Sa 25. Belefa >

Pogledaj me već jednom

Fotografije Vesne Ćorović Butrić, mala škola uočavanja neprimetnog, a prisutnog

U toku je 25. izdanje Belefa, a na njegovom programu su 18 koncerata, sedam pozorišnih predstava, tri opere, modna revija, i izložba fotografija koja ih, moglo bi se reći, sve povezuje. Autorka Vesna Ćorović Butrić ju je nazvala Duhovi – Beogradske lutke iz izloga. Postavljena je duž zida dvorišta Kapetan Mišinog zdanja okrenutog ka pozornici, pa se i program Belefa i svako ko se tu nađe ogleda u njoj, a da to ne zna.

Upravo ta, neprimetna prisutnost deo je priče ove izložbe i priče o njoj.

Na fotografijama su odrazi u beogradskim izlozima, ono što se u trenu ugleda kroz njih i u njima. "Nastale su jednim klikom kamere mog malog mobilnog telefona, na putu kojim prolazim svakog jutra od kuće do zgrade Radio Beograda", kaže Vesna Ćorović Butrić, autorka izložbe Duhovi – Beogradske lutke iz izloga. Vesna Ćorović Butrić piše knjige za decu, i u Radio Beogradu uređuje Program za decu i mlade – ili obrnuto. Za knjigu Ulica na ljuljaški dobila je nagradu "Neven", za roman Ostaviti kod Ruže nagradu "Rade Obrenović", za Biću snovoslagač nagradu za monodramu, i tako dalje. Vesna Butrić Ćorović nije fotograf, a Duhovi su njena prva izložba.

"Ja hodam i gledam. I vidim. Prvo sam ugledala Baš Čelika. Bio je to eksponat u izlogu Art hola u zgradi Politike, deo izložbe budućih kostimografa. Gledao je ulicu, a ulica njega. Uzela sam mobilni, i uspela da zadržim tu sliku u slici", priča Vesna Butrić Ćorović.

Zašto je izložbu nazvala Duhovi? "Ne verujem u magije, ni bele ni crne, ali kad sam tu prvu fotografiju prebacila na kompjuter, svašta se pokazalo. Videla sam šta sve vidim, a nisam toga svesna zato što pogled kratko traje. Svest se lako zavara, vidimo ono što očekujemo da ćemo videti, a ne ono što nam se pokazuje. Zato i nemamo naviku da vidimo. Kad me je Baš Čelik tome naučio, počela sam da hodam ulicama kao da ih prvi put vidim, gledala sam zgrade, ljude, izloge. Dve lutke okrenute ka ulici gledaju ljude kroz napušteni izlog. Uz njih, priče, mnogo priča. Kao da zovu da ih vidiš, istražiš. Kad ih primetiš, pojave se i razni duhovi, ugledaš ih u izlogu. Zastanu ili samo prođu. Ove fotografije su ih sačuvale." Svi je pitaju, kaže, kako je radila fotografije, da li je koristila fotomontažu, duplu ekspoziciju, ili neki sličan trik kojim je postigla spajanje više ravni u jednoj. "Baš ništa od toga! Onom što ostane na zapisu fotografije malo sam dodavala ili oduzimala boju, stavljala u kontrast – i to je sve. Sve se postiže traganjem za trenutkom i za svetlom."

A i jedno i drugo nalazi u izlozima. Čega sve tu nema – kaže. "Gledam ih svakog dana pa sam naučila svašta da vidim u njima. Jednu od njihovih lutki sam najčešće koristila, zvučaće smešno, ali kao da smo se združile. Uvek je lepo obučena, dostojanstvena i blago setna kao da nekog čeka. Zato se jedna od fotografija na kojoj je ona zove Pa pogledaj me već jednom. A taj neko nikako da je pogleda. Te lutke koje se vide kroz izlog i odrazi koji se vide na njima smo mi. Samo, niti mi vidimo sebe, niti nas drugi vide."

Prvu zvaničnu potvrdu da to što radi ne zanima samo nju, Vesna je dobila iz časopisa "Republika", koji je pre dve godine objavio njene fotografije. Kad je ovogodišnja komisija Skupštine grada pregledala projekte koji su konkurisali za sufinansiranje, fotografije Vesne Butrić Ćorović videla je Gordana Predić iz Upravnog odbora Belefa – tako su Duhovi ovog leta stigli do Kapetan Mišinog zdanja.

Fotografije su inicirale priče koje će uskoro objaviti RTS izdavaštvo. Zbirka se zove CCC ulične priče, po jednoj od priča o devojci zbog koje ljudi cokću: odevena je u utegnute pantalone i majicu sa dubokim dekolteom, ima visoko podignute svoje ili lažne grudi, upadljivo je našminkana, ima napućene svoje ili veštačke usne, naslonjena je jednom nogom na zid velikog marketa. Svi u redu za kasu samo u nju gledaju kroz velik izlog. Kako ko izađe iz marketa, prezrivo je odmeri od glave do pete. Dve bakice odevene u šanel-kostime različitih boja sa štapovima, krenu ka devojci neočekivanom brzinom za njihove godine, počnu da mašu štapovima, i ostali, očekujući da će je nagrditi, počnu da navijaju. Međutim, desi se nešto što nisu očekivali. "U zbirci su priče-fotografije, nešto što ugledam i o čemu izmislim priču. Možda je to posledica dugogodišnjeg rada sa decom i mladima. Ali, šalu na stranu: poslednjih godina izučavam Valtera Benjamina, nemačkog filozofa koji je pred nacizmom bio primoran da izvrši samoubistvo. U jednom tekstu on govori o reprodukciji, o odvajanju originalnog dela i reprodukcije. Da li je ovo reprodukcija stvarnosti ili stvarnost? Izlozi pružaju dobar materijal za razmišljanje na tu temu."

Fotografije Duhova beogradskih izloga postavljene duž zida pomenutog na početku teksta, zaštićene su kliritom pa izgleda kao da su u izlogu. Namerno. Lebde na vetru, takođe namerno. Na njihovoj površini ogledaju se programi 25. Belefa i svako ko tuda prođe, a da to ne zna dok ne nauči da vidi sebe i druge oko sebe.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---