Uspomena – Ivo Brešan (1936 – 2017) >

Kad smo svi bili na okupu

Nedavno nas je napustio Ivo Brešan, hrvatski književnik, autor 12 romana, dve zbirke pripovedaka, osam scenarija i 23 drame. Jednu od njih, Nečastivi na Filosofskom fakultetu režirala je 1985. godine Vida Ognjenović

Bila je to tek treća premijera Zvezdara teatra u čijem sam osnivanju učestvovala uz kolege: Mijača, Savina, pisca Aleksandra Popovića i druge. Osnovali smo ga na inicijativu tadašnjih rukovodilaca Doma kulture "Vuk Karadžić" i to je bilo jedno od retkih pozorišta bez složenog upravnog aparata i samoupravljačkog pritiska.

Nečastivi na Filosofskom fakultetu, komedija vrhunskog komediografa, modernog Držića, kako su ga s pravom zvali kritičari, bila je tek treća premijera novog teatra u njegovoj drugoj sezoni. Uz to, praizvedba te drame nije izvedena u Hrvatskoj, već u Ljubljani, u Mesnom gledališču (1982), i predstava je imala neki dosta kratak, takozvani abonmanski život. Spadala je u vrlo rizične repertoarske jedinice i bila sam zahvalna upravi Zvezdara teatra, direktoru Peri Đurđeviću sa saradnicima, što nas je podržala.

SMOTRA PRVAKA: Podelu sam pravila pažljivo, glumci su znali da je priprema te drame zbog njenih satiričnih žaoka prekinuta u Zagrebu, uz veliku buku, tako da sam ih već u prvom razgovoru upozoravala na posledice. Radimo komad čiju nam premijeru niko ne garantuje, govorila sam im, jer ćemo biti pod budnom paskom političkog pravoverja, ali da nemamo pravo da od oštrog teksta pravimo lagodnu limunada-komiku. Nije, međutim, niko od njih izrazio bilo kakvu uzdržanost, niti je prigovarao da nema smisla počinjati nešto što može da bude zaustavljeno bez milosti. Naprotiv, javljali su mi se posle čitanja teksta da izraze oduševljenje komadom. Hvalili su britkost, vrhunske komične obrte, duhovitost i odlično složene i iscizelirane likove. Da je bilo ko od njih krenuo sa nekim sumnjičavim isprikama ili odbijanjem, bilo bi, verujem, kolebanja i u upravi, pa bi postavka bila možda i odložena za neko drugo, takozvano bolje vreme. Nije tako bilo. Naprotiv, ansambl je s radošću i velikim poverenjem prihvatio komad. Rade Marković mi je tokom proba, dok smo se svi glasno smejali njegovim glumačkim bravurama, zahvaljivao za ovu priliku slobodne i urnebesne igre, kojoj bi se svaki glumac veselio. Bila je to brojna glumačka ekipa, smotra prvaka, kako je rekao jedan tadašnji kritičar. Stvarno, sve sam prvak do prvaka, iz svih beogradskih pozorišta, a do njih mlađe snage, tada u najboljoj formi, a onda i sasvim mladi, oni koji su tada tek stizali na scenu. Osim Radeta, tu su bili Ksenija Jovanović, Predrag Tasovac, Vasa Pantelić, Stojan Dečermić, Miodrag – Deba Popović, Miša Janketić, Branko Jerinić, Toni Laurenčić, Marko Baćović, Dijana Kržanić, Minja Stevović, Zinaid Memišević, Slobodan Ćustić i drugi.

Zanimljivu boju i sasvim posebnu komičku intonaciju uneo je u predstavu naš dragi gost iz Zagreba, tada prava glumačka zvezda, Špiro Guberina. Igrao je po prvi put u beogradskoj predstavi, radio je sa nekim posebnim ushićenjem i sve nas veselio svojom divnom i neodoljivo humanom duhovitošću koja je plenila nekom prirodnom lakoćom.

Naše probe su bile pune nekog izvanrednog međusobnog dosluha, ritam se nametao sam, ti odlično napisani komički zapleti sa bogatom podlogom u matrici faustovske priče, nametali su poseban pristup i način igre, što su glumci prihvatali kao vrhunski izazov. I nekako smo svi stalno bili na okupu, niko nije posle svoje scene odlazio u garderobu, ili u bife da predahne, dok ga pozove inspicijent za nastavak. Naprotiv, oni su stalno jedni drugima bili publika. Pratili su kako se istražuju rešenja, kako rastu i oblikuju se scene, kako se rađa taj skoro ludački ritam i zaošijava u kovitlace sekvenci. I čini mi se da su zbog toga, što su stalno jedni drugima bili u fokusu, svi bili u nekom specifičnom radnom naponu. Trudili su se da budu bolji nego što se na tom nivou rada moglo. Motivisali su jedni druge. Grabili su se da se jedni drugima što bolje prikažu, da se prezentuju i takmiče u nekim gejzirskim navalama domišljatosti i mašte. Probe su se pretvarale u pravo, inspirativno nadigravanje koje stvara onu izvođačku energiju koja se na drugi način ne može postići.

U TRAMVAJU: Verujem da je onima na sceni smeh kolega iz sale bio veoma podsticajan, jer glumci dobro znaju kako je teško nasmejati publiku, a da to ne bude gegom i mimikom, već da ona zna čemu se smeje, a još teže je na smeh naterati kolege vazda sumnjičave u originalnost komičkih prilagođenja.

Dolazila sam, uglavnom svakog jutra, po Špiru u hotel, pa smo se tramvajem vozili Bulevarom do nadomak pozorišta. Volela sam razgovor sa tim neobično duhovitim i visprenim sagovornikom. Nekad su ga putnici oslovljavali imenima televizijskih uloga. Jeste li vi taj i taj, a on je uvek ustajao i pozdravljao se s njima i odgovarao: ne to mi je televizijski rođak, bar on tvrdi da smo u srodstvu. Naši tramvajski razgovori o svemu i svačemu uvek su se doticali i predstave. Hvalio je igru kolega, isticao njihovu scensku svežinu. Bio je oduševljen lakoćom kojom se Rade Marković poigrava likom koji igra. Evropa nema ni pet ovakvih glumaca, a ona četvorica žive i igraju u Engleskoj, nažalost na engleskom, šalio se. Kad sam mu rekla da je moj otac njegov imenjak, začudio se, jer je to dosta retko ime, a onda nastavio da se šali: a sad mi je jasno otkud ja u ovoj podeli, ime mi je dalo ulogu, a ja naivno mislio da su me preporučili talenat i reputacija.

Sve smo tom predstavom malo pomerili. Ne samo da smo probali komad koji je izazivao političko podozrenje, nego smo i pozorišnu salu sasvim preokrenuli. Scenografkinja Marina Čuturilo napravila je scenu od kaskadnih platformi na kojim se izvode različite scene, a početna platforma se pretvara u sto, oko kojeg se odigrava završna večera, sa Nečastivim (Rade Marković) koji, obučen u zastavu (kostimografkinja, Ljiljana Dragović), na tom postavljenom stolu izvodi ples, uz urnebesni ritam džezirane Internacionale (muzika Ivana Stefanović) i frenetično pevanje i lupanje takta zvanica na večeri.

Imali smo svakodnevne probe, žurili smo zbog Guberine koji je bio veoma zauzet u Zagrebu, a i zbog ostalih glumaca koji su bili u repertoaru svojih matičnih pozorišta. Ozbiljan rad, složen posao, dosta scena, gust tekst, uloge detaljno raspisane, sve zajedno teško i zahtevno. Ali volja da se predstava napravi, i to tako da joj se na profesionalnom planu nema šta zameriti, bila je ogromna. Nosili su nas odličan tekst i ideja da ako već političke packe nećemo moći da izbegnemo, da im bar ne damo prilike da je skinu zbog lošeg kvaliteta. Tako da smo radili zdušno, usijano, odbranaški, čvrsto. Nekome sa strane ličili bismo na neko anarhistično leglo u vreme vatrenog ruskog anarhizma. Probali smo po pet sati, ponavljali scene, menjali, usijavali, hladili pa opet usijavali. U kratkim predasima jeli smo neke sendviče koje nam je nabavljao tehnički direktor Brkić i smejali se uz čaj i kafu duhovitim komentarima o sudbini naše predstave. U tome su prednjačili Laurenčić i Jerinić, a dosoljavali su i ostali, Baćović, Špiro, Miša Janketić... Vršili su "prenos" šta se događa za vreme premijere... Upravo ustaje sekretar komiteta, rukom zatvara usta ženi koja se zacenila od smeha i vuče je ka izlazu. Nastaje gungula u redovima, neki ustaju, a drugi ih opominju da sednu. Čuju se povici: sedi dole, ili ostani gore, jer gori i biti ne možeš... I tako su nas zasmejavali. Pa onda kako ulaze dva milicionera i pitaju kakav je to nered, a Brka im objašnjava da je to na sceni, u komadu. Koga treba da izbacimo, pitaju oni. Čitav prvi red, odgovara Brka uslužno, i milicioneri prionu na posao...

NEĆEMO MENJATI NIŠTA: Na internoj kontrolnoj probi naši prijatelji iz uprave su bili veoma zadovoljni predstavom, ali su se bojali da nećemo proći kod Saveta. Kontrolna proba sa članovima Saveta potvrdila je njihovu bojazan. Ljudi su gledali probu kao da su akreditovana porota. Nekoliko njih je uredno vodilo beleške. Glumci su bili možda malo stegnutiji nego obično, ali su se sjajno nosili sa potpunim mukom u sali. Sporadičan smeh se čuo tek tu i tamo, ali je žustro utišavan. "Objasnila" sam glumcima kasnije da je to bio smeh šofera, koji nisu bili svesni političke težine te izgredničke spontanosti.

Nakon probe, Savet je zatražio da razgovoru prisustvujemo samo rukovodioci pozorišta i ja, čemu sam se odlučno usprotivila. Zahtevala sam da prisustvuju svi izvođači uz žaljenje što pisac nije tu, ali nam šalje pozdrave i punu podršku. Posle malog zatezanja, dozvolili su da i ansambl bude prisutan. Ne sećam se da li smo baš svi bili na okupu, ali većina svakako jeste.

Primedbe su bile rigorozne i oštre, izlistana su sva ogrešenja i preterivanja, političke insinuacije uperene direktno protiv naše stvarnosti i naših rezultata. Olako ismevanje naših društvenih tekovina, u prvom redu samoupravljanja, kojem se potajno divi čak i kapitalistički svet.

Zaključak je bio da se mora obaviti ozbiljno retuširanje predstave i tek onda će se razmotriti njeno prikazivanje. Branili smo se raznim sofizmima, između ostalog da oni nedovoljno tolerantno čitaju komičke elemente satire. I na kraju smo istakli da ne možemo odlagati premijeru, jer je već oglašena i karte su rasprodate, pa bi to loše odjeknulo u javnosti, a strani dopisnici bi požurili da jave o još jednoj političkoj represiji u kulturi kod nas. Mi ćemo, međutim, na generalnim probama razmotriti njihove primedbe i videti kako da neke stvari izmenimo.

Bilo je navlačenja konopca, vike, pretnji, optužbi, ali najzad, uz veliko pomirljivo i mudro zalaganje ljudi iz uprave i diskusiju glumaca, nekako se došlo do rešenja da se premijera održi, ali i da mi održimo reč i da ublažimo ono što najviše bode oči.

Kad su otišli, sedeli smo i zgledali se ćutke. Stvarnost je zvučala daleko opakije od naših pretpostavki. Šta sad da promenimo, zapitao je neko od glumaca. Nećemo menjati ništa, rekla sam. Pa kako ćemo? Tako, odgovorila sam. Njima će stvari zvučati drugačije kad se oslobode ovog šoka od prvog čuvenja i viđenja. Uz to, njih će svojim smehom zaraziti slobodni smejači koji će brektati od smeha na premijeri. Tako je i bilo. Predstava je doživela skoro sto izvođenja, a skinuta je sa repertoara na naknadno zalaganje nekog od političara. Zakašnjenje od nekoliko sezona najbolje pokazuje koliko su bili efikasni.

Trebalo je videti dobroćudno, lepo, nasmejano lice autora na premijeri. Izveli su ga glumci na scenu, a publika je skandirala: Bravo! Bravo! Takve povike je doživeo i na gostovanju naše predstave u Zagrebu. Ti povici nisu utihnuli svih ovih godina za svaki njegov književni i pozorišni podvig, a bilo ih je puno. Zaslužio je i to i mnogo više, taj genijalni Ivo Brešan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---