---

In Memoriam – Rusko Matulić (1933-2015) >

Poslednji odlazak jugoslovenskog emigranta

Poštovani barba Rusko, Jugoslovena je bilo i bez Jugoslavije i u principu su oni bili nešto najbolje i najčasnije što su ovi prostori imali. Ako ih u budućnosti ne bude, neka bude slobode i pravičnosti za sve koji žive na prostorima razorene države

Tridesetog jula ove godine u Nju Džersiju je umro veliki Jugosloven, istinski borac za ljudska prava, najbliži saradnik pokojnog Mihajla Mihajlova, saradnik i prijatelj Saveza Oslobođenje i jedan od najrespektabilnijih izučavalaca i sakupljača različitih izvora za stvaranje celovite slike o demokratskoj Jugoslaviji; politički emigrant koji je čitav život posvetio intelektualnoj i ljudskoj borbi za demokratsku Jugoslaviju.

Rusko Matulić rođen je u Splitu 1933. godine, u kosmopolitskoj porodici Matulića, istinski opredeljenoj za Jugoslaviju, a njegov otac Roko Matulić, bliski prijatelj Nike Bartulovića i Ive Andrića, u spomenutom jugoslovenskom duhu vaspitao je i pokojnog Ruska. Samozatajni Rusko nikad se nije hvalio svojim porodičnim pedigreom i intelektualnim okruženjem u kojem se kretala njegova porodica. Tek bi ponekim od najbližih prijatelja prepričavao pojedine zgode iz svog detinjstva. Navodim samo jedan primer, sa kraja tridesetih godina, kada mu je veliki Ivo Andrić, tada jugoslovenski ambasador u Berlinu, poklonio električni automobil, igračku na bateriju. Takođe, retko je spominjao da se, nakon bega od Nemaca iz Beograda, Niko Bartulović krio u njihovom stanu u Splitu, iz koga nije izlazio gotovo godinu dana, dok nisu uspeli da mu srede italijanske dokumente. U tih godinu dana boravka kod Matulićevih, Bartulović je napisao knjigu Glas iz gorućeg grma, koju je posthumno objavila SKD Prosvjeta iz Zagreba.

Rusko Matulić bio je emigrant od svoje jedanaeste godine. Posle pada Italije, porodica mu je izbegla na Brač, gde su mu komunisti ubili oca, a Rusko je sa majkom završio na Sinaju, u čuvenom logoru El Šat, o kojem je objavio i svoja sećanja, kako bi široj javnosti pokazao da je taj logor, iako većinski kontrolisan od strane jugoslovenskih komunista, imao i onaj drugi deo koji nije bio pod njihovom kontrolom i u kojem su se izbegli opredelili za demokratsku Jugoslaviju. Po zatvaranju El Šata, Rusko je preko Italije, Čilea i Engleske, konačno stigao do SAD, gde je završio elektrotehniku i do penzije radio u Kon Edisonu, kao inženjer.

Tokom života u SAD, Rusko se povezao sa mnogim demokratski opredeljenim Jugoslovenima, pre svega grupacijom vezanom uz Našu reč, a ono po čemu će ostati trajno upamćen jeste Caddy bilten, koji je uređivao od samih početaka, o čemu svedoči Mihajlo Mihajlov: "Prvih nekoliko brojeva Caddy biltena je uređivao bivši jugoslovenski novinar Jaša Levi, a sledećih preko sedamdeset brojeva Rusko Matulić iz Njujorka, elektroinženjer, koji se iz hobija bavio bibliografijom literature Jugoslavije na zapadu i izdao na tu temu tri knjige. Splićanin i Hrvat jugoslovenske orijentacije, Matulić je u stvari sam samcat, više od jedne decenije, skoro svako veče samopožrtvovano i, razume se, besplatno radio na biltenu. Nakon nekoliko godina izlaženja Caddy biltena, prema pisanju najuticajnijeg intelektualnog glasila Amerike, dvonedeljnika "New York Review of Books", stekao je glas najbolje informisanog i krajnje objektivnog izdanja o Jugoslaviji na zapadu." Zahvaljujući Ruskovom znanju, energiji, ljubavi za Jugoslaviju, u ovom biltenu su zabeležena sva kršenja ljudskih prava od strane totalitarne vlasti tadašnje socijalističke Jugoslavije, a Caddy ostaje najznačajnije svedočanstvo o progonu slobodne misli i političkih ideja tog vremena. Za čitav svoj rad imao je iskrenu podršku svoje supruge Zorice.

U ovom kratkom nekrologu nemoguće je posvetiti se naučnoj analizi Ruskovog rada, a taj rad to sigurno zaslužuje. I neka ovaj spomen Ruska bude samo podsticaj onima koji će čitav sadržaj njegovog rada u budućnosti analizirati i učiniti dostupnim svima zainteresovanima za demokratiju i Jugoslaviju.

Imao sam čast da upoznam Ruska Matulića, davne 1996. u Njujorku. Poklonio mi je fotokopije biltena i dugo smo razgovarali o zlu koje je rasturilo njegovu Jugoslaviju. Njegova Jugoslavija u stvari, nikada nije bila ni stvorena. Demokratija i sloboda bile su ideal, ali, nažalost, to i ostale.

Poštovani barba Rusko, Jugoslovena je bilo i bez Jugoslavije i u principu su oni bili nešto najbolje i najčasnije što su ovi prostori imali. Vaš primer to i potvrđuje. Ako ih u budućnosti ne bude, neka bude slobode i pravičnosti za sve koji žive na prostorima razorene države, a za vas je samo slobodna i pravična Jugoslavija i imala smisla.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---