (Unite Unite Europe). I druge pesme govorile su o "politični korektnim" temama: pevanju na ulici (Izrael, Shara Barkhovot), muzici i svetu (Švajcarska, Musik klingt in die Welt hinaus), ljubavi i svetu (Velika Britanija, Give a Little Love Back to the World), rasnoj harmoniji (Francuska, White and Black Blues), Evropi (Irska, Somewhere in Europe), slobodi (Finska, Fri?)... Belgijski predstavnik (Philippe Lafontaine) razvio je, kao i Toto Kutunjo, temu o multikulturnim ljubavnim vezama pomalo se udvarajući domaćoj (jugoslovenskoj) publici numerom Macédomienne (Moja Makedonka).

BRENDIRANJE NACIJA: Evrovizijsko takmičenje u dvorani "Vatroslav Lisinski" najavilo je evrovizijsku mapu Nove Evrope i Evropske unije u koju se postepeno upisuju bivše zemlje Istočnog bloka. Na toj mapi iscrtavaju se nove i brišu stare granice, formiraju nove mreže solidarnosti i nova savezništva u razmeni evrovizijskih poena, grade novi mostovi i otvaraju novi frontovi. Kada je 2001. u Kopenhagenu pobedila Estonija, estonski političari, tada u završnoj fazi pregovora o pristupu Evropskoj uniji, pripisali su ovoj pobedi veliki simbolički značaj. Estonski premijer Mart Laar izjavio je tada da Estonija "više ne kuca na vrata Evrope, već ulazi kroz njih pevajući". Angažovana je britanska PR kompanija Interbrand, koja je iskustvo s "brendiranjem nacije" stekla na kampanji Cool Britania (inicijativa administracije Tonija Blera), da bi osmislila projekat Brand Estonia. Ova promotivna kampanja trebalo je da promoviše Republiku Estoniju u inostranstvu – doprinese njenom uspehu u privlačenju stranih investitora, promoviše turističku ponudu i proširi evropsko tržište za izvoz iz Estonije. Štaviše, u jednom izveštaju Ujedinjenim nacijama odeljak o "društvu i kulturi" sadržao je poglavlje "Estonia on the Eurovision Landscape", gde se dalekovido uviđa da "najbolji taktički izbor za uspeh na takmičenju za Pesmu Evrovizije nije naprosto orijentacija prema autentičnom Zapadu, već pre dopadljivost drugim delovima Evrope na kojoj treba raditi. To znači da treba da nudimo pesme u zapadnom stilu onima koji ne mogu da glasaju za Zapad iz istorijskih i kulturnih razloga... To će otvoriti neočekivane perspektive za pridošlice iz devedesetih koje mogu imati za rezultat neočekivane pobede. Ovo će verovatno naglasiti, a ne ublažiti, polarizaciju Evrope na ovom relativno neutralnom polju – takmičenju za Pesmu Evrovizije."

Nakon evrovizijske pobede Estonije (za kojom su sledile pobede Letonije, Turske, Ukrajine, Grčke, Srbije, Rusije i Azerbejdžana) za "istočne" Evropljane u Novoj Evropi Evrovizija je postala poligon za pokazivanje ne samo onoga što jesu već i onoga što bi želeli da budu. Za "zapadne" Evropljane u ovakvom odnosu snaga Evrovizija je postala mesto za demonstraciju ironije. Irska, najuspešnija evrovizijska nacija (7 pobeda) i "serijski" pobednik (1992, 1993, 1994), kojoj je Evrosong bio izvor nacionalnog ponosa, sada "simulira ravnodušnost". Irish Times je izneo mišljenje prema kome "trud oko pobede na Evroviziji sada ugrožava novu, nonšalantnu sliku koju imamo o sebi kao naciji". U zapadnoevropske medije ušlo je u opticaj pitanje zašto zapadnoevropske zemlje plaćaju najviše za takmičenje u kome praktično više nemaju šansu da pobede, praćeno konstatacijom da se istočnoevropske zemlje evidentno upliću u prljave poslove trgovine poenima. Čuveni evrovizijski komentator BBC-ja (ser) Teri Vogan (čuven po svojim sarkastičnim komentarima na račun evrovizijskih takmičara npr.: "It’s a battle between the songs and the hair… and the hair’s winning") otvoreno je izražavao poziciju poznatu kao "Eurovisionscepticism": "Definitivno postoji baltički blok i balkanski blok, a odskora je tu i ruski blok. Rekao sam ovo toliko puta da je postalo kliše: pobedili smo u Hladnom ratu, ali smo izgubili Evroviziju." S druge strane, BBC-jev DJ Pol Gambačini je kao primer politički motivisanog glasanja navodio podatak da se glasanje za britanske predstavnike "stropoštalo" nakon invazije na Irak. "Možda je to čudan razlog da se okonča rat, ali ako želite pobedu na Evroviziji pošaljite momke kućama."

KAO FENIKS: Nakon 2000. godine (kada je pobedila Danska) stare učesnice Evrovizije osvojile su samo tri pobede u prvoj deceniji XXI stoleća: Finska (2006), Norveška (2009) i Nemačka (2010). Kao odgovor na kritike sistema televoting glasanja, koji obezbeđuje (isuviše) veliki manevarski prostor za manipulaciju glasovima gledalaca i, naročito, manipulaciju glasovima imigranskih zajednica tj. "dijaspore" za svoje matične zemlje, EBU je 2009. godine (dakle u Moskvi) ponovo uvela sistem glasanja koji kombinuje glasove stručnih žirija i glasove gledalaca u odnosu pola-pola. Pobeda Lene Mejer-Landrut iz Hanovera (inače unuke zapadnonemačkog ambasadora u Sovjetskom Savezu Andreasa Mejer-Landruta) tako je označila prekretnicu u odnosu snaga na relaciju Istok–Zapad, jer je od tada jedinu evrovizijsku pobedu koja nije pripala zemljama "stare Evrope" osvojio Azerbejdžan (2011).

Evrovizijska pobednica iz Austrije, harizmatična Končita Vurst, druga je po redu drag-queen koja je osvojila evrovizijsku titulu (prva je nezaboravna Izraelka Dana International), i prva koja nosi bradu, koja je postala njen zaštitni znak. Među deset razloga zbog kojih Končita mora da pobedi u Kopenhagenu kao prva dva International Business Times naveo je sledeće: 1. To će da iznervira Ruse i 2. To će da iznervira homofobe u Istočnoj Evropi. Na fonu aktuelnih oružanih sukoba u Ukrajini, Daily Telegraph je zaključio da je takmičenje u Kopenhagenu "the most political Eurovision yet". Šta čini evrovizijsku pobedu tanane Končite i njene pesme Rise Like a Phoenix toliko političkom? Odgovor daje Der Spiegel: Končita je "pretvorila (evrovizijsko) takmičenje u referendum o tome šta društvo u Evropi prihvata, a šta ne". Štaviše, prema nemačkom državnom radiju Deutschlandfunk, evrovizijski glasovi u Kopenhagenu iscrtali su novu evropsku mapu seksualne represije i normi ponašanja.

Tako Končitina pobeda simbolizuje ne samo uspon Stare Evrope na Evrosongu, odnosno povratak u centar pažnje koju su u prošloj deceniji uzurpirale "pridošlice" i njihove neprincipijelne koalicije. Ona simbolizuje pravo na vidljivost LGBT zajednice, pravo na različitost, pravo na ravnopravnost, istopolne brakove, toleranciju i inkluziju (pa i na povezivanje, npr. kroz homonacionalizam) – sve ono što Istok neće ili ne može da usvoji kao autentične evropske vrednosti. Pobeda Dane International u Birmingemu 1998. simbolizovala je "izlazak iz ormara" LGBT zajednice, decenijama okupljene oko Evrosonga, a koja (do tada) nije imala pravo na javnu vidljivost i prepoznatljivost. Za razliku od Dane (koja je takođe s Istoka), Končita je ratnica (ili barem aktivistkinja) u novom hladnom ratu koji Evropu polarizuje na "pravu" tj. progresivnu i "lažnu" tj. retrogradnu. Retrogradnoj ili "lažnoj" evrovizijskoj Evropi se ne može verovati ni kada glasa demokratski tj. telefonom (jer tada ispoljava tribalizam), ni kada dodeljuje poene putem žirija (jer tada ispoljava nepotizam). Ovakvi diskursi u osnovi imaju duboko nepoverenje prema "Istoku", slepilo za ograničenja "Zapada" i pod plaštom progresivnosti kriju upravo njenu suprotnost.

Uostalom, i predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev s pravom je zaključio da se "u današnjem svetu ne zna gde završavaju pesme, a počinje politika".

DOBRO JUTRO, AUSTRALIJA: Specifičnosti ovogodišnje Evrovizije i svojevrsni slavljenički presedani jesu direktan prenos u Kini i učešće Australije kao specijalnog gosta. Pop-zvezda Gaj Sebastijan osvojio je visoko 5. mesto i 196 poena, a Australija je ovu počast zaslužila brojnom i vernom evrovizijskom publikom i populacijom fanova koja sa strašću prati transkontinentalne evrovizijske prenose. Zbog toga je karakteristični evrovizijski pozdrav "Good evening Europe" preinačen u "Good evening Europe and good morning Australia". Nevidljivi evrovizijski most sagrađen između Evrope i Australije, međutim, ide preko Ukrajine: Evrovizija se odvija u senci odsustva nekadašnje evrovizijske "velesile", koja je Ruslaninom pobedom slavila uspehe Narandžaste revolucije. Ove godine Ukrajina se povukla s Evrosonga navodeći kao glavne razloge nemire u zemlji i troškove učešća, zbog kojih se određen broj evrovizijskih zemalja (Luksemburg odavno, a ove godine i Hrvatska i Bosna i Hercegovina) povlači iz takmičenja. Generalni direktor ukrajinske državne televizije NTU izjavio je da "nemamo prava da organizujemo loš nastup. A nemamo para za dobar."

Austrija, međutim, nije štedela trud i sredstva da bi se kao domaćin Evrosonga predstavila u najboljem svetlu. U skladu s Končitinom porukom o toleranciji i inkluziji, u sklopu priprema za Evrosong (između brojnih drugih aktivnosti) grad Beč je privremeno uveo nove saobraćajne znake na kojima se istopolni parovi grle ili drže za ruke. Sam evrovizijski prenos obuhvatio je brojne mogućnosti da se promoviše kulturna i istorijska (a posebno muzička) baština austrijske prestonice. Znamenite evrovizijske razglednice (postcards) predstavljale su i bečke znamenitosti i manje poznata mesta i atrakcije austrijskih pokrajina. Lepote Beča predstavljene su iz perspektive kućnih ljubimaca (konj, mačka i pas Švarceneger) šarmantnih voditeljki transkontinentalnog porekla (Alis, Mirjam i Arabela), koje su predstavljene i kao "divne majke i supruge". Kao nova atrakcija i nacionalni simbol Končita je u pauzama razgovarala s takmičarima. Istorija Evrovizije rekapitulirana je u duhovitim prilozima o omaškama tokom glasanja ili reakcijama pobednika (na pobedu). U jednom od priloga razmatrana je "iz austrijskog ugla" uloga mašine za šivenje i vodootporne maskare (austrijski pronalasci) u istorijskom razvoju Evrovizije. Pogodite ko je učinio popularnim izležavanje na kauču: Sigmund Frojd!

I ovogodišnjim evrovizijskim repertoarom dominiraju ljubavni sadržaji (Grande amore, In the Name of Love, Love Injected, Adio, One Last Breath, I Am Yours, Still in Love with You, Goodbye to Yesterday, Here For You itd.). Končitina poruka o pravu na različitost, jednakost i razumevanje shvaćena je ozbiljno i elaborirana kroz nastupe Finske, Poljske i Srbije. Grupa Voltaj iskoristila je evrovizijsku pozornicu da bi promovisala prava dece koja su u Rumuniji napuštena ili zapostavljena od roditelja koji rade van zemlje. Predstavnica Francuske (Lisa Angell) izvela je potresnu šansonu koja evocira strahote Prvog svetskog rata, a predstavnica Mađarske (Boglárka Csemer – Boggie) antiratnu numeru Wars for Nothing. Dve evrovizijske ratnice sa identičnim nazivom pesama (Warrior), Amber sa Malte i Nina Sublati iz Gruzije, na nešto militantniji način zalažu se za rodnu ravnopravnost.

IDENTITETSKA PITANJA: Pitanja na koja istraživači Evrosonga najčešće nastoje da odgovore su: kakve predstave nacionalnog i evropskog identiteta formiraju učesnici Evrosonga svojim nastupom, izborom pesama, muzikom i kostimima? Prema kojim društvenim principima se oblikuju ove predstave? Na koji način na njih utiču specifični – i često konfliktni – interesi različitih "karika" u "proizvodnom lancu" (EBU, nacionalni TV kanali, takmičari, diskografske kuće, novinari i komentatori…). Konačno, kako publika reaguje na ovakve predstave "nacionalnog"? Na koji način ovaj program utiče na formiranje kolektivnih identiteta, društvenih veza ili političkih agendi u različitim zemljama? Jedno od ključnih pitanja je ko može (sme) da govori (peva) u ime nacije (države) – kome je dozvoljen pristup u javnu sferu Evrovizije – i koji narativi o nacionalnom identitetu mogu (smeju) da postanu dominantni. Evrosong je dokazao da nacionalni identitet (silom prilika), uz izdašnu upotrebu šljokica, lamea i vodootporne šminke mogu da zastupaju bizarne koreografije, neukusni kostimi i šokantne pojave koje obuhvataju transseksualce, "sponzoruše", napuštene neveste, ratnike s Karpata, trbušne plesačice, maloletne starlete, vanzemaljce – pojedinačno ili u kombinacijama. Ovogodišnji Evrosong daje sasvim drugačiju sliku.

Rodna statistika ovogodišnjeg Evrosonga izgleda ovako: nastupilo je 40 zemalja koje je predstavljalo 14 muških i 18 ženskih solista (solistkinja), 6 muško-ženskih dueta, šestočlana mešovita vokalna grupa iz Jermenije (Genealogy) i italijanski muški vokalni trio (Il Volo). Broj takmičara nedefinisane rodne pripadnosti (barem na osnovu evrovizijskog nastupa) bio je 0. Broj poljubaca "u usta" na evrovizijskoj pozornici (konstantan izvor iritacije konzervativnog dela publike još od nastupa danskih takmičara Birte Vilke i Gustava Vinklera u Frankfurtu 1957) bio je 1, a ljubili su se predstavnici Litvanije. U Rigi 2003. veliku nervozu izazvalo je pitanje hoće li se ruske predstavnice t.A.T.u. ljubiti na sceni. Pre dve godine u Malmeu duhove je uzburkao same sex poljubac kojim se finska predstavnica (Krista Siegfrids, Marry Me) uključila u aktuelnu polemiku o istopolnim brakovima. Što se ovogodišnje Evrovizije tiče, budući da publiku sada iritiraju samo istopolni poljupci, može se reći da je i broj kontroverzi oko poljubaca iznosio 0.

Na osnovu pažljivijeg posmatranja evrovizijskih prenosa iz Beča mogu se zaključiti dve stvari: 1) da Evrovizija više ne želi da liči na freak show (komentar Terija Vogana na nastup Končite Vurst u Kopenhagenu), odnosno da želi da se vrati svom izvornom formatu porodične zabave za jedno veče; 2) da Evrovizija više ne želi da liči na smotru neofolklornog stvaralaštva u kome zemlje učesnice promovišu "tradicijsku folklornu glazbu i narodni izričaj" (komentar hrvatske štampe na nastup Severine u Atini). Svojevremeno je Boris Novković, evrovizijski takmičar (Kijev 2005) i kompozitor numere Moja štikla nazvao Evroviziju "festivalom koji otkriva tajne malih zemalja o kojima nismo ništa znali". Međutim, čini se da Evrovizija upravo to sve manje želi da bude. Tako su jedina dva nastupa koja vizuelno i muzički referiraju na "narodni izričaj" bili nastupi Kneza kao predstavnika Crne Gore (u prepoznatljivoj "tradiciji" istambulskog nastupa Željka Joksimovića s numerom Lane moje) i nastup jermenskog mešovitog vokalnog sastava Genealogy. U godini kada Jermenija obeležava stogodišnjicu početka "jermenskog holokausta" – etničkog čišćenja jermenskog stanovništva od strane otomanskih vlasti tokom Prvog svetskog rata – sve u nastupima ovog šestočlanog sastava ima simbolički karakter: od teksta i naslova pesme (Face the Shadow, odnosno Don’t Deny) do naziva i sastava grupe, koju čine jermenska pop-folk pevačica Inga Aršakjan i pet pevača iz jermenske dijaspore s različitih kontinenata. Njihov nastup, međutim, uglavnom samo kostimski referira na jermensku tradiciju dominantno se priklanjajući "brodvejskom" idiomu globalne muzičke industrije i pevanju na engleskom.

JEZIČKA POLITIKA: Pravilo koje nalaže da se pesme izvode na maternjem jeziku izvođača menjalo se nekoliko puta tokom istorije Evrosonga. Od 1956. do 1965. nije bilo pravila koje bi propisivalo na kom se jeziku pesme izvode. Pošto je Švedska 1965. godine nastupila s pesmom na engleskom (Ingvar Wixell, Absent Friend), naredne godine uvedeno je pravilo koje nalaže da pesme moraju da se izvode na jednom od zvaničnih jezika zemlje učesnice. Ovaj propis kritikovan je uz argumentaciju da zahvaljujući njemu predstavnici Velike Britanije i Irske dobijaju ogromnu prednost u odnosu na ostale takmičare. Sendi Džons, predstavnica Irske u Edinburgu 1972, izazvala je malu senzaciju izvedbom na gelskom jeziku Ceol an Ghrá. "Jezičke restrikcije" obustavljene su 1973. u Luksemburgu, kada je takmičarima ponovo dozvoljeno da koriste jezik po izboru. To je omogućilo i grupi ABBA da nastupi (i pobedi) u Brajtonu 1974. s pesmom Waterloo. Već 1977. EBU je odlučila da se vrati na pređašnji propis o pevanju na "maternjem jeziku". U Jerusalimu je 1999. ponovo uvedena "jezička liberalizacija", zahvaljujući kojoj su na evrovizijskoj pozornici mogle da se čuju i pesme na izmišljenim jezicima ili na svahiliju. Tako su, na primer, na beogradskoj Evroviziji 2008. predstavnici Estonije Kreisiraadio izveli pesmu Leto svet na srpsko-nemačko-finskom (s kojom se nisu plasirali u finale).

Svojevremeno je primećeno da je omiljeni panevropski jezik Evrosonga "bebeći" (Boom-Bang-a-Bang; Ding Dinge Dong; Diggi-Loo Diggi-Ley itd.), ali da jezik jaslica ustupa mesto engleskom, na užas onih koji žele da Evropa ostane bastion jezičkog diverziteta. Stoga je i grčki poslanik Evropskog parlamenta Jorgos Karacaferis (vođa radikalno desne partije Laikós Orthódoxos Synagermós) tražio od Evropske komisije da preduzme mere protiv "bastardizacije" Evrosonga i trijumfa "loše muzike i američkih reči", time što bi se takmičari (ponovo) obavezali da pevaju na svom jeziku. Nešto kasnije (2005. u Kijevu) Elena Paparizu pobedila je s velikim evrovizijskim hitom My Number One.

Jezička statistika ovogodišnjeg Evrosonga izgleda ovako: od ukupno 40 numera 33 su izvedene na engleskom, a 1 u kombinaciji engleskog i drugog (rumunskog) jezika. Ostali jezici prisutni na ovogodišnjoj Evroviziji bili su finski, crnogorski, portugalski, francuski, španski i italijanski. Srbija je prvi put učestvovala na Evroviziji s pesmom na engleskom jeziku (Beauty Never Lies). Osvojila je 10 mesto i 53 poena: najveći broj poena u finalu Bojana Stamenov dobila je od Crne Gore (douze points), Makedonije (10) i Slovenije (6).

ZA MLAĐE OD 18 GODINA: Ono zbog čega (kako ko) volimo prenose Evrovizije je gomila sasvim nepotrebnih podataka o takmičarima, kao npr. da se predstavnik Belgije jako plaši komaraca (dok se zmija i pacova ne plaši uopšte), da predstavnica Malte jako voli čokoladu ili da je predstavnik Makedonije dobio ime po Danijelu Popoviću (crnogorskom heroju Evrosonga iz 1983). Ove godine evidentan je akcenat na porodičnim vrednostima, iskazan kroz podatke da npr. predstavnica Grčke ima tri sina i da redovno posećuje crkvu, da predstavnica Francuske uvek ima pri sebi sliku ćerke, da je predstavnica Rusije oslabila 30 kg po rođenju deteta, da predstavnica Albanije mnogo duguje svojim roditeljima, da su predstavnici Slovenije bračni par itd. U prilog tome da Evrovizija više ne želi da bude kritikovana kao freak show govori i modna statistika i evidentne tendencije dekvirizacije i dešljokizacije ovogodišnjeg takmičenja. Ona kaže sledeće: najveći broj takmičarki (15) nastupio je u elegantnim toaletama do poda. Među njima su samo takmičarke iz Malte, Švajcarske i Španije (ako ne računamo violinistkinju iz Belorusije) imale dubok, dakle, provokativan šlic. Pet takmičarki nosilo je "pristojne" haljine iznad kolena. U pantalonama je nastupilo pet takmičarki, među kojima su bile naročito simpatične plastične helanke portugalske pevačice Leonor Andrade. U gotik izdanju, koje znatno odstupa od stajlinga drugih takmičarki, predstavnica Gruzije (Nina Sublatti) nastupila je u vrućim pantalonicama, ali u dubokim čizmama iznad kolena, što u kombinaciji praktično daje pantalone. Drugim rečima, mini suknje su nosile samo prateće plesačice i vokali iz Srbije (1), Danske (2) i Velike Britanije (2), a hot pants samo prateće plesačice i vokali iz Australije (1) i Moldavije (nekoliko). Nastup u kome su moldavske PPV odevene kao policajke izvodile i vertikalne špage, Duška Vučinić-Lučić ocenila je kao neprikladan za mlađe od 18 godina. Pod utiskom tananog struka Končite Vurst nekoliko takmičarki nastupilo je u toaletama koje ističu ovaj atribut ženstvenosti: grčka (Maria Elena Kyriakou), ruska (Polina Gagarina), letonska (Aminata), švajcarska (Mélanie René) i španska (Edurne). Uz prve tri među navedenim damama najdublji dekolte imala je predstavnica Albanije Elhaida Dani.

Muški deo učesnika bio je, po pravilu, odeven u pristojnu večernju (mušku) garderobu i uredno podšišan i obrijan, a od tog pravila odstupili su samo predstavnik Moldavije (Eduard Romanyuta) u nestandardnom hip-hop autfitu (zbog duge kose), predstavnici Finske (PKN, pank sastav koji čini grupa sredovečnih muškaraca sa Daunovim sindromom) i predstavnici Austrije (The Makemakes), dugokosi bend koji za sebe tvrdi da ima "odlične frizure i uske pantalone", a po stajlingu (više po frizurama, a manje po pantalonama) dosta podseća na Korni grupu u Brajtonu 1974. Među obiljem kravata koje su krasile večernja odela muških učesnika Evrovizije posebno se istakla inventivna kombinacija kravate i leptir mašne Danijela Kajmakoskog (zvezda X-faktora i predstavnik Makedonije), kravata koja pomalo liči na kornjaču u vlasništvu pevača rumunskog benda Voltaj (Călin Goia) i kravata sa zlatnim detaljima (u divnoj kombinaciji sa zlatnim patikama) mladog predstavnika Izraela (Nadav Guedj). Predstavnik Švedske (Måns Zelmerlöw), bez kravate, osvojio je srca evrovizijskih glasača i doveo Evroviziju po drugi put u ovoj deceniji u Švedsku, i po peti put u poslednjih deset godina u Skandinaviju. Njegova poruka glasi:

We are the heroes of our time
But we’re dancing with
the demons in our minds.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---