---

O bolesti etnitisa, ili: ima li nekoga odraslog da objasni neznavenoj premijerki da lična dokumenta nisu mesta za solističke šarade

Evo, ljudi, ovako je to bilo: počeo sam da gledam finale Evrobasketa navijajući (mada blago i malko ambivalentno, kao i uvek kad se igra protiv nekih "naših"; kome to nije jasno ili mu je nemilo, ljubim ruke, slobodan je da pukne od besa i muke) za reprezentaciju Srbije – zemlje čiji sam građanin i državljanin, gde glasam i plaćam dažbine, odakle su "svi moji" od porodičnog pamtiveka – da bih negde oko poluvremena već bio nekako neutralan, a do kraja sam se već sasvim opustio i – opet ne bez ambivalencije, jebiga – navijao za Sloveniju. Tako da, što se mene tiče, mi smo šampioni, a kome smeta, neka se ljuti! Človek, (ne) jezi se!

Vratićemo se košarci malo kasnije tokom programa, sada idemo u čarobni svet državne administracije. Nekako tiho i potpuno ispod radara tzv. demokratske javnosti, naše je vrlo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave poradilo na nacrtu izmena Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a najznačajnija novina koju ovaj predviđa je da će ubuduće u lične karte građana Republike Srbije biti upisivana i njihova nacionalnost, dakako, ne u "francuskom" smislu (gde je to zapravo isto što i državljanstvo), nego u smislu etničke pripadnosti. Znate ono, Josip Lončarić, Novi Sad, Hrvat, Ferenc Bodrogvari, Senta, Mađar, Škeljzen Suroi, Bujanovac, Albanac, Radojica Dobrašinović, Gornji Milanovac, Srbin... Doduše, upis će, blagiš nama, biti dobrovoljan: ko hoće upisaće mu se, ko neće, ne mora... Sve ovo je, according to "Danas", najavila osoba Brnabić Ana, uslužna čuvarka premijerske fotelje u prividnom i formalnom odsustvu Svedržitelja, a do nedavno upravo ministarka tog resora.

Naša simpatična nešto-kao-premijerka iz deprivilegovane LGBT etc. populacije, "mala Ana" o čijem su tzv. hrvatskom poreklu (s otoka Krka) mnoge zagrebačke novine posvetile silne dirljive reportaže, dokazala je svoj apsolutni politički diletantizam i antitalenat ama baš svaki put kad je otvorila usta, ali ovo je možda ipak malo preko jego. Ima li nekoga odraslog da zaustavi taj entuzijazam bez pokrića u bilo kakvom znanju, kamoli "osećaju za filing" realnosti ovog dela sveta?! Pa i epohe kao takve, ako ćemo pravo. Bivalo je, naime, i takvih epoha kada je, u mnogim državama, građanima u lična dokumenta upisivana, doduše, mnogo češće veroispovest nego etnička pripadnost, ali to je teeežak anahronizam i danas je krajnje neprimereno. To ne radi takoreći niko u iole uređenim i prosvećenim društvima; znate, nekad su ljude lečili pijavicama, ali, kako da vam kažem, ta praksa je odavno napuštena. Zašto – zagraktaće demagozi i mali kućni fašisti – ta, zar se treba stideti svoje nacionalnosti, veroispovesti, porekla, kriti ih kao poslovična zmija noge? Naravno da ne, nego zato što ta vrsta podataka nije relevantna ni za šta što se države (one čiji si građanin, ali i bilo koje druge) ima ticati i što njeni službenici o tebi smeju ili čak moraju znati, a pri tome je tu vrstu besmislene "indiskrecije" moguće zloupotrebiti na bezbroj načina, a na štetu onoga ko bi tome bio izložen u neprimerenom, ili čak opasnom kontekstu. A čega možda ne bi bio svestan u trenutku kad "pristaje" na takva legitimisanja.

Uostalom, reći ću to tako da me i Ana Brnabić (možda) razume: nema ni jednog razloga da se bilo ko stidi svoje (homo, hetero, bi etc.) seksualnosti, pa bi ipak bilo najblaže rečeno van pameti da se podatak o seksualnoj orijentaciji građanina ili građanke upisuje u njegovu/njenu ličnu kartu. Čak i ako je dobrovoljno, štaviše, čak i ako bi on ili ona insistirali na tome! Toj se vrsti egzibicionizma ne može i ne sme udovoljavati: lična dokumenta nisu mesta za solističke šarade, država i društvo određuju kriterijume relevantnosti javno dostupnih podataka, a tu svakako ne spada etnička ili verska pripadnost, baš kao ni to s kim neki X ili neka Y ide u devet u krevet.

E, sad se vraćamo na košarku: sport i frustracije oko njega među najboljim su ogledalima stanja duha u nekom društvu. A ovo je društvo, kao i okolna, duboko bolesno od etnitisa. Šta je etnitis? Pa, to vam je, recimo, ono kada RTS komentator Šarenac, pa njegov stručni konsultant u Istanbulu, pa voditelj "analitičke" diskusije u poluvremenu i nakon utakmice u beogradskom studiju, pa onda i svi njegovi stručni gosti – ali svi, ali stalno! – jašu na tome da su dva najbolja igrača Slovenije, molim te, "Srbi", a da je to i njihov trener, da tu ima i drugih "momaka na ić", kako lirski reče Šarenac (a imaju i onog Randolfa, crnca, koji nije sin gradonačelnika Pirana), ukratko, da su ti Slovenci vrlo sumnjivi glede svog "slovenaštva", i da su oni najbolji među Njima zapravo – Mi, Srbi. A kako bi drugačije i bilo... To je taj etnitis. Ne radi se o tome da je neko tu imao tzv. loše namere; stvar je i banalnija i dublja i beznadežnija istovremeno: stvar je u apsolutnom neshvatanju da se grandmothers i frogs ne mogu mešati kako kojem nadobudnom dilberu padne na pamet.

E, zato sam ja na kraju navijački skroz prešao na stranu Slovenije: ako već svi ovi naši geniji tvrde da je sve najbolje tamo ionako "srpsko" ili barem "ićevsko", onda tu zapravo igraju dve "srpske" reprezentacije, u kojem sam slučaju ja sasvim slobodan da se opredelim za – bolju! Ili bar onu u kojoj se ne vidi da iko ima problem s tolikim različitostima okupljenim na jednom mestu, umesto da svakom živom vadi i proučava krštenice do kolena sedmog.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---