---

Da bi demonstracije uperene protiv jednog režima i njegovih nepočinstava imale ikakvu šansu za uspeh, morale bi da se čuvaju i gubljenja u detaljima, i rasplinjavanja u "globalnim" apstrakcijama

Sudeći po nekim (prilično zastupljenim) transparentima, a i izjavama pojedinih istaknutih demonstranata, izgleda da se talas protesta pretežno mlađih građanki i građana iz početne magme uopštenog građanskog nezadovoljstva iskristalisao, profilisao, dobio konkretnu misiju, štaviše dve, jer se kanda namerio da sruši dva mašala velika zla: Aleksandra Vučića i kapitalizam. Naporedo ili jedno po jedno, kako se već namesti. Pa dobro, možda i nije loše zadati sebi dva cilja, jer ako u jednom i omaneš, ostaje ti onaj drugi, da ne bude da si se zalud cimao. "Nerešeno" je vrlo častan rezultat jedne ovako neravnopravne borbe. Ako dođe do toga, naime, do polovičnog uspeha ovih demonstracija, cenim da će zli globalni neoliberalni kapitalizam lakše pasti.

Znam da sam gornjim pasusom iznervirao mnoge, uključujući i pametne i dobronamerne: "Pa dobro, bre, Pančiću, zar nemaš pametnija posla nego da na tim dobrim, lepim i dragim klincima poliraš svoj cinizam?" Ali nije to: ja samo pokušavam da shvatim šta se, kako i zašto zbiva i da to oblikujem u reči – a baš to je, znate, posao kolumniste. A demonstracije kao takve vrlo su mi simpatične: kako da budem protiv nečega što toliko nervira i izbezumljuje svu fukaru zemlje Srbije na čelu s Velikim meštrom sviju hulja, a okuplja toliki drag svet? Ali, to me ne oslobađa potrebe, da ne rečem obaveze, da nastojim da prokljuvim šta je to, odakle je krenulo i kuda ide. Naročito ovo poslednje.

Elem, imaju li ovi protesti "metu" i cilj, usaglašen spisak zahteva i tome slično? Podsećam da im je povod posve konkretan: započeti su dan nakon onakvih predsedničkih izbora, i sve o čemu su inicijalno govorili neposredno se ticalo tih izbora i njihove (ne)legitimnosti, kao i naravi režima koji je zapravo strukturalno onemogućio postojanje slobodnih i fer izbora u ovoj zemlji, kao i svaku iole ravnopravnu i partnersku javnu debatu.

Istina, sve o tome smo dobro znali i pre izbora, pa nisu bez smisla upozorenja da je onda trebalo pre izbora i demonstrirati, vršiti ozbiljan građanski pritisak, ohrabrivati opoziciju da ne pristane na izlazak na izbore pod ovakvim uslovima, jasno staviti do znanja Unutrašnjem Okupatoru da će njegova "pobeda" nad vezanim protivnicima biti suštinski ništavna, trula iznutra, da će mu ona biti zla kob. Nažalost, nije bilo građanske zrelosti da se tako učini, i za to su najmanje krivi klinci koji su "prokuvali" prošlog ponedeljka, i od tada ne idu kući. Ali zato su ove post festum demonstracije, mada u ikonološkom i društveno-atmosferskom smislu lepo i jasno osveženje, u neku ruku genetski gubitničke, jer ne vidim kako bi mogle ostvariti svoje ciljeve: neke zato što su preširoki, preuopšteni, adolescentsko-štreberski preambiciozni, a druge, naprotiv, zato što su preuski, presitni i u osnovi nebitni, pa bi čak mogli biti i ostvareni, ali bi to bila Pirova pobeda, nešto poput onog kad je ljukavi drug Tito 1968. rekao da su "studenti, majku mu božiju, u pravu".

Na jednoj strani, od režima se traže sićušne, suštinski (mada ne i simbolički) nevažne koncesije: te Maja Gojković, te RIK, te kao vrhunac, smena ovih s RTS-a (koje, gle, ni Vučić nimalo ne voli, ali ko još o tome da duma?), što je potpuno deplasiran "citat" devetomartovskih zahteva iz 1991, jer je današnji kontekst sasvim drugačiji. Sve u svemu, koga je briga za sve to? Čak i da u nekom nadrealističkom scenariju Vučić reši da protestujućima pokloni ispunjenje te vrste zahteva, ništa se bitno ne bi dogodilo niti promenilo. Na drugoj strani, možda ne dominantan ali ipak poprilično vidljiv ton demonstracijama počeli su da daju nadobudni politički diletanti i napaljeni adolescenti koji su preučili, pa izašli da se proluftiraju vežbajući "proletersku revoluciju" na hipsterski način. Prvih su dana na demonstracijama bile dosta vidljive "desničarske" frakcije, ali one su prilično uspešno suzbijene, ili su i same uvidele da to baš i nije njihova priča, jer, pošteno govoreći – kad je bilo kojem die hard desničaru ikada bilo stvarno i iskreno stalo do demokratije?! Sve što njemu treba je višnje pravo njegove cokule da nekome rascopa glavu. Megjutoa, kao da je na to ispražnjeno mesto pohrlila "leva altenativa" koja besmisleno rasplinjava i razvodnjava antirežimski protest tako što režim relocira s konkretne političke adrese (Vučić, SNS i kompanija) veštački ga naduvavajući do posvemašnje apstraktnosti, pretvarajući ga u Sistem, u nešto globalno, u čemu je tamo neki Vučić samo sitni lokalni igrač. Prosto im ispod časti da se bore konkretno protiv njega i njegovih uzurpatorskih zvizdarija, nije im to nivo, oni bi radije da demontiraju zli globalni kapitalizam i da nastane pobratimstvo lica u svemiru...

E sad, pokušajte da zamislite Vučića, Nebojšu iz Beograda i ostale kako se silno potresaju kad vide "antikapitalističke" transparenente i parole, i tipčiće sa Čegevarom na grudima i u srcima, kako piskutanjem nasrću na njih kao na eksponente neoliberalnog-već-nečega? Naravno, ne možete da zamislite, jer je to koješta. A uz to i dokazano ne radi. Kao što ne možete topom da gađate komarca, tako ne možete ni praćkom da gađate Mesec. A upravo na ovo potonje mi liči to štrebersko zamajavanje s "parolama što strašno zvuče" i na koje će možda neki šumadijski ili banatski Badiju s bradicom i punđicom u studentskom kampusu da smuva devojku, ali koje konkretnim srpskim vlastodršcima i njihovom populističkom i kleptokratskom režimu ne mogu da nanesu ama baš nikakvu štetu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---