---

Ne bih ni mrtav otišao u Ameriku, zaklinje se moj prijatelj, drugi će pak: nikad me Rusija neće videti, a ja – ja još nemam srca da sebe uskratim bilo kom kontinentu ili državi

Otputovao bih još jednom na mesta koja znam, ali i u nastambe koje nisam video, ah, kad bi se još moglo o trošku kakve kulturne ili dobrotvorne ustanove, ili Sv. matere (koja takođe čini dobra dela), avaj, još nijedna naučna ustanova nije ispoljila zanimanje za ono što ja istražim kud god da otputujem, te podvoz plaćam iz svog kakav je da je džepa, a onda prijatelje stavljam na kušnju: hoćete li moći da me sa početnom blagonaklonošću gledate tri sedmice?

U Njujork sam otputovao preko Amsterdama, prtljag mi ide pravo na JFK, odlično, samo da mi ne pokidaju opet zatvarač na mojoj morn. vreći... Stignem blagopoluchno u ulicu Lafaytte, otvorim ranac i ugledam nepoznatu cipelu za planinarenje i slične vangradske aktivnosti, uh, ako su mi dali tuđu obuću, možda su nekome dali moju cenj. garderobu, istresem grozničavo sadržinu, prepoznam dosta svog tekstila, da li fali nešto, pitaju domaćini, ne znam, kažem, zato i nosim ovaj paravojni mornarski ruksak, naguram u njega sa svake police u ormaru po nekoliko stvari, tja, izgleda da mi je dosta rublja i stiglo, nema međutim druge cipele!

Daj odmah zovi Holandiju, zemlju dalečnu, da prijavimo ono što je službenik obezbeđenja ili carine greškom ubacio u pogrešnu vreću, ne možeš međutim da dopreš do homo sapiensa, samo veštačka inteligencija koja po mom nestruč. mišljenju ne da nije visoka, nego nije ni dovoljna; uključiše se u vraćku cipele i domaćini i vaskolika moja porodica, jedni preko ajpoda, drugi imejlom, da se nadlež. službi preda nađeni predmet, avaj, svi formulari pružaju priliku da se potužim na gubitak, ali nema načina da nepoznatom ljubitelju prirode vratim cipelu, nego ću njega, njegovu aviokompaniju, ili sam aerodrom izložiti nepotr. trošku. Kanio sam se i docnije da poštom pošaljem paket (LOST AND FOUND, Airport Schiphol, Holland, Europe), pa neka vide šta će, ali su me prijatelji odvratili: behu minule već dve nedelje (tamo vreme izuzetno brzo prolazi, zato je toliko i na ceni), oštećeni je verovatno već dobio odštetu, ili je digao ruke i od pravde i od planinarenja, samo ću bez veze platiti poštarinu koja za cipelu br. 43 može da bude znatna.

Vratio sam se juče preko Kopenhagena, da sam presedao u Amsterdamu poneo bih svakako tu cipelu, prvih sam nekoliko dana bogme i strepeo zbog nje: šta ako sam našao nešto što će mi presesti, kao onaj lovac u "Nema zemlje za starce", što je našao u pustinji silan novac, a ta svota u celosti naravno pripadala organizovanom kriminalu? Nisam razvalio štiklu ni đon da vidim ima li koji dijamant unutra, a svaki čas je mogao neko zakucati na vrata mojih domaćina govoreći: "Vi imate nešto što je moje, dajte mi to i možda vas neću sve do jednog poubijati!"

Eto, u nemogućnosti da se nepoznatom saputniku obratim, na ovaj se način izvinjavam u svoje lično ime i u ime nepozn. namještenika koji je bio na dužnosti 31. jula.

&

Na početku beše reč.

To sam ovog avgusta razumeo u Njujorku.

Prvog dana smo u Prince St. obnovili poznanstvo sa uličnim prodavcima ručno pravljenog nakita, narukvicu koju nije kupila prošle godine pripadnica moje porodice (koja me nije ovlastila da pišem o ovome) ovog puta će da pazari na samom početku, avaj, nema baš te brazletne na lageru, ali može da se napravi nova, sutra dolazi umetnik lično i doneće je, eto sutradan autora, eto nas, potonji nije međutim stigao da napravi narukvicu, izvinjava se, može narednog dana da je donese na našu adresu, great, dade nam on vizitkartu, Shaya, telefon taj i taj, odasmo i mi gde smo se smestili (skupa sa tuđom cipelom), mušterija ne budi lenja izbroja i dade unapred pedeset dolara, iako ju ja na jeziku naših otaca odvraćah od toga.

U nedeljno jutro, desetak minuta pre nego što je dogovoreno javlja se Šaja, ispred zgrade je, strčim i ja da prisustvujem primopredaji, doneo je dogovorene umjetnine i prilaže još dva besplatna uratka za sve što je klijentkinja pretrpela, dadoh mu CD sa mojim muz. umotvorinama, kak hudozhnik hudozhniku, sve je dobro što se dobrim svrši.

&

U Kopenhagenu se sa izvesn. zakašnjenjem ukrcasmo u letelicu Air Serbiae (ovo kao latinski!), posedasmo gde ko hteo, dosta nam je zuluma onih koji su prodali sva sedišta još pre dva meseca, pilot nas izvesti da iznutra prisustvujemo točenju goriva, da dok to traje budemo vezani, da se suzdržimo od telefoniranja i od odlaska u toalet, posle se još jedared izvini najpre na srpskom, kasnimo, reče, zbog sporosti zemaljske službe; na engleskom reče samo da kasnimo zbog ovozemaljaca, ali ne reče da su bili spori, ne htede da ogovara Dance. Šta imate od novina, pitamo stjuardesu, ništa, kako ništa, ne bi mi kao posleniku pis. medija pravo, tako lepo, kaže, nemamo, ima samo u biznis klasi, ali to je baš moj biznis, zaustih, ali se vala i suzdržah.

Naš avioprevoznik ako ništa drugo ima i dalje metalni escajg, doklen je konkurencija odavno i zanavek prešla na kletu plastiku: stanovnici današnje EU zubima kidahu krmenadlu držeći krajeve kosti neopranim rukama, mi jeđasmo zlatnim escajgom.

Escajg.

Prvo što stajaše na početku naše slave sada je pa neću reći baš poslednje, ali prati nas, evo, i danas, kada je slava naša umnogome potamnela.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---