RASTEREĆENJE DEČJE TORBE ILI DRŽAVNOG BUDŽETA: Ministar Verbić...

Veronauka i građansko vaspitanje >

Sedmi školski čas

Jedini egzaktni podaci govore o ukupno 3000 predavača i o tome da je odnos dece koja idu na jedan ili drugi predmet pola-pola. A i to otprilike

Primer broj jedan. U šestom razredu jedne osnovne škole, nastavnik matematike je opravdano odsutan. Da deca ne bi gubila čas, u pomoć priskače nastavnica građanskog, spremna da neplanirano održi nastavu. Ali, avaj, učenici sa veronauke se bune: "Mi smo na verskoj, mi hoćemo napolje!" Posle kraće rasprave o tome da niko ne sme napolje, van škole, kao što ni učenici verske "neće" i "ne smeju" da slušaju građansko, a nastavnici nemaju pravo na to da ih nateraju, svi učenici ostaju u učionici "blejeći" i igrajući se "zanimljive geografije".

Primer broj dva. Pošto su veronauka i građansko uvek na kraju krajeva školskog rasporeda, kao šesti ili sedmi čas jednom nedeljno, neki od roditelja u jednoj beogradskoj osnovnoj školi pobunili su se što deca kada idu po podne u školu ostaju čak do osam uveče. Kako bi se udovoljilo roditeljima, predavačima je naloženo da u popodnevnoj smeni drže pretčas, ali zbog nemogućnosti pravljenja takvog rasporeda kao jedino moguće rešenje ostalo je: dvočas svake druge nedelje. Što je opet bolje nego da časova takoreći nema, a ponegde ima čak i toga, roditelji ne bi lagali.

I primer broj tri. Deca islamske, katoličke, jevrejske ili koje druge vere ne žele da izučavaju pravoslavni katihizis. Hteli – ne hteli, u sredinama dominantnog pravoslavlja pohađaju časove građanskog, jer za osnivanje posebne grupe đaka u kojoj bi izučavali svoju religiju obično nema dovoljan broj kandidata. Tako "drugoverci" još od prvog razreda osnovne škole na ličnom primeru uče pojmove iz "građanskog" – nejednakost i manjina.

MOTIVI I PODELE: Svoj predlog da se učenje veronauke i građanskog vaspitanja smanji sa 12 na četiri godine, iznesen kao lični stav, ministar prosvete Srđan Verbić obrazložio je time da se nastavni plan mora menjati kako bi bio u skladu sa zakonom. Deca su preopterećena, kaže on, i u svim razredima imaju po nekoliko časova nedeljno više nego što to zakon dozvoljava. U nižim razredima osnovne škole, umesto maksimalnih 20, đaci imaju po 23, a u višim razredima, umesto 25, imaju 28 časova nedeljno. Uz preporuku da bi najbolje bilo uvesti jedan objedinjen predmet koji bi đake učio toleranciji, Verbić je poručio: "Ja ne izbacujem veronauku, hoću da se diskutuje o tome šta je najbolje rešenje za đake i da nađemo to rešenje. To je tema za javnu diskusiju."

Od tog trenutka ponovo je proključalo ideološko poprište dve nepomirljive strane: Srpske pravoslavne crkve i pristalica građanske orijentacije. Patrijaršija je brže-bolje izdala saopštenje u kome odlučno odbija Verbićevu inicijativu i kaže da je "sa zaprepašćenjem primila čestitku ministra prosvete". Sinod je optužio Verbića zbog ideoloških motiva koji "ne pripadaju većinskoj Srbiji, koja je raskinula s totalitarnim nasleđem". Verbićev predlog je, kako ga Crkva tumači, otvoreni poziv na ideološku segregaciju većine građana zbog čega bi i sam trebalo da se ugleda na "svoje ideološke roditelje" i podnese ostavku. Misleći tako na Srbijanku Turajlić i Vigora Majića, pomoćnike ministra prosvete u vladi Zorana Đinđića, koji su zbog odluke o uvođenju veronauke u škole svojevremeno podneli ostavke.

S druge strane, Građanske inicijative, kao promoteri građanskog vaspitanja, takođe nisu zadovoljni idejom o smanjenju fonda časova. Zatražili su široku javnu raspravu o reformi obrazovnog procesa, a ne da proces započinje "paušalnom pretpostavkom da je potrebno delimično ukidanje".

Ateisti zdušno od Vlade traže da zaštiti ministra Verbića od hajke koju protiv njega vodi Crkva. Demokratska stranka jasno iznosi stav da veronauci nije mesto u školi, dok građansko vaspitanje mora da ostane, jer se tu uči o toleranciji, humanosti i osnovnim vrednostima društva. Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak takođe traži ukidanje veronauke u školama, jer i u Ustavu piše da je Srbija sekularna država. Šire gledano, većina političkih partija u Srbiji ipak stoji na drugoj strani, protiveći se smanjenju časova veronauke.

Kada se ideološko-politički obračun prenese na ravan škole, situacija izgleda nešto drugačije. Nastavnici, ako su objektivni, nalaze mnoštvo sistemskih manjkavosti u oba obavezna izborna predmeta, od problema oko pravljenja rasporeda časova, kvaliteta pojedinih predavača, pa sve do gradiva u velikoj meri neprilagođenog uzrastu đaka, sve u svemu kažu "đaci bi mogli i bez tih predmeta". Najiskreniji bi dodali: "I te kako bi mogli." Subjektivno, strahuju od mera ukidanja nastave, jer time naročito nastavnici građanskog ostaju bez dovoljnog fonda časova u uslovima ionako nesigurne egzistencije. Pritisnuti između đaka, roditelja, države, Crkve, o predlogu ministra Verbića ne razmišljaju u ideološkim okvirima, već u ključu preteće racionalizacije. Glavni motiv ministra, ako se oni pitaju, nisu ni srpstvo, ni religija, ni đaci, nego ušteda i otkazi.

Pošto za petnaest godina, otkad je u školama u Srbiji uveden ovaj program, nijednom nije urađena ozbiljna analiza efekata nastave, jedini egzaktni podaci kojima Ministarstvo raspolaže pokazuju da u ovim predmetima učestvuje oko 3000 predavača, a da je odnos dece koja idu na jedan ili drugi predmet otprilike pola-pola. Ocene su opisne i ne utiču na prosek; u osnovnoj školi roditelji potpisuju na koju će nastavu ići njihovo dete, a i to se neretko bazira na volji dece, dok u srednjoj školi đaci biraju sami. Kao razlozi koje su deca navodila u opredeljivanju za versku nastavu, prema analizi Instituta za pedagoška istraživanja iz 2009, nabrajaju se, recimo, potreba da se više sazna o veri, ili zato što su vernici, ili slušaju roditelje, da bi postali bolji ljudi, zbog društva... Neformalno, o đačkom izboru za građansko ili versko danas se mogu čuti i drugačiji odgovori: "zavisi ko predaje i gde mi je zanimljivije" ili, još češće, "ma idem tamo gde manje smaraju".

OD POLITIKE DO KRITIKE: Još kada je veronauka ekspresno uvedena u škole, 2001, kao plod političke nagodbe petooktobarske vlasti i Crkve, a posle 50 godina od njenog ukidanja, bilo je onih koji su tvrdili da je to najsigurniji način da se deca, za sva vremena, odbiju od Crkve. Kao primer se uzimalo slovenačko iskustvo. Naime, tamošnja Crkva nije htela veronauku u školama, iako su to tražile neke desne stranke, naprosto zato što je bila svesna da generaciji "okačenoj" na internet od jutra do mraka ne bi bila zanimljiva priča koju bi im doneli popovi. U vreme uvođenja veronauke u Srbiji, Obrazovni forum, nezavisna ekspertska grupa, upozoravala je, baš kako je i danas, da je doneta odluka za koju ne postoji finansijsko pokriće u budžetu, da nije utvrđeno koliko će novih nastavnika biti potrebno, a nepoznati su i kriterijumi kvalifikacije nastavnika za ova radna mesta. Po oceni tih eksperata, "vrhovi svih crkava koje su učestvovale u ovoj odluci pokazali su da im je u ovom slučaju primaran politički interes bio ubacivanje u jedan važan sektor javne sfere".

Pitanje veronauke problematizovano je i pre četiri godine, otprilike u isto ovo vreme, oko Nove godine, i isto – pred izbore. Težište je bilo na kritici da predmet veronauka i posle 11 godina nije dobro koncipiran. Verski analitičar Mirko Đorđević tada je upozoravao da su udžbenici neprilagođeni dečjem uzrastu, da veroučitelji ne ispunjavaju norme u vaspitno-pedagoškom smislu, da pojedinci pokušavaju da se nametnu preko obrazovnog sistema kao verske i političke vođe, navodeći kao primer muftiju Zukorlića, koji je tražio od roditelja da ne puštaju decu na versku nastavu koju u školama drže veroučitelji po izboru Islamske zajednice u Srbiji. Ovakvi, ali i slični ispadi, smatrao je Đorđević, doveli su do toga da se učenici sve ređe opredeljuju za veronauku. Istina, u jednoj beogradskoj školi danas kažu kako su se na početku deca mnogo više prijavljivala na veronauku, ali tokom vremena njihov izbor se promenio. Poslednjih godina, većinski, i to dve trećine njih, biraju građansko, ali ni to se ne može uzeti kao trend – razlike su velike od škole do škole i od opštine do opštine.

Ministar Verbić sada naprasno priznaje da se đaci na ovaj način razdvajaju a "mi smo ti koji smo ih podelili". U višejezičnim sredinama, situacija je još ozbiljnija, tvrdi on, jer se tu dele na grupu koja uči pravoslavnu veronauku, pa one koji uče, recimo, islamsku veronauku i treća grupa, koja ide na građansko vaspitanje. "Mi smo ti koji smo napravili predmete i koji utičemo da imamo segregaciju u školama." Profesorka Srbijanka Turajlić, dosledno svojim prethodnim uverenjima, podržava ministrov stav da obrazovanje na ovaj način utiče na podelu dece, smatrajući veoma važnim i hrabrim otvaranje pitanja veronauke i građanskog vaspitanja. Samo što rasprava u Srbiji i ne može da ide mnogo dublje od toga, budući da ovde nema još nikakvih analiza, ni od strane Crkve o veronauci i veroučiteljima, niti o kvalitetu programa i nastave građanskog vaspitanja.

TRIJUMF CRKVE: Sve sada stoji na Nacionalnom prosvetnom savetu, koji bi trebalo do kraja marta da preduzme neke korake. Njegov predsednik Aleksandar Lipkovski, profesor Matematičkog fakulteta i član Političkog saveta "Dveri", inače izabran glasovima većine u Skupštini, ali bez podrške Ministarstva prosvete, obećao je da će razmotriti sve inicijative koje dođu od relevantnih prosvetnih organa. Da li se tu računa i ministar Verbić, još nije poznato. No, poglavar Srpske pravoslavne crkve Irinej primio je u međuvremenu delegaciju pokreta "Dveri" sa kojom je zajednički ocenio da je verska nastava "moralni stub srpske prosvete". Direktori škola, posle jednog sastanka u Patrijaršiji na koji su bili pozvani, izašli su "pod utiskom" da veronauka ne samo što neće biti ukinuta nego će bezmalo postati i obavezan predmet.

Ipak, na koncu svega, najavljeni su izbori. Normalan život polako će stati, problemi se pretvarati u pobede, a doduše, zakulisne trgovine i političko-klerikalne nagodbe uvek su moguće. Na sreću ili nesreću, sve važne društvene teme, pa i ova, najverovatnije će biti odložene – i to do daljnjeg.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---