MUČENE, OSRAMOĆENE, ZABORAVLJENE: Žrtve ratnih silovanja

Ratni zločin – Silovanje >

Nevidljivi ožiljci u ime krvi i tla

Procene kažu da je tokom ratnih sukoba na Kosovu silovano oko 20.000 žena – Albanki, Srpkinja i Romkinja. Silovatelji se nisu baš uvek držali principa da napadaju samo "neprijateljske žene". Ipak, za kosovske Albanke iz seoskih krajeva to što su silovane u ratu je neprebrodiva sramota: kriju šta im se desilo ili bivaju izopštene

Priča je stara, ima joj već 15 godina, a čak je i britanski "Gardijan" o tome pisao. Bila je jesen 1999, dvadesetogodišnja Mirveta donela je na svet zdravog, krupnog dečaka. Odmah po porođaju, uzela ga je u naručje i pogledala mu u oči. Spustila je ruku na vrat novorođenčeta i zadavila ga. Potom ga je mirno predala babicama u ruke. Mirveta je i dan--danas na odeljenju psihijatrije bolnice u Prištini. Nesrećni dečak bio je peto dete koje je donela na svet. Začet tako što je Mirveta preživela grupno silovanje srpskih paravojnih snaga za vreme sukoba na Kosovu 1998/99. Imala je 20 godina, nije znala da čita ni da piše. Muž ju je ostavio, a porodica izopštila jer je ostala trudna, posle silovanja.

Rat dođe, završi se i otpočne mir. Žrtve se prebroje, pokopaju, ožale, živi nastave svojim putem kako znaju i umeju. Ratne rane zarastaju, bogalji se navikavaju na štake i kolica. Život ide dalje. Za neke, za one čije su rane spoljašnje. Postoje i one druge, čije su rane duboko unutra, nikakvi im se ožiljci ne vide, ali za njih rat i trauma nikada nisu prestali. Mirveta je jedna od njih.

ŽENA SI: Koliko je takvih, samo na Kosovu, ne postoje apsolutno pouzdani podaci. Prema podacima organizacije Human Rights Watch (HRW) dokumentovano je 96 slučajeva ratnih silovanja kosovskih Albanki. Ista organizacija procenjuje da je tokom ratnih sukoba na Kosovu silovano oko 20.000 žena – Albanki, Srpkinja i Romkinja. Grupna silovanja činili su kako pripadnici srpskih paravojnih formacija, tako i pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Podaci kažu da se silovatelji nisu baš držali principa da napadaju "neprijateljske žene". Istrage HRW-a dokumentuju čak i slučajeve u kojima su etnički Srbi silovali Srpkinje, a Albanci Albanke.

Albanke iz ruralnih delova Kosova ne koriste reč "silovanje". Za njih je to naprosto sramota o kojoj jedino može da se ćuti. A.D. iz sela Likošane kod Drenice ćutala je 17 godina. Sa novinarima pristaje da priča samo pod uslovom da njeno ime ne bude otkriveno. Mužu nikad nije ispričala da je, u jesen 1998, dok se on krio od srpskih snaga, brutalno silovana na podu sopstvene kuhinje, da joj je tokom mučenja i silovanja slomljena ruka i da je molila da je ubiju: "Ne mogu da mu kažem jer sam obeščastila porodicu. Misli da su nam upali u kuću i samo me pretukli. Ubio bi me da zna da me je dotakao Srbin", ravnim glasom govori A.D. Na pitanje da li joj smeta što je novinarka s kojom priča Srpkinja, odgovara, ali ovog puta glas joj drhti: "Žena si. Kad sam sve to preživela, i dok smo bežali, pomogla sam svakoj ženi kojoj sam mogla. Nijednu nisam pitala da li joj se isto desilo." Dalje, priča o ženama koje poznaje, a koje su prošle isto što i ona. Mnoge su muževi ostavili nakon saznanja šta im se desilo. Jedna je silovana kao trinaestogodišnja devojčica. Deset godina kasnije, udala se za kosovskog Albanca sa kojim je kratko živela u Nemačkoj: "Neko mu je rekao šta joj se desilo. Oterao je."

ONO ZA ŠTA NEMA REČI: Ove žene nisu samo žrtve "silovanja u službi etničkog čišćenja", nego i patrijarhalnog društva u kom žive. One čak i ne znaju reč za silovanje i već deceniju i po žive pod teretom traume koju su preživele i zablude da su same za to krive. Zašto je tako na Kosovu, objasnila je Helena Smit još 2000. godine, novinarka "Gardijana" koja je temeljno pratila ratna silovanja u Bosni, na Kosovu i drugim delovima sveta: "Ovo nije Bosna. Nema kosmopolitskog Sarajeva. Jedini veći grad je Priština. U selima i zabitima gde su jugoslovenska policija i srpski paramilitarci divljali, ‘silovanje’ je reč koja tek treba da uđe u ovdašnji arhaični vokabular."

Poražavajuća je činjenica da osim temeljnog izveštaja koji je u proleće 2000. godine objavio Human Rights Watch, ne postoje nikakvi drugi pouzdani izvori o seksualnom nasilju na Kosovu tokom 16 meseci rata.

Taj izveštaj kaže da su ratna silovanja na Kosovu imala tri osnovne forme: silovanja u kućama žrtava, silovanja tokom pokušaja bežanja i silovanja u zatočeni- štvu. Kako god, dokazi o tome da su postojali tzv. kampovi za silovanje u kojima su žene držane isključivo da bi se na njima muškarci seksualno iživljavali – ne postoje.

Najčešće, pripadnici paravojnih snaga upadali su u kuće i silovali žene pred drugim članovima njihovih porodica, ili su ih odvodili u drugu prostoriju. Silovanja prilikom bežanja imala su uvek isti scenario: pripadnici vojske, policije ili paravojne snage zaustavili bi kolonu ljudi koja se kreće pešice ili na traktoru. Kako bi prošli dalje, tražili su im novac. Ukoliko novac nemaju, odvajali su mlade žene, silovali ih, a onda ih puštali da nastave dalje.

CIVIL ŽENSKOG POLA: Najveći broj silovanja, prema podacima HRW-a, počinili su pripadnici srpskih paravojnih formacija. Ono malo slučajeva u kojima su počinioci bili pripadnici zvaničnih vojnih ili policijskih snaga, paradoksalno, ali srećom – prijavljeni su. U junu 2014. dvojica Srba, Jovica Dejanović i Đorđe Bojković, osuđeni su na po 10 i 12 godina za silovanje počinjeno u aprilu 1999. Prvostepeno su bili oslobođeni, ali je Apelacioni sud u Prištini ukinuo oslobađajuću presudu Osnovnog suda u Mitrovici i proglasio dvojicu okrivljenih krivim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

EULEX je tada saopštio da je tužilac, u ime Kancelarije specijalnog tužilaštva Kosova, u potpunosti zadovoljan presudom Apelacionog suda u ovom veoma osetljivom predmetu: "Okrivljeni su izvršili teški ratni zločin protiv ugroženog šesnaestogodišnjeg civila ženskog pola. Ovaj predmet odražava odlučnost međunarodne zajednice da okonča nekažnjavanje svih onih koji izvrše ovakva krivična dela. EULEX, za razliku od svih ostalih koji okružuju žrtve ratnih silovanja, svestan traume kroz koju ove žene prolaze: "Dok je za sve svedoke tužilaštva bilo potrebno mnogo hrabrosti da svedoče, još je više hrabrosti bilo potrebno preživeloj žrtvi silovanja. Njen identitet je tokom celog postupka bio zaštićen i dozvoljeno joj je da svedoči na zatvorenom saslušanju", saopštio je tužilac. Ovaj slučaj je presedan na više nivoa: prvo, retko se koja kosovska Albanka usuđuje da i najbližima kaže šta joj se desilo. Pa, čak i ako prizna nekom bliskom, male su šanse da će to prijaviti. Osuđujuća presuda je takođe retka pojava, jer u većini procesa, počinioci bivaju oslobođeni usled nedostatka dokaza, naročito zato što je od momenta kada je zločin počinjen prošla već decenija ili više.

U ovom slučaju, iznenađuje i osetljivost suda na traumu žrtve i činjenica da nije bilo suočavanja sa silovateljem. U srpskom pravosuđu, recimo, žrtve nisu toga pošteđene, pa se sa napasnikom susreću na sudu i po više desetina puta.

MISLIMO NA TEBE, ALI SAMO TO: Kosovski parlament odbio je 2013. godine Predlog zakona o statusu i pravima poginulih boraca, invalida, veterana, boraca OVK-a, civilnih žrtava rata i njihovih porodica. Godinu dana kasnije, sličan zakon je izglasan, a određena prava priznata su i žrtvama silovanja tokom rata. Zakon, a i Strategija koja ga prati, status žrtve priznaje samo od 27. februara 1998. do 20. juna 1999. godine, što srpske organizacije vide kao diskriminaciju i kršenje ljudskih prava manjinskih zajednica na Kosovu, a naročito srpske. Strategiju, odnosno Nacrt uredbe o utvrđivanju položaja za žrtve seksualnog nasilja tokom rata 1999. godine sastavio je Nacionalni savet koji je 2013. osnovala kosovska predsednica Atifete Jahjaga. Savet većinom čine predstavnici nevladinog sektora, a u njemu nema nijednog predstavnika manjinskih zajednica, ni Srba, ni Roma, ni Goranaca.

Po slovu zakona, žrtve silovanja treba da dobijaju penziju od 300 evra, a zahtev za ostvarenje svojih prava mogu da podnesu do 2019. godine. Zakonom je predviđeno da žrtve rata uživaju posebne beneficije, kao što su lekarska pomoć i fizikalna rehabilitacija, zdravstvene usluge bez naknade u javnim zdravstvenim ustanovama, zdravstvene usluge van zemlje, oslobađanje od poreza na imovinu i smanjenje troškova električne energije. Ali, ima jedna kvaka: za razliku od ostalih kategorija obuhvaćenih ovim zakonom, seksualno zlostavljane osobe neće biti oslobođene poreza i carina za kupovinu specijalnih vozila za ličnu upotrebu, beneficirani radni staž i neće biti oslobođene administrativnih uplata na državnim univerzitetima.

Bilo bi ovo zgodno mesto za moralisanje nad tim da li muške ratne rane bole više nego ženske, ali Zakon se ni više od godinu dana nakon što je donet – ne primenjuje. Pojeo vuk magarca.

Iako de facto ne mogu da dobiju nikakvu odštetu za sve što su preživele, žene silovane tokom rata na Kosovu dobiće – spomenik. Pod pokroviteljstvom predsednice Kosova Atifete Jahjage, 12. juna ove godine je na gradskom stadionu u Prištini organizovana izložba 5000 haljina koje su prikupljene u akciji "Mislimo na tebe", u znak solidarnosti sa ženama koje su silovane tokom rata na Kosovu. Sve haljine će biti skupljene, spakovane, a na kraju će od njih biti izgrađen spomenik ženama žrtvama silovanja tokom rata na Kosovu 1998/99. godine. Da rezimiramo: nepoznati broj žena koje su silovane i mučene, u sredini u kojoj je silovanje tabu, imaju na raspolaganju jedan zakon koji se ne primenjuje i jednu gomilu haljina sopstvenoj traumi u spomen.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---