Festival >

Mart je naš

Od 30. marta do 2. aprila u Domu omladine Beograda održaće se 64. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma. Pored revijalnog dela, u takmičarskom programu nadmetaće se 79 filmova u četiri selekcije, a biće priređena i dva omaža nedavno preminulim rediteljima Krsti Škanati i Lazaru Stojanoviću

Festival zatvara dokumentarni film Trst, Jugoslavija, italijanski pogled na fenomen potrošačke groznice u Trstu, tezge na glavnom trgu Ponteroso, na farmerke i kapućino, Darvil satove, kožnu odeću i obuću, originalnu testeninu i dašak slobode. Procenjeno je da su Jugosloveni trošili u Trstu preko 110 miliona dolara godišnje. To znači da je od sredine šezdesetih pa do početka ratova devedesetih iz Jugoslavije "izašlo" skoro tri milijarde dolara. Kako su Jugosloveni stigli od "život damo, Trst ne damo", što su pevali tokom Tršćanske krize krajem četrdesetih godina prošlog veka, do svoje omiljene potrošačko-švercersko-turističke destinacije, za "Vreme" govori reditelj filma Trst, Jugoslavija Alezio Bocer.

"VREME": Rođeni ste 1975. i odrasli ste u Trstu. Sećate li se vi gužve na Ponterosu sredinom i krajem osamdesetih?

ALEZIO BOCER: Ne. Ja nisam svedok tog vremena tako da mi je sve to izgledalo kao deo tršćanskog folklora. Iskreno, u početku sam bio skeptičan u vezi sa ovim filmom, ali sam promenio mišljenje kad sam pričao sa kolegama iz Hrvatske i Slovenije i shvatio da to njih veoma zanima. Sećanje na stare dane i povezanost su još jaki u zemljama bivše Jugoslavije. Tada sam shvatio da je sve što sam znao o Trstu i Jugoslaviji samo vrh ledenog brega, pa sam pokušao da rekonstruišem istoriju kroz mozaik svedočenja i arhivskih snimaka. Zato je bilo važno da razgovaram sa što više ljudi.

Zašto vas je fenomen jugoslovenske šopingmanije u Trstu toliko privukao?

Ideja za dokumentarac se rodila 2014. na insistiranje Vendi Derkol, moje prijateljice iz Trsta, koja je godinama želela da snimi kratki film o tim vremenima. Ona je ćerka nekadašnjeg trgovca na Ponterosu pa je imala posebne razloge za svoju nostalgiju.

Kako je italijanska javnost gledala na Jugoslovene željne svega što nisu mogli u svojoj zemlji da nabave?

Moram da kažem da je odnos Tršćana bio različit. Mnogi su pokazivali rasizam prema gostima-kupcima i žalili se da je grad uvek prljav. Drugi su to posmatrali kao jednu veliku folklornu predstavu. Međutim, mislim da je, na kraju, sve postalo normalno. Kao što je bilo normalno viđati te silne ljude na Ponterosu, tako je bilo normalno da Italijani vikendom prelaze u Jugoslaviju i tamo kupuju benzin i meso. Tada skoro niko u Italiji nije imao svest koliku je socijalnu važnost imao Trst za Jugoslovene.

Neki od sagovornika u vašem filmu kažu da je za njih Trst bio prozor u kapitalizam i slobodni svet. Šta je to Trst, osim farmerki, šuškavaca i kafe, imao njima da ponudi?

Smatram da je mogućnost da se dođe u Trst, da se slobodno pređe granica, bila zaista važna za Jugoslovene. To ih je stavljalo u privilegovanu poziciju u odnosu na sve ostale istočnoevropske zemlje. Zaista mi se dopadaju reči Željka Senečića iz filma: "Nismo mi išli samo zbog Trsta, već i da vidimo sjaj Zapada koji nam je bio dalek. U to vreme u Zagrebu su se čitale tršćanske dnevne novine ‘Il Pikolo’. Čim bismo pročitali koji se novi filmovi, dobitnici Oskara, prikazuju, odmah bismo seli u kola i išli u Trst u bioskop. U Zagrebu smo na to morali da čekamo pet, šest godina."

U jeku tršćanske krize krajem četrdesetih atmosfera u Jugoslaviji je bila takva da su mnogi građani bili spremni da zarate protiv Italije ukoliko Trst ne pripadne njihovoj zemlji. Kako tumačite da je samo dvadesetak godina kasnije za mnoge Jugoslovene Trst postao simbol dobrog života i slobode?

Pa, baš iz tog razloga. Zbog toga što su Jugosloveni oduvek smatrali da je Trst njihov grad. "Trst je naš", kako su klicali... Iako je još italijanski, Jugosloveni su imali osećaj da pripadaju Trstu. To proizilazi iz svih mojih intervjua.

Šta se desilo sa Trstom i ekonomijom kada je počeo rat u Jugoslaviji?

Kako mi je jedan bivši trgovac rekao: "Bilo je to kao da je iznenada presušilo veliko more." Svakoga dana poslovi su se smanjivali i stigli skoro do apsolutne nule.

Isto se dogodilo i sa tezgama na Ponterosu. Međutim, nije to bila prava kriza za Trst. Mnogi trgovci su akumulirali dovoljno novca i obezbedili se za budućnost. Generalno, više nije bilo tog "mora novca" koji je stizao u Trst svakog vikenda, ali je Trst postao "normalan" grad.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---