IDOMENI: Poslednji dani izbeglica u najvećem kampu u Evropi

Izbeglička kriza – Na kapijama Evrope >

Izgubljeni na Balkanskoj ruti

Izbeglice u Beogradu pričaju o torturi mađarske policije. Batinanje do krvi, huškanje policijskih pasa na ljude, upotreba vodenih topova, masovno spaljivanje prtljaga i vikanje: "Go back!" su samo neke od ključnih reči iz tih priča, koje zloslutno podsećaju na svedočenja o odnosu bugarske policije prema izbeglicama. Kao i u bugarskom slučaju, nema reakcije javnosti Evropske unije

Ako ne računamo nekoliko porušenih ulica, jedno novo gradilište i dva zatrpana kamena temeljca, centar Beograda u blizini Save danas izgleda skoro identično kao pre godinu dana. Zastave kontroverznog naprednjačko-arapskog projekta "Beograd na vodi" blede na suncu, a u parkovima kod Ekonomskog fakulteta i dolaznih perona autobuske stanice sede izbeglice iz Avganistana, Pakistana, Iraka, Irana, Sirije, Maroka, Alžira…

Doduše, nije gužva ni panika kao onomad, kada su tabloidi strahovali od tropskih bolesti, terorizma, porasta kriminala, nema šatora po travnjacima u parkovima, ništa ne ukazuje na to da je za poslednjih deset meseci kroz Srbiju, i taj isti Beograd, prošlo više od 650.000 ljudi. Kampovi koji su izgrađeni milionima evra iz evropskih donacija tokom funkcionisanja balkanske izbegličke rute, danas su uglavnom prazni.

Izbeglice i dalje u Srbiju ulaze iz Bugarske i Makedonije. Odlukama političkih autoriteta Evropske unije više ne postoji organizovan prevoz, pa je jedina opcija za izbeglice da ih krijumčari dovoze u Beograd, a zatim dalje ka mađarskoj granici. Tamo ih, kako sami svedoče, čeka tortura mađarskih policajaca.

ŽIVOT U PARKU: Trenutno se izbeglice sa Bliskog i Srednjeg istoka, Severne i Podsaharske Afrike u Beogradu okupljaju u dva pomenuta parka, Info centru u Nemanjinoj ulici i Centru za smeštaj tražilaca azila u Krnjači, prigradskom naselju. Dobra vest je da se na novoj adresi uskoro otvara "Miksalište", centar za pomoć izbeglicama, koje je srušeno početkom maja u okviru izgradnje pomenutog "Beograda na vodi" (vidi "Vreme" broj 1322). Ljudi koji nose jakne sa znakom Komesarijata za izbeglice i migracije RS (KiRS) ne dozvoljavaju izbeglicama da se odmaraju na travi već ih upućuju na klupe. Iz parka su odneti mobilni toaleti, postavljeni prošlog leta. Najveći broj ljudi noći u centru u Krnjači, oni koji imaju novca spavaju u obližnjim hostelima, a jedan, na Dorćolu, nudi besplatno prenoćište, pre svega za majke sa decom. Dva puta dnevno od parka kod Ekonomskog fakulteta (zvanično ime "Park Luke Ćelovića", nezvanično, poznato širom izbegličke rute, "Avgan park") kreće autobus koji izbeglice prevozi ka Krnjači.

U glavni grad Srbije izbeglice stižu utabanim putevima, preko Makedonije i Bugarske, u malom broju i preko Albanije. Zadržavaju se kratko, dok ne uspeju da se dogovore sa krijumčarima za nastavak puta.

Ana Perović, psihološkinja iz Juth Cornera Info centra u Nemanjinoj ulici, kaže da su, u odnosu na raniji period, krijumčari dosta slobodniji u svojim aktivnostima: "Okupljaju se na otvorenom prostoru, svoje ‘klijente’ čak dovode po humanitarnu pomoć u Info centar, a znaju i da uđu u konflikte s humanitarnim radnicima ukoliko sumnjaju da rade na njihovu štetu. Među krijumčarima ima i određeni broj maloletnih izbeglica koji ostalima preporučuju svoje, verovatno, šefove."

Sagovornica "Vremena" još dodaje da su izbeglicama potrebna higijenska sredstva, hrana, medicinska i psihološka pomoć, novac, suva odeća i obuća jer mnogi od njih, zbog uštede, pešače i po nekoliko dana bez odmora.

KRNJAČA: Jedini kamp u Srbiji čiji su kapaciteti popunjeni, a ponekad i prepunjeni jeste bivše naselje radnika preduzeća "Ivan Milenković". Tu su ranije bile smeštene izbeglice iz jugoslovenskih ratova, a neke su i dalje tu. Kako u KiRS-u kažu, oni uskoro odlaze u svoje nove stanove, dvadeset godina nakon što im je Srbija dodelila prve izbegličke legitimacije.

"Ovaj kamp im dođe kao hotel", kaže za vreme jedan od radnika u kampu i dodaje: "Poslednje dve nedelje nam dolazi baš dosta ljudi. Ja to zovem letnjom sezonom. Čistačica nema dovoljno, a oni bacaju đubre gde stignu i uopšte ne brinu o higijeni. Naravno, nisu svi takvi." Preko dana, centar u Krnjači je povremeno prazan – izbeglice su u centru Beograda, pokušavaju da nastave svoj put. Uveče stižu autobusom i nakon tuširanja uglavnom zaspu umorni, kažu zaposleni u centru.

Smeštajni kapacitet centra u Krnjači je oko 500 ležajeva. Uskoro će biti obnovljeno još nekoliko baraka, jedna međunarodna organizacija će donirati opremu za bežični internet, a u planu je opremanje dnevnih prostora u barakama. U kamp u Krnjači mogu da uđu svi, i oni sa papirima i oni bez papira. Oni koji ih imaju (potvrdu o izraženoj nameri za dobijanje azila), uglavnom su ih dobili u policijskim stanicama na istoku i jugu zemlje. Neki ih dobijaju i u tranzitnom kampu u Preševu kroz koji danas prolazi mali broj ljudi.

TVRĐAVA MAĐARSKA: Cena prevoza do Beograda od Grčke (najčešće Idomenija, mesta na granici Makedonije i Grčke) je od 800 do 1200 evra po osobi, u zavisnosti od toga koliko su okolnosti krijumčarenja rizične. Kasnije, od Beograda do mađarske granice, cena je od 100 do 300, a od granice do Beča – 250 evra.

U Subotici, na severu Srbije, postoji tranzitni centar, međutim, i on je prazan jer je uslov za njegovo korišćenje to da izbeglice imaju neki od papira. "Iz straha da ne budu zadržani, izbeglice se odlučuju da borave u tranzitnom prostoru graničnih prelaza na Horgošu 1 i Kelebija u improvizovanim, nečovečnim i ponižavajućim uslovima, bez toaleta, kupatila, u trošnim šatorima ili na otvorenom", kaže za "Vreme" Nikola Kovačević, pravnik Beogradskog centra za ljudska prava. Dodaje da u napuštenoj ciglani i na autobuskoj stanici u Subotici najviše ima Alžiraca, Marokanaca i Pakistanaca, ali da njihov broj nije veliki kao prošle godine.

Što se tiče mađarskog azilnog sistema, Kovačević kaže da je skandalozan: "Mađarska prima oko 30 ljudi dnevno i to kroz dva granična prelaza. Nakon toga se uvode u ubrzanu azilnu proceduru u kojoj je u 99 odsto slučajeva ishod negativna odluka."

Razlog za to je što je prošlog septembra Mađarska donela set azilnih zakona i Srbiju proglasila za "sigurnu treću zemlju". Tako, ne kršeći zakon, Mađarska odbija zahteve svih onih koji stižu iz Srbije. "Nakon što im zahtev za azil bude odbačen, Mađarska vraća izbeglice u Srbiju bez ikakve procedure i bez ikakve saradnje sa srpskim vlastima koje toga, čini se, nisu ni svesne. Jednostavno rečeno, otvore vrata kontejnera u kojima izbeglice borave i pokažu im prstom nazad ka Srbiji. Pri tome, u proceduri azila izbeglice nemaju pravo da angažuju pravnog zastupnika", kaže Kovačević za "Vreme".

Izbeglice se nakon toga vraćaju čak do Beograda, jer je tu krijumčarsko čvorište. Tu svedoče o torturi mađarske policije. Batinanje do krvi, huškanje policijskih pasa na ljude, upotreba vodenih topova, masovno spaljivanje prtljaga i vikanje: "Go back!", samo su neke od slika iz tih priča koje zloslutno podsećaju na svedočenja o odnosu bugarske policije prema izbeglicama. Kao i u bugarskom slučaju, nema reakcije javnosti Evropske unije.

Tokom posete ekipe "Vremena" centru u Krnjači, jedna grupa Iračana je krenula ka Hrvatskoj. Ako se ne vrate do jutra – krenuće i drugi, istim putem.

TAJNE IZBEGLIŠTVA: Od kada je 9. marta ove godine Slovenija zatvorila svoje granice za osobe koje nemaju važeće putne isprave, balkanska izbeglička ruta je prestala da postoji u legalnom smislu. Time je završena najprometnija etapa najveće migracije modernog sveta u kojoj je kroz Srbiju prošlo ljudi koliko imaju, recimo, tri Nova Sada.

Niko ne zna koliko miliona evra je preko svih organizacija potrošeno na pomoć izbeglicama, izgradnju infrastrukture, plaćanje radnika u sistemu. Nemoguće je znati ni koliko su novca izbeglice potrošile na prevoz, komunikacije, hranu i smeštaj putujući ka Severnoj i Zapadnoj Evropi. Doduše, u malim gradovima se to otprilike zna: u Vranju i mestima oko grada nemali broj ljudi je utrostučio broj automobila, renovirao kuće, kupio stanove ili nešto drugo zahvaljujući taksiranju, odnosno krijumčarenju. Interpol i Europol su u maju objavili izveštaj u kome se kaže da su krijumčari u 2015. godini zaradili od pet do šest milijardi dolara. Predviđaju da će ta suma da bude i veća u 2016.

Niko do sada nije izbrojao ni ljude koje je smrt dočekala na teritoriji Srbije, kao ni koliko je beba rođeno u kampovima, na njivama ili u autobusima, vozovima i taksijima između Miratovca na jugu, Šida na zapadu i Subotice na severu. Isto važi i za pljačke, ubistva, silovanja. Nikad se verovatno neće ni saznati koji je bio obim korupcije, nameštenih konkursa, tendera i prijateljskog zapošljavanja u čitavom izbegličkog sistemu u proteklom periodu. Situacija je bila urgentna i to je bilo opravdanje za sve, pa i za politiku vladajućih autoriteta Evrope.

Ostavljajući po strani mračni, profitabilno-korupcionaški aspekt tog perioda, veoma je bitna činjenica da je tada u pograničnim kampovima u Srbiji (ali i u Grčkoj, Makedoniji, Hrvatskoj), radio ili volontirao bezbroj humanitarnih radnika iz čitavog sveta. Većina njih, bez obzira na organizaciju za koju su radili, pričala je da im je to što su u središtu nečega što će za deset godina biti u udžbenicima istorije promenilo živote. O tim unutrašnjim promenama svet će tek slušati, a tek ćemo čuti i najpotresnije izbegličke priče. Pravi izbeglički život tolikog broja ljudi koji se domogao obećanih zemalja Evrope počeo je tek kada su dobili izbegličke statuse u Nemačkoj, Švedskoj, Holandiji...

Na tom tragu, zanimljiva je reportaža čuvenog fotoreportera Muhameda Mohajsena za AP koja prikazuje život izbeglica koji su stigli u Evropu. On je proveo 14 dana u jednom holandskom kampu u kome žive na stotine izbeglica sa Bliskog istoka, koji je, u stvari, preuređeni zatvor sa rešetkama na prozorima.

NAKON ZATVARANJA GRANICA: Posle Slovenije su lančanom reakcijom, a iz straha da ne postanu "sabirni centar", "slepo crevo", "država-logor", svoje granice zatvorile i Hrvatska, Srbija, Makedonija. Desetine hiljada izbeglica su ostale zaglavljene u kampovima zemalja balkanske rute i u međugraničnim prostorima. U najvećem kampu u Srbiji, u Preševu, ostalo je oko 600 ljudi. Osim neizdržive neizvesnosti koja tiho nagriza, uslovi za život u kampu u Preševu su bili koliko-toliko podnošljivi: redovna hrana, solidan smeštaj, razvijen kulturno-socijalni život. Međutim, nakon mesec dana kamp je bio prazan. Ljudi su noću, u suzama se opraštajući sa pomenutim humanitarcima, odlazili krijumčarskim putevima ka severu, pa onda peške kroz mađarsku žilet žicu. Neki su uspeli, neki su i danas negde u Srbiji.

U periodu nakon zatvaranja granica najteže je bilo na severu Grčke, u samoniklom kampu u selu Idomeni, na samoj granici sa Makedonijom. Desetine hiljada ljudi je živelo na poljani bez toaleta, kupatila, kuhinja, ambulanti. Vremenom su se aktivirale svetske humanitarne organizacije, uslovi života su poboljšani, a Grčka je počela da sprovodi i sistem raseljavanja u druge kampove okolnih gradova koji su imali bolju infrastrukturu. Izbeglice su skoro svakodnevno protestovale i molile odgovorne da otvore granice i da ih puste, kao što su pustili prethodnih 650.000. Bilo je koškanja sa makedonskom policijom koja se nije ustručavala da ispali suzavac u šatorsko naselje puno žena i dece.

Pomenuto raseljavanje je u početku išlo na osnovu pristanaka izbeglica, a u utorak, 24. maja, jake snage grčke policije nadgledale su završnu akciju iseljavanja kampa u Idomeniju koja će, kako je rekao portparol za izbegličku krizu grčke vlade Jorgos Kiricis, biti gotova za deset dana. To što je pomenuo da sila neće biti upotrebljena, ne uliva spokoj. Dobro obavešteni migrantski portal "Vesti u pokretu" (newsthatmoves.com) piše da se izbeglice autobusima prevoze u nekoliko novih kampova u blizini Soluna, u kojima će moći "da nastave svoju azilnu proceduru".

U istom trenutku kada je zatvorena Balkanska izbeglička ruta, počelo je i sprovođenje kontroverznog dogovora između Evropske unije i Turske kojim je trebalo da se reši pitanje "ekonomskih migranata", kao i nemačkog plana o raspoređivanju izbeglica po zemljama EU. Opipljivi rezultati oba rešenja se i dalje čekaju, a čini se da u sistem "evropskih vrednosti" i svega što se roji oko te floskule, danas ne veruju ni idejni tvorci pomenutih rešenja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---