Knjiga >

Između zainteresovanosti i gađenja

ivan milenković

Iako u središtu levičarskog diskursa Teorija subjekta Alena Badijua (Grupa za konceptualnu politiku & kuda.org, Novi Sad 2015, prevod Olja Petronić, Novi Sad 2015, prevod Olja Petronić), akademska zajednica ni prstom nije mrdnula da je predstavi, dok je levica spokojno nastavila da se razračunava sa sablastima ne opterećujući se nadirućim fašizmima

Predstavljamo, dakle, tekst koji se pojavio skoro pre dve godine. Ne bi, dabome, bilo prvi put da knjiga, ma koliko bila važna, svečano i u tišini zaobiđe ovdašnju javnost, ili, pak, da javnost zaobiđe nju. Nije ovo, doduše, baš neka javnost, više su to ostaci, krnjeci, ali u pitanju je nešto drugo. Teorija subjekta Alena Badijua nije tek jedna među knjigama, već tekst koji se upisuje u samo središte savremenog levičarskog diskursa, pa bi se očekivalo – ma koliko srpski levičari bili dezorijentisani, neefikasni, zbunjeni (što su, inače, osobine koje dele sa svojom ideološkom sabraćom i svojim ideološkim sasestrama diljem Evrope) – da će se pokrenuti nekakva teorijska mašinerija i da će jedan važan tekst energično biti predstavljen javnosti. To se, međutim, nije dogodilo. Akademska zajednica, prema očekivanju, ni prstom nije mrdnula, dok je levica spokojno nastavila da se razračunava sa sablastima neoliberalizma, kapitalizma i ostalim vetrenjačama, ne opterećujući se nadirućim fašizmima.

Teorija subjekta (1982) je, uz Biće i događaj (1988) i, možda, Etiku (1993), najvažnije Badijuovo delo. U vreme kada ispisuje ovaj tekst francuski filozof surfuje na istom talasu na kojem je i velika četvorka "razbijača": Fuko, Liotar, Delez i Derida. Taj talas "valja" pojam subjekta onako kako ga, u istoriji filozofije, niko nije zahvatio. Naime, od suverenog gospodara koji je, posle smrti boga, preuzeo stvar u svoje ruke, subjekt se premetnuo u neku vrstu slagalice koja se može rastaviti, potom iznova sastaviti, ali da ovoga puta slika ili oblik koji se dobiju na kraju, uprkos istim sastavnim elementima, budu drugačiji nego što su bili u prethodnoj kombinaciji. Ta moć subjekta – neki će smatrati da je to slabost – u tolikoj meri je opčinila francuske majstore, a s njima i Badijua, da smo u periodu od sredine šezdesetih do devedesetih godina prošloga veka na francuskom jeziku dobili verovatno najuzbudljivije i najuticajnije filozofske tekstove u poslednjih stotinak godina. Teorija subjekta hvata se u koštac upravo s tim problemom, ali metodom i s ideološkim zamahom koji se razlikuju od onoga što se na filozofskoj sceni toga doba moglo videti. Badiju je, naime, i matematičar i ekstremni levičar. Matematika i filozofija uvek su išle jedna s drugom i ta veza ne samo da je neraskidiva nego je, ako je ikako moguće, i krajnje poželjna. Sa ideologijom i ideološkim perspektivama stvar je unekoliko drugačija, posebno ako verujemo u to da je u filozofiji moguće zauzeti neidelošku, ili izvanideološku perspektivu. Upravo su, međutim, Francuzi pokazali da to nije ni moguće, pa, u određenoj meri, ni poželjno, ali je, istovremeno, nužno svoju ideološku perspektivu reflektovati, provući je kroz rešeto filozofije. Hajdeger je, recimo, muljao, lagao, varao i sebe i druge da nije nacista, i na kraju nikoga, osim možda sebe, nije uspeo u to da ubedi. Da je svoj nacizam otvoreno (a ne potuljeno) uključio u svoju filozofiju, bilo bi mnogo zanimljivije. E sad, kada je o Badijuu reč, upravo tu nastaju problemi. Badiju je maoista – a ne vidi se po čemu je to plemenitije od "biti nacista", recimo, što je Badijuu, dabome, nezamislivo – i to ne krije, naprotiv, ali on u svoju filozofiju ne uključuje najvažnije Maovo dostignuće: desetine miliona pobijenih ljudi u ime komunističkih ideja, već se, kako veruje, ograničava na Maov logičko-filozofski spis O protivrečnosti.

Važno je uočiti da je u ovom Badijuovom delu filozofija živa tvar, materijal iz koga vrcaju ideje, košnica iz koje izleću pojmovni stršljenovi i besno se zaleću na vas, pa vi vidite. Najbolji izdanak stroge filozofske škole, Badiju u svakom trenutku svedoči o tome da zna o čemu govori, pa su njegova razumevanja antičkih majstra, Kanta ili Hegela upravo besprekorna, pa čak i više od toga. On nam neprestano pokazuje zašto su te velike filozofije žive i nezaobilazne. Zato su i delovi u kojima se subjekt razume kao malopre pomenuta slagalica, dakle kao mnoštvo koje se sebi zahvaljujući i sebi uprkos uvek nekako održava i kao jedinstvo – najbolji. Uz to, Badiju je brutalan: "Svaki subjekt je politički" (str. 46). Politizujući subjekta on mu oduzima svaku metafizičku utemeljenost prepuštajući ga odnosima moći, te otud rečnik u kojem se pojavljuju sile, aktivnosti i pasivnosti, ali i univerzalno i singularno, opšte i posebno. Kako god, deo u kojem Badiju polaže račun o filozofiji zanimljiv je, dobar, koristan. Ali kad pomene neumrlog Mao Cedunga, stvar se usložnjava do bljutavosti.

Teško je pronaći iole prihvatljivi razlog za uvlačenje masovnog ubice u eminentno filozofsku priču, osim Badijuove tvrdoglavosti i ekscentričnosti. U onoj meri u kojoj je Hitlerova Moja borba – nakupina budalaština, inače – svojevrsni vodič za manijake, toliko je i Maov spis O protivrečnosti banalna i dosadna knjižica, osim ako je ne razumemo kao teorijsku osnova za masovna ubistva. Istina te knjige je užas, ali Badijua to ne zanima. Pa, kada mu već ta sitnica ne privlači pažnju, onda nije ni čudo što ispisuje šizofreni tekst koji se, za onoga ko ima dovoljno čvrst stomak, čita sa odgovarajućom dozom zainteresovanosti i jednakom dozom gađenja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST