Intervju – Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, teatrolog, pozorišni kritičar, profesor >

Narativi posrnule civilizacije

"Naše vreme je iskočilo iz zgloba, što bi rekao Hamlet. Kao što je poznato, utopijska vizija Frensisa Fukujame o kraju istorije posle kraja Hladnog rata, o nekakvom beskonfliktnom životu u liberalnoj demokratiji, nije se ostvarila"

Razgovaramo o 51. Bitefu u momentu kad (iako) naslovi svih njegovih predstava još nisu objavljeni, i o pre skoro mesec dana završenom Sterijinom pozorju. Obe teme imaju isti razlog: i Bitef pred nama i Pozorje za nama biće upamćeni po nečemu što se još nije desilo kod nas. Konkretno: ovogodišnji Bitef će početi trenutno najatraktivnijom predstavom na svetu, 24-časovnom predstavom Planina Olimp Jana Fabra, a Sterijino pozorje je završeno bez pojedinačnih nagrada takmičarskog žirija. Jedine nagrade ove godine dodelili su žiriji publike i kritike, i žiriji za Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku, i za Sterijinu nagradu za teatrologiju. Poslednje dve je dobio Ivan Medenica, za kritiku predstave Rodoljupci, odnosno za knjigu Tragedija inicijacije ili Nepostojani princ.

"VREME": Tema vaše knjige Tragedija inicijacije ili Nepostojani princ je egzistencijalna zaglavljenost mladog muškog junaka u tranziciji između mladosti i zrelosti. Zar nismo svi mi u toj situaciji a ne samo vaši junaci Hipolit, Hamlet, Alsest, Lorencaćo, Don Karlos i Leons o kojima pišete?

IVAN MEDENICA: Moja knjiga nije sociološka ili antropološka, već je iz oblasti teorije i istorije drame: zato pišem o junacima dramske klasike, a ne o savremenom čoveku. Njen predmet je dramska situacija koju izdvajam kao središnju u ovim dramama i određujem kao "tragediju inicijacije": nemogućnost mladog muškog protagoniste da uđe u svet odraslih, u društvo, jer su zahtevi koje pred njega stavlja ta svojevrsna inicijacija – bilo da je reč o stvarnim ritualima inicijacije ili nekim srodnim društvenim ceremonijama koje su ukorenjene u konkretnoj kulturi – za njega neprihvatljivi. On te zahteve doživljava kao odbacivanje izvorne čednosti, moralnu korupciju: od Hamleta se traži da ubije i sveti se od Alsesta da laže i bude licemer... Primer Alsesta iz Mizantropa pokazuje da se "tragedija inicijacije" ne shvata samo kao označitelj žanra, već i kao univerzalna egzistencijalna situacija koja se kao takva može uočiti i u tragikomedijama ili vrlo netipičnim komedijama. Ipak trudio sam se da većina drama budu nesporne tragedije, te zato i završavam knjigu s komadima iz doba romantizma: postoje teorije da od romantizma tragedije nestaje, odnosno transformiše u srodne žanrove – građansku ili istorijsku dramu. Raspolućenost mojih junaka dodatno pojačava to što su svi prinčevi ili na nekoj srodnoj poziciji, pa su onda zahtevi ulaska u društvo u njihovom slučaju mnogo ozbiljniji i veći. Tragički paradoks njihove situacije, bez obzira kojem izvornom žanru pripadaju, jeste da je posledica odbijanja da se iniciraš u svet neizostavno smrt – ili doslovna, ili u socijalnom smislu ili u sudbinskom. Ipak, vi ste u pravu kad tvrdite da su i mnogi od nas danas, i to ne samo mladi (mada oni ponajviše), u situaciji da neće da pristanu na savremeni svet sveopšte prljavštine, obeležen ratovima, terorizmom, socijalnom nepravdom, pljačkaškim neoliberalnim kapitalizmom, krizom posredničke demokratije.

Pored nagrade za teatrologiju, ove godine ste dobili i Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku. Kad god imate prilike, govorite i pišete o stanju naše pozorišne kritike ne bi li se ono popravilo. Šta je osnovni problem?

Meni je stalo, i to ne samo zato što sam predsednik esnafskog udruženja, da dam maksimalni doprinos razvoju srpske pozorišne kritike. Mislim da smo s projektom "Kritičarski karavan", koji godinama dobija podršku Ministarstva za kulturu i koji je postao brend Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, postigli nekoliko stvari: veću esnafsku koheziju, veću vidljivost profesije i, što je suština, dali smo doprinos kritičkom, stručnom praćenju rada pozorišta izvan medijskih centara... Jedna od najvećih problema pozorišne kritike je smanjeni medijski prostor, kraći tekstovi i emisije, koji gotovo da onemogućavaju ozbiljnu analizu pozorišnog dela. To je diktat tržišta, ovog puta u medijskoj sferi, i ja mislim da je jedino dugotrajno rešenje, zapravo, veoma radikalno: umetnička kritika može da opstane na duge staze samo ako se preseli na specijalizovane, a komunikativne portale (ovde ne mislim na blogove ljubitelja teatra). Problem s portalima za nekomercijalne sadržaje je njihova finansijska održivost, i to je ono s čim ćemo se najviše boriti. Takođe, potrebna je i nova generacija kritičara i naše Udruženje, putem stručnih radionica, i na tome radi.

Vaše dve Sterijine nagrade su skoro jedine koje su ove godine dodeljene (pored nagrada kritike i publike koju je dobila Na Drini ćuprija). Strasti povodom odluke glavnog žirija da ne dodeli nijednu nagradu jenjavaju, pa sad može da se priča o posledicama tog poteza. Ovo je bilo i prvo Pozorje novog-starog koncepta, po kome su učestvovale samo predstave rađene po domaćem tekstu. To je promena koncepta po kome su u konkurenciji bile sve najbolje predstave u sezoni, koji ste vi, kao umetnički direktor Pozorja, ustanovili. Kako tumačite odluku žirija?

Taj slučaj nerado javno komentarišem jer se nalazim u najdelikatnijoj situaciji: ove godine, kada je suspendovan koncept koji sam inicirao, ali ne i samostalno doneo, i kada se Pozorje vratilo na staro – festival nacionalne drame – sve se srušilo kao kula od karata, a ja jedini dobio Sterijinu nagradu – i to čak dve. Pored toga, i u nekakvom sam sukobu interesa, jer sam umetnički direktor drugog najznačajnijeg festivala u zemlji. Ipak, reći ću nekoliko osnovnih teza pa kako god to bude shvaćeno. Naravno da mi nije nimalo drago što je došlo do urušavanja Pozorja, odluke žirija su preoštre, stav o opštem konceptu i konkretnoj selekciji mogao se izneti nedodeljivanjem nagrada u glavnim kategorijama (najbolja predstava, režija i/ili tekst), kako se radi u svetu kada je žiri nezadovoljan selekcijom. Ovom provokativnom odlukom postigao se efekat bumeranga pa svi kritikuju žiri, umesto da se vidi šta je uzrok njihove odluke. Neću reći ništa neprikladno ako ostanem pri tome da je koncept koji sam inicirao bio bolji, jer je omogućavao veći izbor i samim tim veću konkurentnost. Takođe, on je pokazivao da se kulturni identitet u nacionalnom teatru ne artikuliše samo kroz domaću dramu nego i, recimo, domaći stil režije Šekspira. Naš je koncept podrazumevao veliku stimulaciju za domaću dramu, jer je prema propozicijama od ukupnog broja predstava u selekciji, od šest do devet, minimum tri moralo da bude praizvedba domaće drame. Ono što, istine radi, moram da na kraju dodam, jeste to da kad smo sprovodili reforme pre deset godina pravljene su vrlo široke, ali oficijelne konsultacije, gde je bilo profesionalaca koji su bili protiv promena. Restauracija starog koncepta urađena je bez javne i transparentne rasprave.

Vaše selekcije, nekad na Pozorju, danas na Bitefu, poznate su kao selekcije s razlogom i povodom – odlučujete se za predstavu i zato što odgovara nekoj važnoj i aktuelnoj temi, a ne samo zbog kvaliteta. Osim pomenute Planine Olimp, ove godine će se i druge predstave baviti velikim civilizacijskim narativima, na primer slovenačka predstava Biblija, prvi put, i srpsko-slovenačka koprodukcija Carstvo nebesko. Zašto mislite da su to teme ovogodišnjeg Bitefa?

Zato što je naše vreme iskočilo iz zgloba, što bi rekao Hamlet. Kao što je poznato, utopijska vizija Frensisa Fukujame o kraju istorije posle kraja Hladnog rata, o nekakvom beskonfliktnom životu u liberalnoj demokratiji, nije se ostvarila. Opet živimo velike istorijske turbulencije, od terorizma, preko progona i seobe čitavih naroda do terora neoliberalnog tržišta, te to nalaže da se vratimo formativnim narativima naše posrnule civilizacije, kao što je celokupna antička grčka mitologija (Planina Olimp), biblijski tekstovi (Biblija, prvi pokušaj), ili srpska epska književnost (radni naslov festivalske koprodukcije je Carstvo nebesko). Pojam epsko koji određuje program 51. Bitefa ne odnosi se samo na tematiku većine predstava, niti na njihov pripovedački modus, već, u jednom broju slučajeva, i na njihovo trajanje: 24 sata, 6 sati, 3,5 sati. Dugačke predstave sadrže imanentnu političnost, u Lemanovom značenju: one nas teraju da se oslobodimo ličnih i civilizacijskih stega, prepustimo posebnom protoku energije, ostvarimo drugu vrstu prisustva i doslovno proživimo (političku) alternativu našem stilu života obeleženom brzinom, trivijalnošću, ishitrenošću, spoljnim efektima.

Odluka da dovedete predstavu Planina Olimp je prava zato što Bitefu vraća imidž hrabrog i velikog svetskog festivala. Kako su tekli pregovori? Kako su reagovali u Gradskom sekretarijatu za kulturu ili u Ministarstvu kulture? Da li očekujete kritike zato što ste, zarad dolaska Planine Olimp, smanjili broj predstava ovogodišnjeg programa?

Ovu predstavu ne dovodimo prevashodno zato što je trenutno jedna od najspektakularnijih na svetu. Dovodimo je zato što iz nje u različitim pravcima granamo koncept "epskog" (epsko kao građa, epsko kao pripovedanje, epsko kao dugo trajanje) na kome se zasniva program 51. Bitefa. Pregovori su tekli sjajno, a reditelj predstave Jan Fabr obožava Beograd. Predstavnici gradskog sekretarijata su u odboru Bitefa, koji je jednoglasno usvojio selekciju, tako da ovo gostovanje nije izazvalo nikakvu rezervu: naprotiv, uskoro moramo da krenemo s on-line prodajom pošto je interesovanje veliko... Ne očekujem kritike zato što smo godinama unazad pričali da je bolje da se na Bitef dovede samo nekoliko predstava, ali velikih, nego mnogo malih. Prošle godine smo, u tom pogledu, imali jedan koncept, ove sasvim drugi, videćemo šta će biti 2018. godine.

Da li ste uspeli da odgledate celu predstavu? Po čemu ćemo je pamtiti osim po dužini?

Odspavao sam dva puta po dva sata, dakle video sam 20 sati predstave. Pamtićemo je po neverovatnoj radosti života, po ekstazi koja nam otkriva nove horizonte kao ljudskim bićima.

Ovogodišnja predstava Bitefa Carstvo nebesko je koprodukcija srpskih pozorišta i slovenačkih autora (autorski tim, na čelu s rediteljem Jernejem Lorencijem, je iz Slovenije). Da li je došlo vreme kad su nam saradnja i zajedništvo postali dobrodošli?

Uveliko su dobrodošli i uveliko se ostvaruju. Pozorišni svet iz bivše Jugoslavije već deceniju i po normalno sarađuje, koprodukcije su redovna pojava... Meni je posebno drago što Bitefu koprodukciju režira Lorenci, jedan od vodećih slovenačkih i regionalnih reditelja i vrlo omiljena autorska figura Bitefa.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---