Intervju – Dragoljub Mićunović >

Udar na udvorice

Ako Srpska napredna stranka želi stabilnost u državi, ona prvo mora da omogući da parlament normalno radi, bez ovog "ratnog stanja". Da ne može neko, samo zato što pripada većini, da izjavi šta god hoće, da zagluši koga god hoće. Drugo, moraju se poštovati dostojanstvo i nezavisnost parlamenta. Zato sam, između ostalog, prekinuo sednicu. U prethodnom sazivu bilo je krajnje ponižavajuće zakazivanje sednica i nedeljom i uveče. Apsolutno nikakav autoritet predsednica parlamenta nije imala. Zakaže sednicu u nedelju, u subotu, po podne u šest ili u sedam uveče. Dakle, gore je tretiranje parlamenta nego što bi se neka opštinska služba tretirala, a parlament je nosilac suvereniteta

Kada je u ponedeljak uveče, 6. juna, sve bilo gotovo i kada je posle burnog početka i još burnijeg prekida konstitutivne sednice Narodne skupštine Republike Srbije, iz drugog pokušaja, predsednica ipak izabrana, prisutnima se obratio po "starešinstvu" predsedavajući Dragoljub Mićunović: "Nećete me nagovoriti da vam ponovo vodim ovu skupštinu. Uzmite to kako hoćete, kao šalu ili ne." Profesor univerziteta, sociolog, šezdesetosmaš, utemeljivač višestranačja u Srbiji, politički aktivan još od osnivačke skupštine Demokratske stranke, vedeta, kako neko u skupštini reče, demokratije i parlamentarizma, trebalo je tog petka, 3. juna, u svojoj devetoj deceniji života da obavi više počasnu, skupštinsku formalnost. Umesto toga, postavljen je u centar skupštinskog grotla koje je valjda samo on, razboritošću, duhom i političkom kulturom, mogao da nadvlada. I da zaustavi "proces" i okrene leđa onda kada je to najpotrebnije.

"VREME": Prekinuli ste konstitutivnu sednicu skupštine i time ste, uglavnom, kod pristalica vlasti izazvali ogorčenje, dok su vam drugi dali punu podršku. Šta je bio glavni okidač da to uradite?

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Pozivao sam poslanike na toleranciju i na odbranu dostojanstva skupštine. Očekivao sam da ćemo birati reči uvažavajući jedni druge i tako obaviti posao u toku dana. Umesto toga, pošto je u tom trenutku bila velika gledanost TV prenosa iz skupštine, kod nekih koji se prvi put pojavljuju u svojstvu šefova poslaničkih grupa postojala je ambicija da vreme treba da iskoriste za svoje političke poruke i, što je najvažnije, za kritiku koja je često apsolutno uvredljiva i klevetnička. Kada se javio Martinović iz SNS-a kao predlagač, očekivao sam da će govoriti o Maji Gojković, o njenim delima, zaslugama, vrlinama i tako dalje, kako već treba da nahvali svog kandidata. Ali, rekao je 2-3 rečenice o njoj i odmah se obrušio na opoziciju, stranku po stranku, sa potpuno nekontrolisanim izrazima i klevetama koje su se već upotrebljavale tokom izborne kampanje. Nisam odmah hteo da ga prekidam, predlagač je, neka ispriča šta hoće, a taj njegov govor se produžio na čitavih 40 minuta.

Po poslovniku, on kao predlagač nema ograničenje izlaganja?

Nema, i može da se javi da govori kad hoće. Ima velikih manjkavosti u poslovniku jer nejednako tretira poslanike s obzirom na funkcije i uloge. Recimo, predlagač zakona može da se javi deset puta ako hoće i da govori koliko hoće, isto je dozvoljeno i premijeru i članovima vlade kada dođu u skupštinu. Postavi im se pitanje u jednoj rečenici, a oni po poslovniku mogu da pričaju po pola sata. To je neravnopravnost. Poslovnik ima manjkavosti, ali potrebna je saglasnost da se on sada menja, jer odgovara skupštinskoj većini, što je bio slučaj i kad je bila drukčija većina u ranijim sazivima. Rekao sam na toj sednici da mi biramo Maju Gojković, a ne ni Sandu Rašković ni Pajtića, o kojima je Martinović potrošio devet desetina svog vremena. I to je, normalno, izazvalo polemike. I u svakoj prilici, na svakih deset minuta javljao se Martinović i govorio i polemisao o različitim temama.

Šta je, po vama, pravi razlog da se vreme predviđeno za izbor predsednika skupštine iskoristi za silovit obračun sa opozicijom?

Pojavilo se nešto što ja zovem suficitom lojalnosti, kada se preteruje u dodvoravanju nadređenom. Neki hoće da se dokažu i pokažu, a onda preteraju. Upozoravao sam, najviše Martinovića, da na taj način "opstruira" izbor predsednice, jer kako je bilo krenulo, mi iz tih replika nismo mogli da izađemo čitav dan. Rekao sam i da nemam nameru da radim u ponoć, iz prostog razloga što to poslovnik ne predviđa, a drugo, nismo u ratnom stanju pa da i po noći radimo. I to samo zato što neko hoće da izgovori sve što je naumio. Imali smo pauzu, pozvao sam šefove poslaničkih grupa da se dogovorimo oko izbora potpredsednika, oko izbora odbora, administrativnog pre svega, kako bi mogla da radi skupština. Izgledalo je da će stvari posle toga teći nekako mirnije. Međutim, kad smo ušli u salu, opet je počela serija uvreda, odgovora i tome nije bilo kraja.

Po poslovniku je, inače, ograničeno vreme rada skupštine?

Kako da ne. Radno vreme je od 10 do 18 časova. Da bi se radilo posle 18 časova, mora se prethodno izglasati da se može raditi i posle 18. Ne kaže se koliko, znači može i 10 minuta posle 18 časova, a može i nekoliko sati, što su inače praktikovali pojedinci. Dobro, ali to nisam uradio, računao sam, sad je blizu kraj, završiće se. Međutim, trajalo je beskrajno, ponovo i ponovo, svako je hteo da se dokaže. Već je bilo skoro osam sati, to više nije imalo smisla, a imali smo još 33 govornika i još nekoliko ovlašćenih koji imaju pravo da govore skoro po pola sata. Video sam da je potpuno besmisleno i neracionalno da se dalje radi i onda sam rekao da ćemo posle pauze nastaviti sednicu u ponedeljak. To je izazvalo buru, potpuno neočekivanu. Naprednjaci su doleteli za sto, opkolili me, vređali i pravili pritisak. Međutim, ja sam sednicu završio. Maja Gojković me pored niza uvreda pred gomilom ljudi optužila i za državni udar. Šaleći se, kasnije sam rekao da celu noć nisam spavao, drhtao sam od straha čekajući da dođu da me hapse jer se za državni udar valjda hapsi. Nadao sam se da će se u ponedeljak malo ohladiti glave. Rekao sam u ponedeljak ćemo nastaviti tamo gde smo stali po listi govornika, a ako budu nastavili sa replikama, opet ćemo kasniti. Problem je bilo i nepridržavanje dnevnog reda. Možete ih sto puta opominjati i ništa, kad bih svakog opomenuo i kaznio ostala bi sala prazna. Jer, problem je, u replikama pogotovo, da poslanik čak i ne mora da se drži strogo dnevnog reda, tu zloupotrebe mogu da budu beskrajne.

Dok su jedni tražili reč, ljutili se, vređali one druge, drugi su se uporno žalili na vas i povredu poslovnika. Na trenutke se činilo da se nalazite u razredu punom nezrelih pubertetlija...

Pa, u tome i jeste stvar. U početku sam imao nameru da se striktno pridržavam poslovnika, međutim ništa od toga, govore čak i kad im ne date reč. Pa onda dobacivanje s mesta, beskrajni aplauzi, nekima su otekli dlanovi od aplaudiranja. Sve to nije davalo prilog atmosferi u kojoj treba da se obavi jedan normalan čin, da se svi organi skupštine izaberu. Nekome je bilo strašno stalo da se izbor završi u tom danu, a pritom ti isti činili su sve da taj izbor sve duže traje. Imali su dva suprotna cilja: jedan je da kažu što više, okleveću opoziciju što više, a sa druge strane želeli su da se što pre izbor završi. A ako ste većina i hoćete da se što pre završi, onda ne govorite, pogotovo ne govorite one stvari koje nisu na dnevnom redu, o kojima nije reč, da li o razvojnoj banci ili ne znam o čemu. Tako da sam uradio jedino što je bilo normalno, racionalno i što je po poslovniku – prekinuo sednicu, dajući pauzu do ponedeljka. Moje zadovoljstvo nije što sam bio najstariji, ali u svakom slučaju nešto su morali znati, da nikakvim pritiskom na mene ne mogu proizvesti odluku, koju ne smatram racionalnom i u skladu sa poslovnikom.

Demonstrirali ste tog dana zaboravljene manire parlamentarnog života, smiren govor, razum i autoritet. Mislite li da je takva neafektivna komunikacija primenjiva naročito u ovom sada sazivu skupštine?

Sada je u skupštini jako mnogo ljudi koji su učestvovali u predizbornoj kampanji, i to ne samo ovoj nego i ranijim, sa mnogim predrasudama, animozitetima. To stvara atmosferu koja nije najbolja za zajednički rad. S druge strane, sve ipak zavisi od rukovodstva političkih stranaka. Ako Srpska napredna stranka želi stabilnost u državi, ona prvo mora da omogući da parlament normalno radi, bez ovog "ratnog stanja". Da ne može neko, samo zato što pripada većini, da izjavi šta god hoće, da zagluši koga god hoće. Drugo, moraju se poštovati dostojanstvo i nezavisnost parlamenta. Zato sam, između ostalog, prekinuo sednicu. U prethodnom sazivu bilo je krajnje ponižavajuće zakazivanje sednica i nedeljom i uveče. Apsolutno nikakav autoritet predsednica parlamenta nije imala. Zakaže sednicu u nedelju, u subotu, po podne u šest ili u sedam uveče. Dakle, gore je tretiranje parlamenta nego što bi se neka opštinska služba tretirala, a parlament je nosilac suvereniteta. Sve je nešto "po hitnom postupku", mada nisu oni jedini tako radili, radili su i prethodni, demokrate, ali prekinimo jednom sa tom praksom. Poštujmo parlament. Imajmo ljude koji će reći Vladi, čekaj malo, ako se vama žuri, nama se ne žuri, što niste požurili pa predlog zakona poslali pre? Zašto ste nam dali materijal u poslednji čas? Zašto ste nam ostavili pet minuta vremena da pogledamo te predloge? Onda je rezultat loš kvalitet zakona, nema se vremena da se ljudski pogleda tekst, pa ih menjaju svaka dva meseca "izmenama i dopunama".

U našoj državi ima mnogo stvari koje su loše postavljene, nema podele vlasti, nema nezavisnog parlamenta, smatra se da sve može da se uradi snagom većine. To nije dobro, nije demokratski. Velike probleme možemo imati kada se otvore poglavlja, na primer, 23, jer onda smo pod punim monitoringom. I ako neko misli da je dovoljno što će neko da ga potapše po ramenu na prijemu i kaže "super ste vi, dobri ste", vara se, greši. Dolaze komisije, pravnici, počev od Venecijanske komisije pa nadalje, koji analiziraju implementaciju, kako se taj zakon sprovodi u praksi. Možete doneti koji god hoćete zakon, a ako ga ne poštujete, onda to ne vredi ničemu, čak je još gore. To su problemi koji se vide već u startu. Ako vlada misli da može na stari način da upravlja, onda se vara i mi ćemo imati konflikte i u parlamentu, a verovatno i u nekim vanparlamentarnim oblicima protesta. Ako pak vlada ima neku strategiju i ozbiljno opredeljenje prema evropskim orijentacijama, onda će morati drukčije da razgovara, radi i dogovara.

U parlamentu ste od njegovog prvog saziva 1990. godine i prošli ste s njim od tada četiri države, različite ideologije, sisteme. U kakvom sistemu danas živimo?

To je naša tužna sudbina. Čovek je ovde mogao ne seleći se nigde, ostajući u jednoj ulici koja će da menja imena, da promeni osam država a da se ne pomeri sa mesta. Ja sam živeo u Kraljevini Jugoslaviji, pa u Nedićevom protektoratu, u DFJ, u FNRJ, menjani su ustavi, ali i ideološka obeležja, nastala je SFRJ, koja se kasnije raspala, pa je bila SRJ, ni to nije odgovaralo, pa Državna zajednica SCG i na kraju Srbija. To je nekome najviše odgovaralo, mnogi su se obradovali što žive u maloj zemlji, nadajući se da se ona dalje ne može deliti i smanjivati. Menjali su se društveni sistemi. Srbija je bila agrarna, tradicionalna, zemlja sa monarhističkim uređenjem, posle toga je pod okupacijom bila potpuno obespravljena, a onda je došla socijalistička država sa novom ideologijom. I ono što su nekad bile vrline, ugledna zanimanja i socijalni statusi, gazde, biznismeni, kapitalisti, postali su u promenjenim sistemima nešto pežorativno, nešto čega se treba stideti, pa su mnogi izmišljali radničko i seljačko poreklo. A sada? Profit je opet važan, biznismeni su ljudi kojima treba da se divimo, i sve je to nekako trebalo da se složi u glavama ljudi. A ne može ni lako ni brzo.

Sada smo u jednom prelaznom sistemu – vidimo autoritarnu vlast koja se puzeći oblikuje, malo-pomalo, kao vlast jednog čoveka. To je oblik vlasti bez budućnosti. Neki svetski analitičari ukazuju na tu pojavu u Evropi, naročito na Balkanu, analizirajući Makedoniju, Albaniju, nas, Hrvatsku, Mađarsku, gde se pojedini lideri malo-pomalo osamostaljuju u vršenju vlasti. To ugrožava demokratiju, jer demokratija je definisana kao suprotnost vladavini jednog čoveka. Vlast, s druge strane, kako kaže Monteskije, uvek teži da se sužava, zbog toga se istovremeno stvaraju institucije koje to onemogućavaju. Sada živimo u prelaznom periodu i veoma se ljuljamo u svakom pogledu, institucionalnom, ideološkom, spoljnopolitičkom i pitanje je kako će se završiti.

Potrebno je dosta mudrosti da se izbegnu sukobi. Ako nema dovoljno tolerancije, a čini mi se da ova vlast izbegava toleranciju, bar što se tiče skupštine to vidimo, onda smo na lošem putu koji vodi ka jednom neprekidnom konfliktnom stanju. Ono ne mora da bude oružano, nego verbalno, klevetama, pretnjama, stvaranjem straha. Onda, što je mnogo opasnije, sve se prenosi i na institucije, na sudstvo koje postaje zavisno, prenosi se na tabloidne medije, koji su udruženi sa tužiocima kao jedna "batina" koja preti svakome da će biti oklevetan, optužen, bez obzira na to što neće izdržavati kaznu, u svakom slučaju ostaće osramoćen. To su sve elementi vezani za vrlo autoritarne, da ne kažem fašističke poretke, kao što je bio Musolinijev, gde čoveka prvo izbrukaju, pa onda kad ga uhapse niko više i ne zna zašto su ga uhapsili.

Na koji period rada u parlamentu vas podseća ovaj saziv skupštine i atmosfera koja u njemu vlada? Ili, po čemu je današnji parlament poseban?

Nikad nije bilo potrebe za iskazivanjima ovako velike lojalnosti. Na primer, prvi parlament Srbije bio je izabran 1990. po većinskom sistemu. Zato nije čudo što je preko 50 lekara bilo u njemu, jer su lekari bili popularni, narod ih je poznavao i bili su vrlo primetni u radu skupštine. Demokratska stranka je tada pobedila u svim centralnim beogradskim opštinama. Zoran Đinđić i Đorđe Zečević na Vračaru, Velimir Simonović na Paliluli, Mirko Petrović na Zvezdari, Slobodan Vučković na Savskom vencu, Vojislav Koštunica i ja u Starom gradu, tako da smo s jedne strane bili mi, intelektualci, profesori univerziteta, a s druge strane bilo je takođe intelektualaca, pisaca, i u drugim partijama, na primer Miodrag Bulatović. I tada je bilo situacija nedovoljno prilagođenih za višepartijski sistem, ali skupštinom je predsedavao Slobodan Unković, profesor univerziteta, koji je imao manire. Dopuštao je da se polemika razvije, normalno je tekla debata, sem u nekim kritičnim situacijama. U međuvremenu, počeo je rat i ono najgore u skupštini, busanje u patriotske grudi, što je uvek izazivalo konflikte. Sećam se, došao je jednom Milošević da održi ekspoze, završio je govor, tada nije bilo digitalne tehnike i izlazilo se za govornicu, a ja sam izašao i rekao: "Gospodine predsedniče, verujem da ste ‘igrali’ najbolje što ste umeli, ali ste utakmicu izgubili. U vašem je interesu i u interesu naroda da podnesete ostavku." Socijalisti su negodovali, ali je on to mirno saslušao bez komentara, a onda je došao Đinđić koji je to sve ponovio. Hoću da kažem, bilo je sve nekako normalnije. Sad zamislite da neko danas kaže to Vučiću. Pa ovi njegovi bi glas izgubili od protesta. Drugo, bio je drukčiji poslovnik, to je na sednici u petak pomenuo i Šešelj. Ljudi nisu bili ograničeni vremenom. Ja sam, a mislim da je i Paroški, probao da opstruiram rad skupštine, mislim da sam govorio preko dva i po sata. Branio sam "Politiku" da se ne donese zakon kojim se ona podržavljuje. "Politika" je bila stupila u štrajk i trebalo je vreme da se interveniše kod Dobrice Ćosića, da on interveniše kod Slobodana Miloševića da se taj zakon ne potpiše. A zakon je gurao tadašnji predsednik skupštine, mislim Radoman Božović. Tako da je sve bilo moguće, pa i privremeno napuštanje sednice. Bilo je od pojedinih poslanika uvreda i diskvalifikacija da je neko izdajnik, plaćenik, ali na to se uvek moglo odgovoriti. Ono što je važno to je da je bilo mnogo debate. Ova sadašnja tehnologija koja treba da racionalizuje utrošeno vreme, uvela je nešto što je po mom mišljenju potpuno besmisleno, a to je da se ograniči vreme prema broju poslanika. I onda neke manje stranke dobiju vreme na kašičicu i ne čujete njihove argumente. Danas je sve to postalo industrija i brzina. Stranačke oligarhije ubrzavaju donošenje odluka telefonskim sednicama. Jedva smo napravili jednu korekciju u zakonu, po kojoj je poslanik ipak vlasnik mandata, da samo on može da podnese ostavku, a da ga niko ne može smeniti ili zameniti svojom voljom nekim drugim. E, ali to je sad otvorilo vrata drugoj vrsti trgovine, što je na lokalu već postalo skaredno i smešno.

Ako govorimo o iskazivanju lojalnosti u skupštini kao o karakteristici ove vlasti, mora se priznati da je ono postojalo i ranije, zaista ima mnogo upečatljivih primera.

Ne, u ovoj meri nije postojalo. Sada imate predsednika partije koji je istovremeno predsednik vlade, a onda imate vladu u kojoj je on uglavnom "vlada", a ostali su dekor kome on deli zadatke. Tako da oni znaju da u kadrovskom smislu sve zavisi od njega, on je mandatar i odlučuje koga će sve postaviti i smeniti. Dakle, on sve drži u svojim rukama, sva kadrovska rešenja i svakog od njih u svakom trenutku može da smeni. Otuda ta ogromna lojalnost koja neprekidno mora da se dokazuje. A ta zavisnost je opasna, jer sputava svaku moguću kritiku.

Nasuprot tome, Demokratsku stranku u septembru čekaju novi izbori za predsednika stranke, neposredni. Zašto je taj izbor odložen, bio je prvo zakazan za jul?

Neposredni izbori su demokratskiji, mada su i malo komplikovaniji, za njih treba vremena. Da izbori budu 10. jula bio je predlog predsednika stranke, koji je on izneo iz svojih motiva, da ne ispadne da beži od izbora. Onda je većina bila protiv tog gledišta, predsednika Pajtića i njegovog protivkandidata Šutanovca, i donela odluku da izbor bude u septembru. Na predsedništvu sam se poslužio poslovicom, citirajući Nikitu Hruščova, koji je jednom rekao "brzina je dobra samo za hvatanje buva". U vezi sa datumom izbora pojavila se i ženska inicijativa, što je jako pohvalno, jer mi imamo dosta žena i u Glavnom odboru i u parlamentu. Njoj se onda priključila i grupa nas muškaraca.

Da li to znači da vi podržavate neku kandidatkinju kao buduću predsednicu stranke?

Za sada su samo muškarci najavili svoju kandidaturu: Pajtić i Šutanovac. Ali to ne znači da ih neće biti još do jeseni. Što se kandidatkinja tiče, pominjana je u medijima i stranačkim razgovorima jedino Nataša Vučković. S obzirom na moju stranačku istoriju prvog predsednika Demokratske stranke, smatram da nije korektno da se opredeljujem za jednog kandidata. Pošto su izbori tajni, ja ću staviti cedulju gde u datom trenutku budem mislio da treba da je stavim. A što se kandidata tiče, moguće da će ih biti još, međutim, ja se nikome ne obavezujem da ću glasati za njega.

Od toga, mnogo je bitnija atmosfera na Glavnom odboru po kojoj se videlo da ljudi kažu – pa čekajte, ne možemo tako na brzinu, sad imamo vremena da "pročešljamo stranku", da vidimo gde smo, šta smo, gde smo grešili, ko je ostao, ko je otišao i da se sve uradi na jedan demokratski i transparentan način. To je nešto što bi trebalo da bude i primer drugim strankama, a ne da nas preko medija kritikuju što imamo više kandidata... Na primer, istoga dana kada i naš glavni odbor bila je skupština vladajuće stranke i isticana je jednodušnost sa jednim kandidatom, a ne kao na Glavnom odboru DS-a "gde je letelo perje". Mnogi smatraju da ne valja kada imate više kandidata, jer demokratija više košta i malo je sporija. Dok se ne demokratizuju stranke, ne možemo očekivati da će se demokratizovati institucije. Jer, ljudi iz stranaka ulaze i u institucije.

Da li je neophodno da se uvek posle izbora, počev od 2012, menja predsednik Demokratske stranke? I kakav to utisak ostavlja ne samo kod rivala, nego i kod birača?

To je sad pitanje na šta se javnost orijentiše. Imamo silne istraživače, sociologe, psihologe koji stalno potvrđuju da smo mi strašno autoritaran narod i da hoćemo "vođu" i da zato stranke treba da budu liderske. Ja mislim da je to klevetanje naroda. Naš narod ima drugi problem, veliki deo je u užasnom siromaštvu, a siromaštvo ga je uvelo u nepismenost. Nepismen i siromašan čovek nema čak ni mnogo kapaciteta za pobunu, on gleda samo da preživi. Međutim, ako pogledate onaj drugi deo koji to ne mora, inteligenciju koja se stalno nešto buni, ovoga bi hteli, ovoga ne, tu ima mesta za normalan pluralizam i za normalno izgrađivanje demokratskih institucija. Da u to ne verujem, ne bih se time bavio 50 godina.

Kako objašnjavate sve glasnije pokušaje revizije ove najnovije istorije? Događanja Petog oktobra, na primer, vladajuća većina upadljivo svodi na puko rušenje skupštine od strane DS-a. A tu su i još neki primeri...

Ima kod Orvela jedan vrlo jasan stav: svaki diktator mora da ovlada sa sve tri vremenske dimenzije, prošlošću, sadašnjošču i budućnošću. Budućnošću ovladava tako što priča i obećava šta god hoće, a prošlost mora da falsifikuje. SNS ima problem, to nije demokratska stranka. Ona nema demokratsku istoriju, naprotiv, ima jedan period na koji se oslanja, odakle izlazi, a to je Radikalna stranka koja je vodila borbu protiv DS-a devedesetih i podržavala ratove. Sada, time što izjavljuju da će podržati EU, da će podići spomenike, što će ići po prošlosti i skupljati i mrtve i žive, time nisu stekli pravo na demokratsku legitimaciju, jer se ona proverava stalno. U tom nedostatku onda kroje istoriju.

Što se tiče 5. oktobra, to je najveličanstveniji događaj u kome je učestvovalo pola miliona ljudi i gde je samo jedna osoba nesrećnim slučajem stradala. Pola miliona ljudi, protiv policije, vojske i, srećom, nije se dogodio nikakav krvavi pir, trebalo bi da to pozdravimo, to se retko događa u istoriji. Osim toga, to je svetli događaj kojim je jedna diktatura skinuta i to prvo na izborima. E sada, druga je stvar gde je tada bio SPS, gde su bili radikali. Jesu li bili sa narodom? Jesu li dobili mnogo glasova? Da li su oni ti koji su onda primljeni nazad u UN, u Savet Evrope, u OEBS, u MMF? Ti njihovi falsifikati, ti pokušaji da se uzme i političko nasleđe DS-u, ne mogu uspeti. Prvo su upotrebili Pekića, sada hoće i Đinđića, pa tako dalje, sinoć je Kesić u šali rekao da sam sledeći ja na redu, samo treba prvo da umrem, "neka se pripremi Mićunović".

Hoću da kažem, demokratsko nasleđe mora da se brani u ime istorijske istine, u ime dobre istorije ovoga naroda, u kojoj se on izborio za poštovanje svojih glasova, za demokratiju. Zadatak intelektualaca je da se suprotstave svakom istorijskom falsifikatu, a ako hoće to da rade, neka rade, ako oni neće – uradiće drugi.

Znači, vi ste protiv premijerovog predloga da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću?

Ja sam već rekao da je to šokantno. Nemam ništa protiv spomenika Zoranu Đinđiću, naprotiv, ali treba da ga podignu oni koji su njegovi saborci. O njemu i obeležavanju njegovog imena radi se svake godine, a to je i više od spomenika, specijalna takmičenja u besedništvu, nagrada "Zoran Đinđić", Fondacija "Zoran Đinđić". Osim toga, jedan plato u centru grada i bulevar na Novom Beogradu nose njegovo ime...

Ali nešto je zanimljivo iz čega izvodim jedan zaključak. Ako je, kako oni kažu, sve zlo nastalo 5. oktobra i ako je DS najveći rasipnik, lopov u istoriji bližoj i daljoj, kako oni vole da kažu, ako je "vlada Zorana Đinđića rasprodala sve živo, činila kriminalne privatizacije koje su odnele milijarde i čije dugove svi sada plaćamo", čekajte, kako onda takvom čoveku i takvoj vladi podižete spomenik? I da li to znači da je ono što ste o njemu pričali i o demokratama takođe bila čista laž i da se sada toga odričete? Kažite onda, "ove četiri godine u kojima smo klevetali, izvrtali, pretili, radili svašta, falsifikovali, to nije imalo smisla, toga se odričemo, to je sve laž, evo mi tom reformatoru, čoveku koji je bio za evropski put, podižemo spomenik". Dakle, to pitanje su na brzinu smislili, ali im se vraća kao bumerang, hoćete i raspravu o ubistvu Đinđića, izvolite.

Šta je u pitanju, problem njihovog identiteta ili pokušaj da se i u simboličkom smislu uništi Demokratska stranka?

To je problem s kojim će se oni tek sretati. A prvo moraju da se sretnu sami sa sobom i da vide šta su u političkom i ideološkom smislu. Da li oni hoće da budu Evropljani, demokrati i hoće li takvu državu ili će malo Evropa, malo Evroazija, pa ćemo sve tako da izbalansiramo. Ali, to je već njihov problem. Demokratsku stranku uništiti ne mogu, ona je brend, ima svoju istoriju, tradiciju, zasluge, vodila je ovu zemlju, prema tome, toga treba da se okanu. Dokle god vode borbu protiv DS-a oni vode borbu protiv demokratske Evrope. Ako to ne razumeju, onda će ih činjenice opovrgnuti.

Već sada imaju mnogo posla, da se opredele oko predsednika države, oko Ustava, oko niza drugih stvari, međutim, s kim oni mogu u savez? Kako oni mogu da ratuju protiv svih, a da veruju da imaju mir u zemlji i stabilnost u regionu? Izvinite gospodo, kada je zemlja ugrožena, onda se ne raspiruju unutrašnje svađe do beskraja i ne raspiruje se govor mržnje.

Od kada poznajete Nikolića i Vučića?

Od 1991, kada su se pojavili.

U kakvoj relaciji ste ranije bili sa njima, a u kakvoj danas kada je jedan od njih premijer, a drugi predsednik države?

Od kada je jedan premijer, a drugi predsednik, nemamo nikakve kontakte. Ranije, kada sam ja bio predsednik u parlamentu, trudio sam se da sa svima budem u dobrim odnosima. Kao predsednik parlamenta dolazio sam u njihove kancelarije da pričamo, da napravimo prijatnu atmosferu za rad. Tada nije bilo ovog rigidnog poslovnika, bilo je ograničenje mislim na deset minuta, a oni su kao opozicija uvek dobijali bonus. To oni vrlo dobro znaju.

Vašom dobrom voljom?

Da, i to je normalno, prema opoziciji uvek morate da budete malo blaži. Nije bilo nikakvog osećanja mržnje. Međutim, sada smo ušli u neki međustranački odnos koji je daleko ispod onoga što je nekada bio. Zabrinjavajuće je kuda vodi ta žestina koja je došla u parlament, ta većina koja uvek mora da pobedi, da zgazi opoziciju. To je jedna potpuno agresivna kultura koja ne dozvoljava normalan rad. I to se mora menjati, jer ovako bićemo samo jedna televizijska zabava, jedno ružno poprište.

Koga vidite kao sledećeg predsednika Srbije i da li Nikolić i dalje najviše odgovara premijeru, kako sam kaže?

Pa ne znam, to je sada malo rano. Za sada, Toma je u velikom deficitu, uskraćen mu je veliki deo lojalnosti i publiciteta, koliko će ta podrška biti iskrena, to će videti. Vidim da se i Šešelj kandiduje. U svakom slučaju, ući ćemo opet u jednu burnu kampanju. Opet će otići jedna godina u međustranačkom ratu koji će možda još više pogoršati odnose.

Ono što je važno i čemu se ja radujem jesu otvaranja poglavlja. Još kada smo ušli u Savet Evrope rekao sam da se više radujem obavezama koje nam slede u poštovanju ljudskih prava, nego privilegijama koje ćemo dobiti. Tako i sada, radujem se otvaranju poglavlja jer ćemo morati da suočimo svoju stvarnost sa nekim idealima koji se pretpostavljaju. Naravno, nisu u tom pogledu idealne ni sve zemlje u Evropi, ali veoma je važno kada postoji standard. Pa kad ideš izvan njega, onda dobiješ packe, kao što su dobili Poljaci, kao što će biti u Mađarskoj. Dakle, taj konflikt između individualnog i evropskog potisnuće ovo individualno, a time i deo tog "samovoljnog" suvereniteta. Ti standardi postaju planetarni, njih podržavaju UN, podržava svet i ne može se više reći: nemoj da se neko meša u naše unutrašnje stvari. I te kako će da se mešaju. Nažalost, to ide s jednom drugom opasnošću, da velike sile onda mogu da diktiraju određene uslove, ali to sada ostaje predmet nekih širih rasprava.

I opet imamo kontrast. S jedne strane, veći uticaj sveta na razvoj demokratije, poglavlja i standarde, a sa druge, kako ste rekli na početku, vođe u poslednje vreme niču na sve strane, posebno u našem okruženju.

Nažalost, vrlo često, čak i međunarodne institucije i velike države ponašaju se pragmatično. Negde čak i zatvore oči, ali kada stvari pređu meru, onda se reaguje. Balkan je bio malo ostavljen po strani, zbog ratova na Bliskom istoku, pa su se vlastodršci odmah osilili. Vladaju po sistemu – slušaćemo one velike, važno je samo spolja da nas ne diraju, a mi ćemo unutra raditi kako mi smatramo da je dobro. Sada se reflektori premeštaju ka Balkanu, a to nije dobra vest za vlastodršce. Za njih je mnogo bolje kada je sve u tami, da se ne vidi šta rade.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---