---

Dame koje sam gledao samo demonstriraju opšti društveni fenomen – prezervacije i ponavljanja prošlosti, jer se svako prihvatanje promene vidi kao izdaja nekakvog nacionalnog identiteta

Kada govorimo o ksenofobiji ili konzervativnosti, obično na umu imamo zatucane frajere, spremne da mlate svakoga ko nije po njihovom ukusu. Ili je špijun, ili peder, ili jednostavno provocira time što nije kao drugi.

Međutim, osim ovog agresivnog oblika, strah od drugog i drugačijeg može imati još bezbroj nijansi i pojavnih oblika.

Nedavno sam mogao da razbijem predrasude o nosiocima predrasuda gledajući na javnom servisu naizgled bezazleni kulinarski šou.

Proteklog vikenda emitovana je na RTS-u prva epizoda serijala "Kuhinja moga kraja". Tu se sedam žena nadmeće u kuvanju, a svrha ovog formata je da promoviše seoski život i njegovo bogatstvo ukusa. Takmičarke su ceo život provele na selu, to su žene u zrelim godinama, a neke od njih su odlučile da se iz grada vrate na selo i tamo žive.

Naizgled, čista pastorala, takoreći seoska gozba, gde žene prikazuju svojim koleginicama i auditorijumu svoju veštinu, lepote svog kraja i običaja.

Na kraju emisije vidimo svečani ručak, ili je to večera (u Srbiji nikada niste sasvim sigurni), gde domaćica servira predjelo, glavno jelo i desert, a njene koleginice je ocenjuju. Ocenjuje se ukus, ali i dekoracija, atmosfera, ukupni doživljaj te seoske trpeze.

Ovakvi formati već su emitovani u komšiluku (u Hrvatskoj) pa smo dobili i srpsku verziju sa predstavnicama svih regiona i nacionalnosti.

U prvoj epizodi, domaćica, inače vojvođanska Čehinja, uz pomoć majke i sestre spremila je goveđu supu, knedličke i buhtle. Kao što je i red, dok je kuvala, ispričala nam je mnogo o svom životu, običajima, vaspitanju, strogoj majci – koja i danas oće da šefuje. Bilo je zanimljivo i poučno.

A onda su stigle gošće i ručak je počeo. Već tokom emisije smo mogli da vidimo da su takmičarke žene koje život nije mazio, da su se pošteno namučile kroz život, a neke od njih nisu uspele da maknu dalje od svog sela.

Mnoge nisu obrazovane, pa je najjači adut nekakvo životno iskustvo, istini za volju stečeno u maloj lokalnoj sredini. To je u psihološkom smislu odličan teren za nastanak svih vrsta predrasuda, jer se vlastito iskustvo stavlja ispred svakog znanja, uz gotovo vidljiv strah od novih iskustava.

Onda smo mogli da vidimo kako izgleda ta "mala" ili svakodnevna ksenofobija, koja se kod naših žena uvek maskira u podsmevanje i polušalu.

Te naše mame i tetke su zajedljivo prevrtale očima, slagale face i kreveljile se na svaki ukus ili jelo koje ne liči na ona iz njihovog kraja. Setite se samo tih komentara – ne bi ja to iznela pred moje kući, ili je l’ su to kolači, ili – u životu nisam servirala salatu da nije kiseljena ili barena. Ko je još video presno povrće za salatu?

Tako svekrve kod nas žitarice, musli ili kaše zovu – "ono snajkino trunje".

Međutim, kada je to mali privatni porodični rovovski rat, neka im ga, ovo je ipak malko drugačije.

Kroz hranu se, kažu, najlakše i najbrže upoznaju kultura, istorija i običaji nekog kraja, pa je cilj emisije da se vidici prošire i ukusi obogate.

Međutim, dobili smo šou koji ima potpuno drugi smisao, a on je nadmetanje gospođa u zezanju konkurencije, kalkulantsko podjebavanje, onako po seljački.

Da se razumemo, ne mislim da je ova uskogrudost rezervisana samo za selo, naš mentalitet je dominantno prigradski, suburbani, gde se taj duh male sredine grčevito čuva čak i u milionskom Beogradu. Dame koje sam gledao u suštini samo demonstriraju opšti društveni fenomen – prezervacije i ponavljanja prošlosti, jer se svako prihvatanje promene vidi kao izdaja nekakvog nacionalnog identiteta.

Ako je potrebno dati drugačiji primer tretiranja gastronomske tradicije – Lepi Brka, Gastronomad, u mnogo navrata je putovao po Srbiji i regionu u potrazi za originalnim receptima i ukusima. Posle ih je u svojoj kuhinji modifikovao i spremio na vlastiti način vodeći računa da se osnovna ideja, ili aroma sačuvaju.

Tako nije neophodno da imate ognjište, ili peku, već ih možete zameniti kuvarskom veštinom, a Lepi Brka je pravio svoje verzije i jela iz Indije, ili sa Tajlanda. Balkan nudi bogatstvo uticaja u kulinarstvu i bezbroj ukusa, pa su predrasude poslednja stvar koju možete zamisliti u kuhinji.

U tom smislu, najveći promašaj produkcije emisije "Kuhinja moga kraja" jeste upravo kasting, odnosno izbor učesnica. U ovakvoj emisiji na RTS-u nagrada od 100.000 dinara ne može biti alibi za prikazivanje nekakve borbe koja će u drugi plan baciti osnovnu ideju – da probamo nešto novo!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---