Intervju – Božo Prelević >

Režim protiv naroda

"Ponekad mislim da treba da pitamo ove na vlasti koliko im je para dovoljno. Pa kad kažu, da mi građani to nekako skupimo jer će potpuno da unište sve – zdravstvo, školstvo, pravosuđe, medije, celu zemlju, sve što dotaknu. Dajte, ljudi, da skupimo – isplati se; dajte da im platimo, to će biti jeftinije od ovoga šta nam rade"

U protekloj nedjelji Srpska napredna stranka je odlučila da u martu sljedeće godine ne bude vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa onima za grad Beograd, a Više javno tužilaštvo zaključilo da nema osnove za pokretanje krivičnog postupka u vezi sa "zoljom" i municijom nađenom u šumi nedaleko od porodične kuće predsjednika Srbije Aleksandra Vučića u Jajincima. Međutim, obje ove teme danima su zaokupljale javnost i tako u drugi plan gurale mnoge probleme s kojima se suočavaju građani Srbije.

"Živimo u vremenu u kom ne postoji kritička javnost; ovde postoje samo spinovanje i laž", kaže za "Vreme" advokat i povjerenik Pokreta slobodnih građana za Beograd Božo Prelević. "Šta je sve laž kada govorimo o aferi Jajinci? Nemoguće je da neko nekog može da ugrozi tako što će da ostavi u šumi ‘zolju’ i sanduk sa nešto municije. Pravo da vam kažem, čini mi se da je to podmetnuto kako bi se još jednom digla medijska halabuka o ugroženosti Aleksandra Vučića. Jer, od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, samo se o tome govori. Setite se izjava ministra Aleksandra Vulina o lociranju devedeset i sedam bezbednosno interesantnih osoba u Jajincima. Ako znaju za njih, onda to znači da su celo područje pokrili kamerama pa ne vidim razlog zašto onda ne nađu tog ko je tu ‘zolju’ i municiju ostavio, osim pod uslovom da ih sami nisu ostavili... Po meni, sve je to nameštaljka."

"VREME": Uprkos svemu tome, Tužilaštvo je zaključilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupku u vezi sa aferom Jajinci...

BOŽO PRELEVIĆ: Jeste, ali je tužilac takođe odustao i od nesporno važnih slučajeva kao što su pad helikoptera, rušenja u Hercegovačkoj, davljenje novinara u Pionirskom parku u vreme polaganja Vučićeve zakletve u Skupštini... Ali zato imamo slučaj dr Boška Đukanovića koji je ministru Zlatiboru Lončaru poslao SMS-u kome kaže da mu je mesto u kontejneru jer je đubre, pa se onda protiv njega – da ne poverujete – povede postupak nenadležnog organa policije za pokušaj ubistva; to je sada postupak za izazivanje opasnosti SMS-om. Dakle, davljenje novinara u Pionirskom parku nije ništa, a slanje SMS-a predstavlja ugrožavanje ministra koga čuva deset ljudi.

Što vam sve to govori?

Hajde da postavimo pitanje zbog čega danas nema demonstracija desničara i navijačkih grupa protiv vlade Ramuša Hardinaja na Kosovu? To je zato što Srpska napredna stranka orkestrira sve u Srbiji. Ova stranka koja je sada na vlasti upravo je ista ona stranka koja je učestvovala u paljenju američke ambasade. Za mene je šokantno da se ne zna da je u procesu dugom devet i po godina za ovo delo utvrđeno da su pripadnici osuđene grupe svi članovi Srpske radikalne stranke i da su autobusima dovezeni u Beograd. Ja razumem nezadovoljstvo američke ambasade, ali ne razumem zašto ne kaže da iza toga stoji Srpska radikalna stranka.

Zašto ne kaže?

Zato što je Vučić taj koji se četiri puta rukovao sa Trampom i govori da ima podršku Vašingtona, a to isto kaže i Haradinaj.

Kako inače ocjenjujete stanje u pravosuđu?

Iz Društva sudija i Društva tužilaca kažu da rade pod jakim pritiskom. Mada živimo u fazi razvaljivanja institucija, u Tužilaštvu i sudovima ima i dalje pametnih ljudi koji znaju što jeste, a što nije krivično delo. Ako me želite pitati kako se onda ne zna ko je davio one ljude u Pionirskom parku, odgovor je da se, naravno, zna. Ali – svi oni su članovi vladajuće stranke. Za nju zakon ne važi u ovom slučaju kao što nije važio ni prilikom rušenja u Hercegovačkoj, niti kada se našim novcem otplaćuju tuđe nekretnine na prostoru "Beograda na vodi", a zatim se taj prostor daje privatnoj firmi...

U čemu je suština takvog vršenja vlasti?

Svest aktualnog režima svedena je na političke poene koje nekom medijskom akcijom dobijaju ili gube. Njegovi nosioci – u suštini – ne vole Srbiju, niti njene građane. Njima treba vreme u kome ih niko neće pritiskati spolja zbog funkcionisanja pravnog sistema i medijskog mraka kako bi iskoristili svoju neograničenu vlast da iz, uslovno rečeno, kruga siromašnih pređu u ultrabogate. Ponekad mislim da treba da pitamo ove na vlasti koliko im je para dovoljno. Pa kad kažu, da mi građani to nekako skupimo jer će potpuno da unište sve – zdravstvo, školstvo, pravosuđe, medije, celu zemlju, sve što dotaknu. Dajte, ljudi, da skupimo – isplati se; dajte da im platimo, to će biti jeftinije od ovoga šta nam rade.

Koliko vas to naprasno bogaćenje podsjeća na devedesete?

Slobodan Milošević i Vučić su o DOS-u govorili kao o katastrofi. Jedino gde se razlikuju jeste to što je Vučić preuzeo politiku ove nekadašnje koalicije kada je reč o ulasku Srbije u Evropsku uniju. A ako je to katastrofa, kako kaže, zašto je najbolji prijatelj Angele Merkel i zašto više ne lepi plakate sa imenom Ratka Mladića preko tabla na kojima piše Bulevar Zorana Đinđića?

Zbog čega onda Vučić – odnosno, vlast na čijem čelu se nalazi – podiže spomenik Zoranu Đinđiću?

Spomenik Zoranu Đinđiću, kao i onaj Borislavu Pekiću, jeste dosetka režimskih medijskih majstora. Poslednji koji bi Đinđiću trebalo da podignu spomenik jesu oni koji su se beskrajno radovali kada je ubijen. Da budem potpuno jasan: Zoran Đinđić i celokupna demokratska opozicija iz devedesetih bili su protiv konfrontacije sa svetom. Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka bile su za konfrontaciju. Ona je na kraju dovela do bombardovanja. Zatim su ti isti es-pe-esovci i radikali pokupili tuđu decu i poslali ih u rat na Kosovu, na Košare, i kada su mnogi od njih izginuli, onda su potpisali Kumanovski sporazum. Ti isti danas dižu spomenik poginulima na Košarama, daju im ulicu, dok istovremeno prave koalicionu vladu sa Haradinajem u Prištini. Ja zaista ne mogu da razumem kako neko ponovo može da glasa za njih.

Javnost je podijeljena i zbog samog izgleda spomenika ubijenom premijeru. Kako vam izgleda izabrano rješenje pod nazivom "Strela"?

Cenim Mrđana Bajića, ali nisam stručan za estetiku. Meni je ovde sporno ko diže spomenik i zato je on prljav. Ne može Vučić da od Đinđića preuzme politiku pridruživanja Evropskoj uniji i one najgore kadrove iz Demokratske stranke a da sve vreme govori da je Peti oktobar bruka i sramota. Ja mislim da tako ne može i ne sme. Vučić hoće naslovne stranice sa tekstom "Vučić podigao spomenik Đinđiću". To mu je jedini motiv i on će to da uradi uoči izbora. Mislim da će biti najteže Đinđićevoj porodici – niti je da dođe na otkrivanje spomenika, niti da ne dođu. Ista je priča i sa Demokratskom strankom. Ako dođu na otkrivanje, oni će samo uveličati slavlje stranke iz koje je došla rečenica: "I Tito je pred smrt imao probleme sa nogom". Inače, Vojislav Šešelj je pobegao u Hag jer je znao šta se sprema, na sudu je utvrđeno da je imao kontakte sa ubicama – sve to stoji crno na belom. Kada neko diže spomenik Đinđiću, a njegovu partiju nazivate "žuti ološ", postavlja se ozbiljno pitanje ko je u toj priči zaista ološ.

Dok Vučić na jednoj strani govori o dijalogu, na drugoj smo svjedoci razgranatih političkih pritiska na profesionalne medije i opozicione stranke...

Jedan od suštinskih Vučićevih ciljeva je da pored slobodnih medija uništi i sve stranke – opozicione, ali i one na vlasti. Za šta se danas zalaže Ivica Dačić? On se zalaže za Vučića. Za šta se zalaže Rasim Ljajić? Za Vučića. O Vulinu i da ne govorimo. Ima li još nešto za šta se oni zalažu? Da li to iko zna? Svi oni se samo zalažu za Vučića, a to bez ozbiljne sile ne ide, nije moguće. Sa druge strane, Vučić je zdrobio opoziciju. Danas u Srbiji nije moguće suprotstaviti stavove. U javnom prostoru postoji samo dijalog koji kreira Vučić. On izgleda otprilike ovako: "Da li je tačno da sam najlepši?" "Tačno je." "Da li sam i navredniji?" "I to je tačno." "Jesam li i najpametniji?" "Jeste, najpametniji ste..." "Odlično, idi sada tamo da ti daju neke pare, sinekuru, nešto." Ovo je srpski džuboks: ubaci se malo para i svi su u vlasti, a i neki u opoziciji pevaju kako im se kaže o svemu – unutrašnjem dijalogu, Kosovu, poštenju, skraćenju... Među tim pevačima imate samo jednoga koji kad ubacite žeton u džuboks – ućuti.

Pričate o Vojislavu Šešelju?

Naravno. Pa ko je čitavu svoju političku karijeru sveo na ono – koliko para, toliko muzike? Šešelj. Njemu danas ne smeta ništa u vezi sa Evropskom unijom, Kosovom, oko Haradinaja – baš ništa. On kao bivši šef Vučiću zna toliko da mu se mora platiti da ćuti. I uopšte, mi imamo tako grotesknu situaciju da je bivša urednica radikalske Srbije Jadranka Joksimović današnja ministarka za evropske integracije, a ministar u Vladi je i Zlatibor Lončar, čovek koji je imao bliske kontakte sa Zemunskim klanom i koji će se pojaviti na otkrivanju spomenika Zoranu Đinđiću. Ne znam zaista šta bi na sve ovo rekli junaci iz drama Dušana Kovačevića.

Na drugoj strani, vlast se poziva na rezultate ostvarene tokom proteklih pet i po godina...

Režim se stalno hvali neverovatnim uspesima, a trideset odsto dece živi ispod granice siromaštva. Kako to tumači Slavica Đukić-Dejanović, ministarka zadužena za unapređenje populacione politike? Ćuti. Ona je stručna, ali ne sme da kaže. Mi imamo Fakultet organizacionih nauka; tamo rade 104 profesora koji ne smeju da se izjasne o plagijatu doktorske teze Siniše Malog. I kako onda da se priča o akademskoj čestitosti?

Činjenica je da je problem kada u Srbiju iz Crne Gore dođe Nebojša Medojević, a dolazak Škaljarskog i Skadarskog klana nisu problem. I gde je Srbija na suđenju za tu smejuriju od puča u Crnoj Gori? Nema je. Zna se i ko je to izmislio – jedan bivši saradnik Zorana Đinđića...

Mislite na Vladimira Bebu Popovića?

Tako je. To je njegov rukopis. Isto to će da uradi i pred izbore u Srbiji kada vide da ih gube. To su stalno nekakvi pučevi. A kakvu je pomoć Srbija pružila dvadesetorici svojih građana koji su uhapšeni u Podgorici? Nikakvu. Tog dana je naš ambasador pobegao iz Crne Gore.

Vladajuća koalicija nedvosmisleno daje do znanja da je spremna da se po svaku cijenu bori za vlast od nivoa predsjednika mjesne zajednice do nivoa predsjednika Srbije. Zašto im je to toliko važno?

Sve se svodi na samo jedno pitanje: koliko mogu da opstanem na vlasti? Zašto? Zato što svaka godina na vlasti donosi ogroman novac. Pogledajte taj "Beograd na vodi". Ispada da ti vajni strani partneri – svi milijarderi – ne mogu da naprave naselja nego prave zgradu po zgradu. Tu su srušeni mnogi objekti bez ikakve nadoknade, ali ljudi ne smeju da se bune, oni čekaju neku novu demokratsku vlast.

Hoće li se načekati?

Režim ne bi postojao bez podrške građana koji su spremni da mu sve progutaju. Ako oni kojima su smanjene ionako mizerne penzije zaista predstavljaju glavni oslonac vlasti, mi onda imamo kulturni obrazac izuzetno težak za svakoga ko želi da Srbiju izvede iz tamnog vilajeta. Pa kome se sudi za ubistvo Slavka Ćuruvije? Ko je osuđen za ubistvo Đinđića i Ivana Stambolića? To sigurno nisu ljudi iz partija bivšeg DOS-a. Ovde je istina izokrenuta do neverovatne mere. Jer da nije, ovaj režim ne bi mogao da vlada. Zato im i trebaju samo poslušni mediji.

Glavni odbor SNS-a odlučio je da neće biti raspisani vanredni parlamentarni izbori zajedno sa beogradskim u martu 2018. Očekujete li da to tako i ostane?

Mislim da će biti onih izbora koji Vučiću budu potrebni. Imamo lokalne izbore u Pećincima, Negotinu i Mionici. Naprednjaci tu imaju komotnu većinu. Za raspisivanje tih izbora nema nikakvog razloga osim da se kaže kako je SNS osvojio sedamdeset i više posto glasova – tamo gotovo da nema opozicionih partija pošto su ih sve zaplašili i prebili. Slično je i sa parlamentarnim izborima. Režim tvrdi da se opozicija plaši izbora, a zapravo je reč o fudbalskoj utakmici u kojoj jedna strana nema gol, i gde god da šutne loptu, računa im se kao pogodak; nemate kome da se žalite jer je i sudija njihov... Hoću da kažem da ako istraživanja javnog mnjenja pokažu Vučiću da u Beogradu SNS ne stoji dobro, on će bez ikakvog pardona raspisati još jedne vanredne parlamentarne izbore. I obrnuto – ukoliko procene da mogu da pobede u Beogradu, tada će da primenjuju silu i dele značajne količine ulja, šećera i brašna... Tu postoji više varijanti. Koliko čujem, Vučić je i svojim partnerima iz međunarodne zajednice dojadio time što umesto da ispuni sve što im je obećao raspisuje stalno nove izbore. Očigledno su dve stvari: stalnim raspisivanjem izbora on kupuje vreme i frlja se na sve strane raznim obećanjima.

Kako ocjenjujete djelovanje opozicionih partija pred – za sada – samo beogradske izbore?

Znam da su građani razočarani što opozicija nije snažnija i ne ide u jednoj koloni. Međutim, celokupna prava opozicija se okupila i oko pisma OEBS-u da nadgleda gradske izbore i oko pravljenja tehničkih timova za sprečavanje izborne krađe. To je jedan veliki pomak i bez problema smo se oko toga dogovorili. Tu nema sujete. E sad, postoje određeni animoziteti između pojedinih ljudi koji su izašli iz DS-a ili su bili glasači ove partije. Dakle – ko i sa kim može. Smatram da je potpuno nemoguće da opozicija na izbore izađe ujedinjena. Zaista i nema razloga da se ne naprave dve ili tri kolone; to savetuju i ozbiljni politički analitičari. Važno je samo da se glasovi ne rasipaju. Najgore od svega što može da se desi jeste da nekih pet-šest stranaka ili pokreta dobije po dva-tri posto i ne pređe cenzus. Na taj način su ti glasovi otišli SNS-u zahvaljujući Dontovom sistemu. Mora zato da se napravi širok front. Podsetiću vas da Petog oktobra ne bismo mogli da pobedimo da uz političke stranke nisu stali i nevladine organizacije, i novinari i njihova udruženja, i SANU, i društvo sudija i mnogi drugi.

A sa čim će vlast izaći pred Beograđane u martu sljedeće godine?

Očekujem da Vučić za gradonačelnika Beograda kandiduje Malog ili Vesića. To se, naravno, neće desiti. On će da izmisli neku novu Anu Brnabić. To je cirkus: predstavite nekog bez ikakvog iskustva i kažete – ona je pripadnica LGBT populacije. Mene zaista ne zanima njeno seksualno opredeljenje; mene zanima njena stručnost da bude premijerka. Mislim da Vučić traži nekog takvog poslušnika za gradonačelnika koga će u svojim medijima predstaviti kao osobu do sada neviđenih i neslućenih sposobnosti. U SNS-u inače postoje ozbiljni sukobi. Jedni su po vertikali zbog para – neki su uzeli mnogo više od drugih. Sukobi se takođe odvijaju i po horizontali jer je dobar deo njihovog glasačkog tela išao da prebija učesnike Parade ponosa i oni bi to vrlo rado ponovo činili.

U kontekstu beogradskih izbora, kako vam djeluju jednovremeni radovi po različitim ulicama i saobraćajnim čvorištima koji su mjesecima paralizirali grad?

Raskopavanje Beograda i završavanje svih tih radova uoči izbora je ekvivalent afere u Jajincima, samo na drugi način. Ispada da su ljudi iz vlasti od svojih para napravili grad i dali ga građanima. A u stvari, oni su za naše pare, po nenormalnim cenama, razrovali Beograd i zagorčali nam život. Cilj svega toga je stvaranje utiska da su uradili više od bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa. Naime, njih muči to što ni izbliza ne mogu da uporede svoje rezultate sa onima koje je ostvario Đilas. Vlast je zato – kada joj se učinilo da bi Đilas mogao da bude važan član političke grupacije koja se bori za vlast u Beogradu – u sekundi krenula da raskopava grad. Računaju da bi ti radovi mogli da se dopadnu građanima i postanu izborni adut.

Da li će im to poći od ruke?

Ozbiljno mislim da ovde postoje naznake fašizma. Politikolog Lorens Brit je poređao nekoliko karakteristika ranog upozorenja na njegove pojave. To su: nacionalizam, omalovažavanje ljudskih prava, identifikacija neprijatelja/krivaca, nadmoćnost policije, raširen seksizam, kontrola masovnih medija, opsednutost nacionalnom sigurnošću, isprepletenost religije i vlade, zaštićena korporativna moć, potisnuta radnička moć, prezir prema intelektualcima i umetnicima, opsesija kriminalom i kaznama, nemilosrdno rođaštvo i korupcija, te lažni izbori. Ako donekle izuzmemo raširenost seksizma i to da u ovom trenutku isprepletenost religije i vlasti nije značajna zbog Kosova, ostalo je upalilo sve alarme u Srbiji. Zbog toga su upravo građani ti koji moraju da dobiju izbore. To je suština onoga za šta se zalažem. Ja ne kažem građanima glasajte za nas iz opozicije, već – uključite se. Znam da je rizik uključivanja velik, ali je rizik neuključivanja veći; to je ono što odgovara uzurpatorima vlasti. I ukoliko se ništa ne preduzme, jedini izlaz biće granični prelaz Horgoš ili aerodrom u Surčinu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---