Intervju – Tijana Fišić, slikarka >

Čas o istini i slobodi

"U kulturi i umetnosti su odnosi poremećeni usled destruktivnih strategija, od konceptualne umetnosti koja nije umetnost ali umišljen koncept jeste, preko poništavanja samih pojmova umetnosti nečim što se zove industrija zabave"

Tijana Fišić (1966) diplomirala je i magistrirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Naslikala je preko 400 slika, 12 murala, oslikala 20 kombija, 6 kamiona šlepera, mnogo reklamnih tabli, bilborda, privatnih zidova. Restaurirala je freske u Sabornoj crkvi, Studenici, Sočiju. Imala je 31 samostalnu izložbu u zemlji i inostranstvu, i učestvovala je na 102 kolektivne. Redovni je profesor crtanja i slikanja na Fakultetu za umetnost i dizajn "Džon Nezbit" u Beogradu.

Ovaj razgovor smo vodile povodom njene izložbe slika u galeriji ULUS-a (27. jul – 8. avgust) "Fragmenti postojanja – od nestajanja ka celovitosti".

"VREME": Čas anatomije je naslov vašeg tekstualnog objašnjenja slika s izložbe. Da li ste hteli da dopunite prethodne istraživače fizičke, duhovne, estetske i etičke anatomije ljudskog bića?

TIJANA FIŠIĆ: Treba nam još časova anatomije jer, zahvaljujući modernim konceptima poimanja i delanja stvarnosti, zavladalo je opšte neznanje, a obrazovanje je na sve nižim stepenicama. Neoliberalizam hoće neobrazovane i nesvesne konzumente koji misle da se zabavljaju. I Rembrant i Danilo Kiš nisu ništa novo pokazali i rekli, nego su branili istinu. Nalazimo se u trenutku koji podrazumeva ukidanje istine zbog manipulacije i koristi, zato su nam časovi anatomije još uvek potrebni.

Istaknuto mesto izložbe odredili ste slici O slobodi čiji je centralni motiv srednjovekovna tvrđava sa zidovima prekrivenim slovima i stihovima, i dve kule koje podsećaju na šahovske figure... O čemu se tu radi?

Na tri zida tvrđave su tri pasusa iz knjige Smisao stvaralaštva Nikolaja Berđajeva o odbrani slobode. Od feudalnog viteza koji je oružjem štitio svoj zamak, preko odbrane ljudskog i civilizacijskog dostojanstva i nužnosti odbrane kulture kao ljudskog, duhovnog i civilizacijskog postignuća, do odbacivanja napada od strane varvara spolja i u nama samima i do objašnjenja ropstva i lične unutrašnje sklonosti prema ličnom ropstvu. Na primer, na zidovima naslikane tvrđave piše i da se "često zaboravlja da sloboda nije samo sloboda u društvu nego i sloboda od društva, granica koju društvo ne želi da prizna u odnosu prema ljudskoj ličnosti", zatim da je "kultura veliko blago, čovekov put, i ne može se dozvoliti varvarima da je negiraju" i da se ona "ne može beskonačno produžavati u svojoj osrednjosti", kao i da "kad se objavljuje princip sile i sila stavlja iznad istine i iznad vrednosti, onda to znači kraj i smrt civilizacije". Dve različite kule predstavljaju u građevini materijalizovanu dualnost prirode: kralj–kraljica (muško–žensko) ili komplikovano–jednostavno ili… Na tvrđavi je rupa, kapija u kojoj je oblačak na nebu. Jer, posle života, oduvek i zauvek ostaće oblaci na nebu a tvrđave će nestati pod zubom vremena do nepostojanja.

Vi još od devedesetih slikate to plavo nebo, bele oblake, visoke čemprese, vertikalne merdevine koje se, kao od Jovana Lestvičnika postavljene, uspinju direktno ka Bogu… Je li to vaš delotvorni recept za dušu?

Sve što slikam je, zapravo, inicirano raspadom Jugoslavije, i raspadom u mojoj porodici. Moja reakcija je bila: odavde se mora hitno spasavati, ali ne fizički, jer se verovalo da će se sve za nekoliko meseci vratiti u neko normalno stanje, već suštinski, iznutra, u stavu i odnosu. A to je bilo moguće jedino potpunim preokretom svega što sam slikala. Tako sam počela da slikam nebo ili po nebu... Dakle, slikarski obrt sam napravila da bih, u duhu stare Jugoslavije (mada je ona, sa svojim poluvekovnim životom, ostala Zauvek Mlada), lečila i sebe i druge od opšteg ludila koje i dalje traje ali, evo, traje i to što slikam. Neko može da tumači takve slike kao terapeutske. Radi se o perspektivi koja može da bude izlaz, pojas za spasavanje iz ove mašine za mlevenje mesa i drobilice uma koju zovemo stvarnost.

Ima se utisak da među zaljubljenike u umetnost svrstavate sebe, da imate neki kutak u sebi u kome nalazite mir, i u kome žive i vaše slike i svet o kome svedoče.

Takva mi je priroda. Slikovna. Vizuelnoj komunikaciji je moguće iznova se vraćati i svaki put bude drugačije ili isto, u zavisnosti od namere, potrebe, ideje onog ko joj se vraća… a nema jezičke barijere. Zapravo, vizuelno može biti vrednije, dublje i kompleksnije od pukog narativnog, to se vidi i u industriji filma, zabave, pa i mobilni telefoni sve manje služe telefoniranju a sve više gledanju u ekran. A iza svega je potreba za razumevanjem i komunikacijom.

Vi ste najmlađi slikar u kolekciji beogradskog Narodnog muzeja. Koju vašu sliku čuvaju? Osamdesetih kada se ovde budila nova buržoazija, galerije su živele od slikara, a slike su se kupovale jer je to bilo u modi. Kakav je danas odnos muzeja i galerija prema slikarima?

Narodni muzej poseduje dve moje slike: Predstava: Proleće u Srbiji 1999 – Ton smrti iz iste godine i Duga iz 2000. Obe su izložene 2000. godine u Narodnom muzeju na izložbi "Srpsko slikarstvo XX veka". Tužno je što je Narodni muzej zatvoren i nedostupan za publiku – studenti su me pitali da li on uopšte postoji ili se pominje samo da bi naivni poverovali da postoji. Muzeji su zatvoreni, a galerije skoro. Kako zamire finansijska osposobljenost stanovništva, i galerije su pred gašenjem jer im je opstanak uslovljen prihodima. Sve to čini bolesnim umetnički život u Srbiji. Opšte je poznato da bez finansijske podrške nema ni kulturnog ni umetničkog života u bilo kojoj državi. A od tih osamdesetih godina koje pominjete, ovde su se namnožili samoproklamovani umetnici, amateri i odozgo proglašeni kritičari tako da je umetnička scena u državi sada – tragedija. Međutim, to je odraz "modernosti": u industriji zabave, odrazu opšteg sluđivanja, umetnost je nepotrebna. Znači, sve je u redu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---