PATRIOTA NA ZADATKU: Aleksandar Vučić u Gračanici

Srpska politika prema Kosovu >

Ko je prodao »najskuplju srpsku reč«

U poslednjoj rundi briselskih pregovora, nema ni "p" od pobede, čak i kada se gleda samo glavna i "najpovoljnija" stvar u ovom briselskom paketu, to jest Zajednica srpskih opština (ZSO), koju zvanični Beograd sada pokušava da iskoristi da bi koliko-toliko spasao obraz, makar u sopstvenim očima

Nemojte nikome reći (pogotovo ne "dušmanima"), ali već poodavno slutim da Srbi, a posebno tzv. srpske patriote, ne vole da razmišljaju o kosovskom problemu, a pogotovo ne da o njemu čitaju. Spočetka sam mislio da je to puka slučajnost, ali, verovali ili ne, već više godina tekstovi o kosovskom pitanju, bilo da su bolji ili gori, kraći ili duži, politički ili kulturološki, spadaju u one manje čitane i komentarisane čak i na portalu "Nove srpske političke misli".

"Ha, smorili ste", reći ćete. I tu svakako ima neke istine. Sigurno se, pored ostalog, radi i o "zamoru materijala", kako onog ljudskog tako i političkog. Ali interesantno je što se, recimo, sličan zamor uopšte ne pokazuje na temama o Titu, Draži, četnicima i partizanima, Srbima i Hrvatima, ćirilici i latinici, Amerima i Rusima. Ili u beskonačnim dnevnopolitičkim i politikantskim prepucavanjima. Postoji tu, dakle, nešto drugo i neki dodatni razlog. Zapravo tri. Ne navodim ih po važnosti, jer svaki je činilac značajan i presudan unutar svog domena.

POTROŠENA ROBA: S jedne strane, činjenica je da je "najskuplja srpska reč" godinama, još od kraja osamdesetih, bila besomučno upotrebljavana i zloupotrebljavana u dnevnopolitičke svrhe, zarad dolaska ili opstanka na vlasti raznih političkih garnitura kojima je – to se sada vidi možda još i bolje nego tada – briga za Kosovo i srpstvo uopšte bila samo zgodan alibi za njihove lične političke ambicije i finansijske "kombinacije". Drugim rečima, to što "srpsko Kosovo" godinama nije silazilo sa usana raznim političkim – i ne samo političkim – profiterima i secikesama, uveliko je doprinelo kompromitaciji ove teme, ili barem njenom habanju i trošenju njene upotrebne vrednosti.

Ali, isto tako, postoji i drugi par rukava, odnosno činjenica da je bukvalno godinama, delom kao reakcija na ovo prethodno zloupotrebljavanje, a delom i "autentično", odnosno na osnovu jednog neutemeljenog logičkog i političkog salta, priča o Kosovu doživljavana kao nešto po difoltu problematično, retrogradno, "seljačko" i primitivno, čega svaki pristojan građanin i liberal treba da se stidi i gnuša. Mnogo je para, projekata, tonera i štamparske boje potrošeno da bi se u javnosti kosovska tema izvrgla ruglu, a svako insistiranje na legitimnim državnim i nacionalnim interesima (na Kosovu i drugde) predstavilo kao – u najboljem slučaju – atavizam, ili čak nešto još gore, apriori sumnjivo, što miriše na tamjan, genocid, krv i zločine.

I ne samo to. Budući da su sve do 2008. (sa izuzetkom kratkog perioda 2001–2003) na vlasti uglavnom bili oni koji su više ili manje intenzivno i iskreno verovali da je "Kosovo srce Srbije", mnogi mladi aspiranti na vlast i privilegije su u međuvremenu razvili svojevrstan odijum prema onome što ih je na putu ka tom cilju ometalo, to jest onome čime se aktuelna vlast kitila i legitimisala. Hoću reći, nisu oni toliko bili protiv srpskog Kosova, koliko su bili kivni na one koji su na temi srpstva i Kosova jahali. Uzgred rečeno, na sličan način je negovano i raslo ljuto antievropejstvo bezb(r)ojnih radikala, koje je prekonoć izbledelo i ishlapilo čim su se našli u predvorju vlasti.

Konačno, kao posledica združenog dejstva prvog i drugog faktora, kod velikog broja tzv. normalnih ljudi (ukoliko takvi u Srbiji još postoje) nastupilo je svojevrsno mentalno zasićenje i gotovo instinktivni otpor prema bilo kakvom ozbiljnom suočavanju sa kosovskom temom. Nisu oni postali nikakvi "drugosrbijanci". Naprotiv. Na direktno pitanje, ogromna većina, uprkos svemu i bez obzira na sve, i dalje gotovo automatski i ljutito odbija svaku pomisao da Srbija prizna nezavisnost Kosova – već su naprosto samo otupeli i postali skloni da od Kosova kolektivno okreću glavu, otprilike onako kao što svako od nas ne voli da se priseća niti da ga suočavaju sa nekim traumatičnim uspomenama i događajima iz lične prošlosti.

I BOG JE NAPREDNJAK: Zato osnovano sumnjam da je bog "naprednjak" (kao što sam godinama slutio da je "grobar"). A možda čak i vučićevac lično. Naime, Vučićevo političko preobraćenje i vrtoglavi uspon su pali baš pred sam kraj ove kosovske sage, to jest kada su već – nakon skoro dve i po decenije – ceđene poslednje kapi i trošeni poslednji ostaci kosovskog političkog kredita. Zapravo, sami radikali-naprednjaci sa Nikolićem i Vučićem na čelu, bili su nakon 2008. poslednji branitelji i rentijeri radikalne kosovske politike (kod Koštunice je, čak i u najborbenijoj fazi, to uvek bilo pomalo salonski) – i najveća brana da se taj problem rešava manje-više onako kako je to zacrtano u željama zapadnih sila i planu Martija Ahtisarija. Stoga ne treba da čudi što su, otprilike negde u isto vreme, i zapadnjaci i Šešeljevi saborci u otadžbini došli do istog zaključka o tome kako bi se problem mogao prevazići na obostranu korist i zadovoljstvo. Ostalo je istorija.

Moramo ipak reći koju o onome čime se – nakon objave spektakularne pobede iz usta srpskih pregovarača – vlast i mediji verovatno neće mnogo baviti. Naravno, reč je o četiri najnovija briselska sporazuma između Beograda i Prištine, kojima je na neki način stavljena tačka na gotovo deceniju i po dug otpor Srba sa severa KiM da se integrišu u ustavni i pravni sistem prištinskih vlasti. S tim da se nešto konkretnije može reći samo o onom najvažnijem – "zajednici srpskih opština" – s obzirom na to da ostali sporazumi još nisu dostupni javnosti.

O njima, tim ostalim sporazumima, znamo samo na osnovu ukrštenih i razume se dijametralno suprotnih prepričavanja i "izvoda" dveju strana, a iz kojih se, kao jedini "zajednički imenilac", može rekonstruisati to da će Kosovo dobiti međunarodni telefonski broj, dok će Gazivode ("ne dam Gazivode" – kliktao je onomad premijer Vučić), makar i posredstvom posebnog elektroenergetskog preduzeća, biti inkorporirane u kosovski pravni i privredni sistem.

A i to skrivanje već samo po sebi dosta govori. Kad ste zadovoljni i kad pobedite, zar nije logično da radost podelite sa svima i da tu pobedu što pre obznanite i dokumentujete? Dobro, ne mora baš na balkonu Skupštine grada, mada spektakularna pobeda od 5:0 koju je objavio mlađani Marko Đurić daje osnova čak i za takve manifestacije.

GRBAVI SPORAZUM: Ali naravno da nema ni "p" od pobede, čak i kada se gleda samo ta pomenuta, glavna i "najpovoljnija" stvar u ovom briselskom paketu, to jest Zajednica srpskih opština (ZSO), koju zvanični Beograd sada pokušava da iskoristi da bi koliko-toliko spasao obraz, makar u sopstvenim očima. Briselski sporazum je, naime, bio potpuno neodređen oko sadržaja ZSO, pa se, bar formalno, moglo nadati da će taj sadržaj makar malo opravdati optimističke i gromopucateljne najave. Ali nije slučajno rečeno da "što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi". Zapravo, u ovom konkretnom slučaju, kako vreme prolazi, ta "grbavost" postaje sve veća i sve uočljivija. Tačnije, postaje sve očiglednije ono što je Priština govorila od početka – da ta famozna "ZSO" neće imati nikakva izvorna niti izvršna ovlašćenja, da će morati da se formira i funkcioniše unutar zakona i ustavnog poretka "Republike Kosovo" i da je, u suštini, kao i po formi, samo sredstvo za ostvarivanje određenih prava srpske manjine na suverenom i nezavisnom Kosovu.

Sve se, dakle, odvija i razrešava unutar kosovskog sistema, kosovskog ustava i kosovskog zakonodavstva. Tačka. Sve ostalo je samo mlaćenje slame za verne tabloide i jutarnji program TV Pinka.

Neumesna priča o "pobedi" je svojevremeno ozbiljno kompromitovala čak i onaj zaista herojski otpor koji su vojska i građani ove zemlje pružili i bili spremni da pruže mnogostruko nadmoćnijem neprijatelju tokom NATO agresije 1999. godine. Sećamo se kako je bilo – zapušten problem, nasilje, incidenti, potraga za "lojalnim Albancima", neuspešni pregovori, ultimatum u Rambujeu, Holbruk, bombardovanje, Černomirdin, Ahtisari... Na kraju je, pod pretnjom kopnene intervencije i još masovnijeg bombardovanja, Milošević popustio i (polu)kapitulirao, potpisan je Kumanovski sporazum, vojska se povukla sa Kosova, zajedno sa najvećim delom tamošnjih Srba, a vlast u Prištini, pod okriljem NATO trupa, preuzeli OVK, Tači, Čeku, Haradinaj i ostali.

Znam da me je ta karikaturalna priča o "pobedi nad NATO paktom" nervirala i pekla ništa manje od same nesreće koja nas je zadesila. Nije sramota izgubiti, ili popustiti, pred nadmoćnom silom i nepravdom. Ali jeste neumesno i groteskno kapitulaciju proglašavati za pobedu. (Da su, na primer, barem rekli da se završilo "nerešeno", bilo bi manje pretenciozno, bliže istini i sa više šanse da prođe i bude prihvaćeno od naroda.)

Ali ako je ono svojevremeno bilo neukusno i neumesno, kako tek nazvati aktuelno junačenje i hvalisanje Marka Đurića nakon briselskih pregovora? Jer tada se ipak neko borio i ratovao, mnogi su poginuli, angažovale su se sve svetske sile i, na koncu konca, dobijena je Rezolucija 1244, u kojoj je, barem na papiru, garantovan suverenitet i teritorijalni integritet SRJ. A sada se pobedom proglašavaju dokumenti u kojima se ni jednom jedinom rečju ne pominje država Srbija i njen suverenitet.

"NIJE MI NIŠTA!": Nadam se da prethodna analiza, ako ništa drugo, više nego dovoljno oslikava razmere i farsičnost najnovije srpske briselske "pobede", a koja sa pobedom ima veze otprilike taman toliko koliko je Nemačka pobedila u Versaju 1919. ili Srbija u Kumanovu 1999. Ova smišljena i politikantska euforija po srpskim režimskim medijima najviše podseća na ponašanje grogiranog boksera koji tetura po ringu i viče "nije mi ništa" – a onda jedva čeka da se dovuče kući, legne i stavi hladne obloge na glavu. Tako će i sada, čini mi se, vlast sve učiniti da se ova tema što pre skine sa naslovnih strana i udarnih vesti. U svakom slučaju, nema ništa od priče o nekakvoj "Republici Srpskoj" na Kosovu, koju su predstavnici aktuelne vlasti euforično najavljivali u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma i kada je Srbe sa severa KiM trebalo naterati da izađu na kosovske lokalne i parlamentarne izbore.

U stvari, pr(a)va žaba i prava gorka pilula je već progutana očito ishitrenim potpisivanjem Briselskog sporazuma. Tada najvažnije stvari nisu ispregovarane i obezbeđene za srpsku stranu (realno, sve je smandrljano na brzaka, i odrađeno za tri koplja ispod tzv. "Borkovih sporazuma"), tako da je sve ovo u međuvremenu bilo samo koprcanje, kako s obzirom na situaciju na terenu, a pogotovo s obzirom i na situaciju koja je stvorena, tj. po Srbe na terenu pogoršana, samim činom potpisivanja Briselskog sporazuma.

POLITIČKO FEMKANJE: U tom smislu, tzv. "briselski proces" tokom ove dve i kusur godine bio je samo kupovanje vremena od strane Beograda i obezbeđivanje obloga, odnosno veštačkih zaslađivača srpskim vlastima (to jest Vučiću) da tu gorku pilulu može bolje i lakše da plasira sopstvenoj javnosti. Mada, pošteno govoreći, s obzirom na stepen kontrole te javnosti od strane aktuelne vlasti, Aleksandar Vučić bi anesteziranom srpskom javnom mnjenju mogao prodati i gori sporazum od ovog koji je upravo potpisao u Briselu. Jer u Srbiji trenutno nema nikakvih masivnih "patriotskih snaga" koje bi mu se mogle, htele i smele ozbiljno suprotstaviti. I to nije nikakva tajna. Znam to pouzdano, a zna to vrlo dobro i Aleksandar Vučić. Uostalom, on ih je delimično i pravio, bio njihov deo, predvodnik i idol. A i sada ih u najvećoj meri kontroliše.

Pa zašto se onda toliko prenemaže i femka? Kao prvo, zato što to voli. A kao drugo – i važnije – zato što vrlo dobro zna da će, sve dok – tobože – "lomi taj otpor" i preseca kosovski "gordijev čvor" imati praktično bezrezervnu podršku struktura koje su ga dovele na vlast i omogućile mu ovakvu koncentraciju moći, o kakvoj niko od njegovih prethodnika – uključujući i Miloševića – nije mogao ni da sanja. I niko ga neće, bar ne ozbiljno i previše, dok bije tu "tešku bitku", gnjaviti sitnicama kao što su zatiranje kritičke javnosti, gušenje medija i hajka na političke protivnike. Jer, zaboga, treba "skršiti otpor kosovskog lobija" i sprečiti "restauraciju konzervativnih snaga".

Otud farsično podizanje i oživljavanje radikalskog političkog leša i teatralno isturanje strašila u vidu nekih "zavetnika", "1389"" "naših" i sličnih polupostojećih organizacija kao ozbiljne pretnje društvenoj stabilnosti i, tobože, "lavini koja nadolazi". A ona, zapravo, "nadolazi" samo u meri u kojoj je vlast i neke od vlasti podsticane "sive" državne strukture pomažu i usmeravaju. Treba po svaku cenu stvoriti utisak da se u Srbiji, tobože, vodi neka strašna ideološka i politička bitka u kojoj je ON glavni i jedini oslonac "proevropskih", liberalnih i prozapadnih snaga. A da bi se taj utisak mogao stvoriti, potrebno je (pod 1) koliko-toliko – dramatičnim izjavama i naručenim anketama – naduvati balon "desnog ekstremizma" i, istovremeno, (pod 2) medijski i politički priklati sve stvarne, potencijalne, imaginarne i eventualne konkurente na građanskom polu političkog spektra. Sa više nego jasnim i očiglednim ciljem da se pokaže kako Vučić, eto ("šta se može, voleli ga ili ne, takav kakav je, ni ja ga ne volim, ali...") naprosto nema alternativu. I to je upravo ono što se trenutno dešava.

Od najvažnijeg državnog, nacionalnog i simboličkog pitanja, Kosovo je postalo čak ne ni predmet političke trgovine, već i nešto manje od toga – samo jedna od poluga kojom Vođa vešto manipuliše zarad obezbeđivanja taktičkih poena, produžetaka i kupovine vremena u igri sa svojim zapadnim mentorima.

Sa ovim poslednjim sporazumima, "Srpsko Kosovo" je svoju ulogu u tom projektu više-manje ispunilo. Neka se pripreme migranti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---