U zatvoru u Nišu 1953;...

Lektira >

Izvodi iz dnevnika Borislava Pekića

Petak, 17. decembar 1982. godine

Krležina doživotna robija
(Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji)

Razmišljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje. Tačnije jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik. Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednoga dana mu je saopšteno da je slobodan? Dakle nije li se osećao kao čovek koji u datom trenutku kao takav robijaš osetio da njegovo pravo jedino moguće mesto robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila. I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža pretpostavljam morao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu. To je jedan tragičan položaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja.

Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna. Na zalasku života, na ruinama jedne ideje kojoj je čovek posvetio čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bez nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednoga pisca. Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i tražiti nove istine i nove ideje svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga duhovna prelazi Krležinu duhovnu snagu.

Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike. Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio suviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.

Ali zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela. Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog? Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je dakle moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam? Ja lično ne verujem. Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi. Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije? U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja se podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.

On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik. Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji u jednom planu bila je oduvek karakteristika Krležina. Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenik ili heretik. Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka. Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi koji se zove istorija izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.

(Jedna ispravka koja se i tiče Krleže. Nije tačno da najveći broj ljudi koji se razočaraju u jednu ideologiju pristupaju nekoj drugoj, veoma često sasvim suprotnoj. Najveći broj ljudi koji se u jednu ideologiju razočaravaju ostaju u stvari u njenim okvirima, pokušavajući da bilo na koji drugi način nađu alibi za ovakvu izdaju svog osećanja da su bili u zabludi i da su u zabludi i sada. Za napuštanje, javno napuštanje, jedne ideologije potrebno je mnogo ne samo unutrašnje, duševne već i izvesne građanske hrabrosti, jer su često posledice vrlo opasne za takvu vrstu ljudi. Dakle ono što sam rekao o Krleži nije u stvari tačno. Kad čovekov život ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem, neko misaono, filosofsko saznanje o svetu, onda je mogućno, čak i ako se čovek u tu ideologiju razočara da se ponaša kao da se nije razočarao i da deluje u ime njeno i za nju. Ako se čovek međutim razočara u višu ideju, u jedan misaoni sistem kome je pripadao, nije nikada i nipošto moguće da još uvek ostane u njegovom okviru. Onda tada mora da traži neki drugi, on je tada prosto izbačen u svet ideja da traži nešto što će zameniti njegove razorene misli i naći nov smisao za svoje postojanje. To je ogromna razlika između ljudi koji su ideolozi i ljudi koji su mislioci. Krleža je bio onaj prvi. Zbog toga je mogao da ostane u okvirima svoje razorene ideje i da ne bude prinuđen da izađe iz zatvora čiji su se zidovi oko njega svuda već bili srušili.)

Ovo bi moglo biti osnova za jedan esej o Krleži.

Sreda, 30. mart 1983. godine

Istorija u obliku metka

Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir bio je i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome da bih bio ovo što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to, ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun. Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene, on i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promašiti ne može. Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili ubiti.

Ponedeljak, 6. juni 1983. godine

O moralnoj nezavisnosti

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt. Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj mislim ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam da već i to što ne nudim sebi alibi već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu. Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mi značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo. To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju. Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo s ograničenim brojem ljudi, i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja. Sve ostalo može se pratiti s blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati. Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestujem, činiću to sam pismom ili na drugi način i na način koji meni odgovara, s argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i s posledicama koje mogu da padnu samo na mene.

Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Gide i Nietzsche bar ovde su bili u pravu. Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovo ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.

Ponedeljak, 11. jul 1983. godine

Sloboda ili benzin
(jugoslovenska kriza uslova privređivanja ili duha)

Retko kada je od početka te tzv. krize ili kako komunisti vole da kažu složene situacije, retko kada je dolazio neko iz Beograda a da ovu situaciju nije nazvao, između ostalog, uz sve lamentacije još i ponižavajućom. Kad god sam pokušavao, i dok sam bio u Beogradu, da toj krizi bar u pogledu njenog uticaja na način života tamo dam neke proporcije i ukažem na to da uprkos svemu sada se živi, bar najveći broj ljudi u krugu u kome se ja krećem, bolje nego što se živelo ranije i da sve te neprilike, tehničke neprilike s kojima se ljudi suočavaju u Beogradu, tu i tamo nedostatak svetla, ovde nedostatak benzina, tamo nedostatak šećera ili ulja, u poređenju s onim kroz šta smo mi prošli 1945. do kasnih pedesetih godina nije zapravo ništa i da je trivijalno, da su te sve nestašice u stvari i sve te tegobe trivijalne, čak i uzimajući u obzir to da čovek ima pravo da posle toliko godina posle rata takvu krizu i takvo stanje ne očekuje. Dakle uzimajući u obzir i takvu jednu primedbu, uvek su mi kazali: "Tebi je lako. Ti ne živiš ovde. Ti ne znaš." Međutim, ja sam znao. Ja ako sad ne živim tamo, ja sam živeo onda kada je znatno bilo teže. Ali onda, tada, kada sam ja tamo živeo, a mislim na period od 1945. pa do početka ili sredine pedesetih, onda nama nije bilo bitno što nam je nedostajao šećer, nije bilo bitno što nam je nedostajao benzin, nije bilo bitno što nam je nedostajalo ništa od ovih potreba koje danas ljudima nedostaju. Mi nismo imali slobode i ona nam je jedina trebala. Bojim se da danas ljudi čak i kada bi slobodu dobili, tražili bi pored nje i s vrh nje još i nešto više – benzina. Ili još jedna teža pretpostavka. Ako bi ih pitali šta bi rađe slobodu ili benzin, bojim se da bi se dobar deo opredelio za benzin.

Utorak, 2. januar 1984. godine

Pisac kao antagonist

Mi nemamo pisce koji bi kao George Orwell pošteno i otvoreno pisali o svom narodu. George Orwell, a i mnogi drugi Englezi, a da nisu tek Irci, koji kao Shaw govore engleskim jezikom samo da bi Engleze ismejali. Njegovih 76 ogleda pod zajedničkim naslovom As I Please u socijalističkom Tribunu, uzor su kritičke žurnalistike. Nemamo ih bar danas. Nekada smo ih imali, kao na primer – Krležu. Premda, istini za volju, ovaj je više bio zainteresovan za klasne osebujnosti hrvatske buržoazije, nego za hrvatske nacionalne osobine i "modele etničke" i etičke. Tu i tamo, neizbežno je morao pisati o svim Hrvatima, pa ih sve i povrediti. Leva književnost gledana u celini nije bila zainteresovana za narod, jer se on, izvan realnih klasa, javljao za nju kao idealistička apstrakcija, u najboljem slučaju kao izmišljotina buržoaske propagande u cilju maskiranja eksploatacije. On je kao i komunisti, koji su se na narod najviše pozivali, ali ga nisu videli kao Celinu, pa narodne osobine nisu za njih mogle ni postojati. Ukratko oni su videli srpsko seljaštvo, srpsku radničku klasu ukoliko je postojala, i srpsku buržoaziju. Ali srpski narod nisu videli. I Orwell naravno kao levičar, premda ne i marksista, često polazi od klasnih razlika, ali preko njih stiže i do nekih opštih osobina rase.

Mi Srbi nikad nismo imali jednog Krležu, pa ni Orwella, Manna, Koestlera, Sartrea, Solženjicina. I to se oseća u ravnodušnosti naših pisaca i njihovih dela prema najbolnijim traumama i zagonetkama vremena. A i oni koji misle da se njima bave, klize po površini, po političkom prividu (refleksiji) tih trauma i tih zagonetki.

Savremeni srpski pisci još traže svoje čitaoce. A tada je taj posao nespojiv sa njegovim – vređanjem. Kad od nekog očekujete pažnju, nije mudro početi sa time što ćete mu reći šta vam se sve na njemu ne dopada.

Tek kad pisci u narodu prestanu gledati samo čitaoce od kojih se živi i kome treba neprestano antišambrirati, dobiće šansu da o svom narodu kažu i neku neprijatnu istinu.

Četvrtak, 3. maj 1984. godine

Smeh kao samoodbrana
(Analiza jedne uspomene iz 1945-ih godina)

Mi se nismo plašili komunista ni režima čak ni posle 1946. godine i februarske "defašizacije" koja je u Trećoj muškoj gimnaziji naročito pokazala do kakvih divljačnosti može da dovede ideologija koju razum prestaje da kontroliše. Šok je učinio da ujedinimo samoodbranu stvaranjem Saveza demokratske omladine Jugoslavije, koji je nastao 1948. godine spajanjem nezavisnih ilegalnih grupa što su već uveliko radile od 1945. godine, svaka za sebe, ali bez nekih spektakularnih rezultata više u smislu očuvanja dostojanstva i psihološke samozaštite savesti. No i dalje se ničega nismo plašili. Ja verujem da je osnovni razlog bilo opšte raspoloženje u gimnaziji većine učenika koje je išlo u našu korist ili činjenica da smo živeli van gimnazije u dobro izolovanim enklavama, u kojima se brutalnosti i stvarnosti jednostavno nisu osećale, odnosno ako su se i osećale one su se putem jednog naročitog mehanizma pretvarale u izvore smeha.

Naše najsnažnije oružje bilo je zapravo taj smeh, prezir i poruga. Mi se komunista nismo plašili, mi smo im se smejali. Aktivisti SKOJ-a, sumanuto, fanatično, obavljali su svoje dužnosti, ali i lišeni i našeg razumevanja i našeg poštovanja, a šta je njima očevidno najviše smetalo našeg straha, jer su se oni već tada osećali kao nosioci istorije i bili prosto u neverici kako je mogućno da ih se ni u tom pogledu ljudi niti plaše niti ih kao takve osećaju. Oni su bili u stvari za nas nepresušan izvor anegdota i viceva i o njima se na jedan srećan način spajala ideološka klasna netrpeljivost sa prezirom prema – provinciji, jer je najveći njihov broj dolazio iz te mutne provincije i provincijski se ponašao, provincijski mislio.

Osećaj ugroženosti koji bi izazvao bojazan i mogao se pretvoriti u jedan permanentan razoružavajući strah, javljao se samo sporadično u vreme nekakvih izuzetnih kampanja kao što je na primer kampanja za odlazak na "dobrovoljne radove", pri čemu taj strah i bojazan je i mene obuhvatao, jer ja sam spadao u one koji je želeo da na dobrovoljne radove ide i da na taj način izbije oružje iz ruke komunistima da samo oni žele dobro, i da žele napredak ovoj zemlji. Ali on je neprestano bio i nesvesno prisutan u našim roditeljima koji su bolje poznavali istorijsku prirodu komunizma, uostalom komunizam je za tih nekoliko godina nakon takozvanog oslobođenja već izgradio svoju bazu i mi smo već iskusili mnoge njegove teorijske osnove na najgori od svih mogućih načina.

Strah kao neko stalno stanje nije se javio ni kada su mnogi od nas već duboko ušli u aktivnu kontrarevoluciju, pa ni onda kada nam je svima bilo jasno da ćemo biti pohapšeni. Mislim da sam prvi stvaran strah osetio tek prilikom hapšenja. On se kasnije izgubio. Valjalo je pametno misliti, biti koncentrisan, stvoriti jednu čitavu odbrambenu strategiju zasnovanu na laži i za neka strahovanja, za besane noći, za to tonjenje u besputnu neizvesnost, prosto nije bilo vremena.

Na robiji je bilo svega i svačega, i čamotinje, i tuge, i ljutnje, i razočarenja, i žaljenja što se uopšte dospelo na robiju, ali nikada stvarnog straha.

Čini mi se da je on nastao tek onda kada sam ušao u javnost i poverovao, potpuno pogrešno, da imam nešto važnije da štitim od svog integriteta i svoje savesti.

Strah je tada samo zamenio moju mladost koja je iščezavala.

Petak, 12. oktobar 1984. godine

Trideset dana u čistilištu
– jedan mali uvod u sećanje na moj boravak u Beogradu od 10. oktobra do 10. novembra

Čistilište je mesto gde duše odlaze kad se ne zna gde stvarno pripadaju. Nije to još ni raj ni pakao, to je ničije, brisano polje između privida jednog života i stvarnosti drugog u kome nas muči neizvesnost.

Moj boravak u Beogradu bio je život u čistilištu, u limbu.

Ovde ga dajem po sećanju, ukoliko i ono nije poremećeno koliko sam tamo mislio da je moja pamet.

Opšti utisak je boravak u zajednici koja permanentno održava sesije psihodrame. Sesije su uvek iste i sadržaj psihodrame uvek jednak. Ali terapija očigledno ne uspeva. Pacijentima je sve gore. Ispovesti ne postižu svrhu. One samo učvršćuju bolesnika u formi ludila koja je izabrana.

Raspadanje za koje sam do sada mislio da je tek moralnog, mentalnog i nervnog tipa, postaje najzad i biološko.

Ljudi su naglo ostareli, gube fizičku orijentaciju, pokreti su im nekontrolisani, čula zarđala ili fiksirana samo na vlastite opsesije.

Logoreja je šizofrena. Ona više ne izražava potrebu da se što više iskaže, nego da se pravi što veća buka. Buka je alibi za stvarnost. Stvarnost koja se odbija i u tom odbijanju prihvata u stvari na neki mazohistički način. Stvarnost se u međuvremenu takođe raspada.

Iz zemlje izlazi prljavština, upravo onakva prljavština čiji šum čujem u ovom trenutku iznad sebe u stanu gospođe Ryan. Ta prljavština izvesno vreme bila je pseudo- civilizacijom saterana pod koru. Ona ima metafizički karakter. Sve je prljavo i sivo, kao kod mrtvaca koji je tek počeo da se putrifikuje. Od automobila do ljudi, od kućnih fasada do jesenjeg pejzaža. Samo je nebo ovih dana bilo plavo. Kao osveta stvarno nedodirljive prirode.

Iz zemlje, iz pramulja, izlaze horde ljudi gruba lica i nekontrolisanih glasova koji lutaju gradom naoružani očigledno jedino – instinktom preživljavanja.

Smrt visi u vazduhu. Ubistva su tu, samo ih se treba setiti.

Osetio sam se kao nekad 1944. godine kad se govorilo da dolaze Rusi.

Šta će sada doći niko ne zna.

Neizvesnost je u pogledu budućnosti razornija od izvesnosti u pogledu nesrećne sadašnjice i nesrećne prošlosti.

Idemo li prema rumunizaciji, sovjetizaciji, vijetnamizaciji, amerikanizaciji, polandizaciji? Prema čemu?

Očigledno je: Bedu s idealima može izmiriti samo Sila. Bedu sa Silom – samo Ideali. Ali ko će izmiriti Ideale sa Silom. Sila?

Naša 1984. je na pola puta od prave. I Beda i Sila nisu totalne. Ali seme je tu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---