---

Da li više volite da vas bombarduju Ameri ili Rusi? Šta god da izaberete, preti vam opasnost da stradate kao kolateralna šteta

U Srbiji se količina Istorije po glavi stanovnika opet povećala. Gotovo istovremeno, dobili smo zakon koji reguliše odnose sa NATO snagama koje prolaze kroz Srbiju i vest o pogibiji naših građana u Libiji. Kao za inat, nakon što su ih teroristi u Libiji držali kao taoce, nastradali su kada su američke snage bombardovale kamp za obuku. Ova situacija je paradigma odnosa Srbija – NATO (čitaj Amerika), jer kao u tangu igramo napred/nazad. Naravno, tu su i Rusi, koji pažljivo prate stanje na Balkanu i podsećaju na bratstvo sa Srbijom.

Ukratko, Vučić se našao u veoma teškoj poziciji, krizi koja ima spoljnopolitičke i domaće elemente.

Upravo zato, mislim da je na konferenciji za novinare uspeo da pokaže neverovatnu sposobnost razumevanja medija. Kada u Srbiji saopštavate građanima, uskoro biračima, da su u američkom bombardovanju poginuli naši – računate na antiameričko raspoloženje. Nije tako davno bilo NATO bombardovanje Srbije, sećanja su veoma živa. Zato je deo Vučićevog govora, onaj dramatičniji, bio posvećen sećanju na žrtve. On je svojim biračima morao da pokaže kako će uporno insistirati da od Amerike dobije objašnjenja ovog događaja. Bez obzira na preteći ton, u stvarnosti je manevarski prostor sužen, pa osim pretećeg tona i nema drugih sredstava na raspolaganju.

Vučić je dakle imao priliku da kritikuje Ameriku, obraćajući se više nama nego Amerikancima.

U drugom delu govora je ipak nagovestio da ceo događaj moramo sagledati što hladnije glave. Istini za volju, mediji su prethodnog dana napravili veliki gaf. Nijedna TV stanica nije dovoljno precizno i tačno izveštavala o protestima protiv NATO-a u Beogradu. Govorilo se o "nekoliko stotina" ultradesničara, a pokazalo se već sutradan da je tu bilo nekoliko hiljada ljudi. Ponovo je Premijer dobio odličnu priliku da pošalje poruku, ali ovaj put upravo Amerikancima. Implicitno rečeno, alternative Vučiću su ultradesne patriotske organizacije koje su po definiciji antiamerički orijentisane. Poruka je opet, ako ne ja, onda ćete imati posla sa ovima, a oni vas baš ne vole.

U Premijerovom nastupu zaista nije bilo politikanstva, već perfektnog osećaja za politički trenutak i prirodu medija. Bila je to prilika da se pokaže čvrstina, ali i spremnost da se problem reši diplomatski. Savršeno odmeren amalgam Karađorđa i Miloša, rečeno simbolima Sretenja.

Problem nastaje, po pravilu, kada se teme dokopaju Pink, "Informer" i Studio B. Kritičare sporazuma sa NATO-om personifikovao je DSS, pa su Koštunica, Sanda Rašković Ivić i Maršićanin optuženi za licemerje, jer su za Koštuničinog mandata već potpisani sporazumi sa NATO-om. Mnooogo nepovoljniji za Srbiju. Tako je nastala emisija "Horizonti" na Studiju B, koja je proteklih dana oborila rekord po broju repriza. Ova emisija emitovana je nekoliko puta i na televiziji Pink, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Da bi se još pojačao efekat, ključni akter je jedan od gostiju, urednik "Informera", koji je uz analitičara Anđelkovića i pristrasnu voditeljku imao za cilj da diskredituje Maršićanina i DSS-ovu kritiku Vlade.

Gotovo pet minuta gledali smo emisiju sa smislom i konceptom, a zatim je usledilo kafansko prepucavanje – gde su najčešće pominjane floskule bile slike vibratora na Maršićaninovom Tviter postu i njegova ambasadorska plata. Čovek je izgubio živce i pokušao da na primitivne napade odgovori istom merom. Tu je, naravno, zamka tabloida koji će uvek objaviti bizarnosti, a zatim malograđanski coktati. Iz takvog sukoba ne možete se izvući bez fleka, to je potpuno sigurno, jer ćete se rvati u blatu. Bila je ovo prva velika koprodukcija, ili koordinisana medijska akcija PinkFormera B. Operacija Vibrator!

U ovom trenutku, dakle, Vučiću ne preti opasnost od opozicije, kao ozbiljne političke alternative. Tema za opredeljivanje birača prešla je na potpuno drugi teren, čini mi se neočekivano – a to je odnos prema NATO paktu. Nisam siguran da to odgovara SNS-u, jer onda niko neće govoriti o uspesima Vlade, već o patriotama i izdajnicima, a to su kod nas veoma proizvoljne i često iracionalne kategorije. Ako Dačić i Toma Nikolić budu nastavili da insistiraju na jednakom tretmanu za ruske vojnike i humanitarce iz baze u Nišu, opet ćemo se opredeljivati za Putina ili Obamu. Gledajući na tu dilemu danas, setio sam se da smo je imali kao deca ranih sedamdesetih kada smo pravili ekipe za mali fudbal. Jedan kapiten je Rus, drugi Amerikanac, to se tajno dogovori, a zatim se igrači izjašnjavaju referendumski – je l’ više vole Amere ili Ruje. Kako izabereš – u tom timu igraš, a pritom ranije nisi znao ko je od kapitena Amer, a ko Rus.

Nesrećni radnici iz naše ambasade svakako su žrtve loše procene i nepotrebnog rizika kojem su bili izloženi. Imam utisak da smo o tim propustima, da ne kažem brljotinama najmanje čuli. Premijer nije želeo da iznosi detalje, jer nam predstoji istraga i ispitivanje odgovornosti. Iskreno rečeno, iskustvo nas uči da ne očekujemo spektakularne rezultate. A u Libiji, kao i u Siriji, ponovo prepoznajem tu istu podelu iz ekipa za mali fudbal. Da li više volite da vas bombarduju Ameri ili Rusi? Šta god da izaberete, preti vam opasnost da stradate kao kolateralna šteta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---