Položajnik

Savet >

Ironija praznika ili nazdravlje vam, u stvari

U neradne dane pružite otpor profanizaciji: setite se svojih omiljenih filmova, etike i logike prethodnog veka, i prazničnog ludila

Praznika je na svetu mnogo i svaka kinematografija ima poneki film u kojem je prikazivanje praznika proizašlo iz dramaturške potrebe jer su praznici zgodna pozadina za povišena osećanja junaka i različite dramske situacije. Takođe, kinematografije zemalja koje se bave i kulturnom politikom (da, da, ima takvih!) s vremena na vreme ulože ozbiljne napore da stvore ekonomski i ideološki profitabilna dela, a praznici su odlično vreme za plasiranje u oba ova domena. Filmadžije, sa svoje strane, daju sve od sebe da stvore dela koja posle svečanih premijera i bioskopa mogu da se prikazuju na televiziji svake godine, uvek u vezi sa istim praznicima, da takoreći uđu u obaveznu filmsku lektiru mnogih generacija. Neki uspevaju manje, neki više, a neki ne uspevaju jer im nije do toga. Neki od ovih poslednjih lažu, a neki govore istinu.

I dok informacioni kakvi smo postali, patimo od viška informacija, kad nam sve češće fale filteri za razlučivanje valjanog, važnog i lepog od proste prodaje robe ili usluga, postoje mnogobrojne preporuke najboljih filmova na temu zimskih praznika, na tzv. razvijenom Zapadu najčešće božićnih. Sve to zbog uštede vremena koje bi čovek proveo prebirajući po sećanju da nađe drag film i ponovo ga pogleda, zbog uštede da uopšte ne gleda film kojeg se setio jer, bože moj, već ga je video, neka gleda nešto dosad neviđeno, i zbog uštede tzv. fragmentarnog vremena koje jede kontinuitete naših života, jer vreme nije baš sasvim ono što smo se dogovorili uvodeći časovnike, već ga određuju događaji u njemu.

Ne štedite vreme, nego ga potrošite razmišljajući koji film biste pogledali ponovo ili ga pokazali nekom ko ga nije video. Ima li tu ukrštanja s ovima kojih sam se setila praznično i bez "puškica", prepisivanja, konsultacija s Guglom, tj. bez disciplinovanosti filmskog kritičara, ignorišući surovost čitalaca koji smatraju da kritika nije umetnički, već informativni čin?

– TV-film Položajnik Miloša Radovića (2005), duhovit, romantičan, smešten u period između dva rata, topao kao sva Radovićeva dela, a sa pričom u nušićevsko-trifkovićevskom maniru, po scenariju Mirjane Lazić;

– Umri muški Džona Mektirnana (1988), koji se dešava za praznik, a govori da ni u braku nema sloge bez spoljašnjeg neprijatelja;

– Taj divni život Frenka Kapre (1946), koji svom snagom pledira protiv samoubistva (kao i klinika Mejo, koja tvrdi da praznici nisu omiljeno vreme samoubica), a pomalo liči na pesmu Zorana Pešića Sigme u kojoj lirski subjekt veruje da svako od nas ima anđela zaštitnika, i taj Sigmin anđeo je, baš kao i onaj koji štiti Kaprinog glavnog junaka (Džejms Stjuart) – šeprtlja;

– Mrtvi Džona Hjustona (1987), prema Dablincima Džejmsa Džojsa, a u kojem praznici ne suspenduju samo obične dane života glavnih junaka, nego im tom prilikom suspenduju čitav život i gde, kad na kraju počne da pada sneg "na sve što živi i na mrtve", svaki gledalac uveliko zna koliko je Hjuston bio veliki;

– Božić u Konektikatu Pitera Godfrija (1945) sa Barbarom Stenvik i Denisom Morganom, gde se kroz otkrivanje manipulativnosti medija nedvosmislena pažnja ženskog auditorijuma skreće na potrebu da se povratnici iz rata inkorporiraju u domaći život, bila junakinja udata, neudata, savremena žena od karijere ili komercijalno izmišljen prototip domaćice. Film je takođe zanimljiv jer podseća i na Upoznajte Džona Doa (1941), gde novinarka (Barbara Stenvik takođe), iz manje komercijalnih (kako je i red na početku rata), a više ideoloških razloga manipuliše auditorijumom, ali i siromašnim i anonimnim čovekom (Gari Kuper).

– Beli Božić Majkla Kertiza (1954), u kojem istoimenu, Oskarom ovenčanu pesmu genijalnog Irvinga Berlina Bing Krozbi peva treći put (prvi put pevao ju je u Holliday Innu (1942) Marka Sendriča, drugi put u Plavom nebu (1946) gde je Sendrič umro devetog dana snimanja, pa film potpisuje Stjuart Hejsler), gde Deni Kej čini gej priču almodovarovski pitoresknom, a zajednica se, tvrdeći da brine o herojima Drugog svetskog rata, zapravo leči od rata u Koreji;

– Ironija sudbine ili Nazdravlje ti sauna!, dvodelno remek-delo Eljdara Rjazanova (1975) iz zlatnog vremena Mosfiljma koje toliko podsećana na zlatno doba klasičnog Holivuda. Film je nastao po motivima pozorišne predstave Rjazanova i Emilja Braginskog i govori o slučajnosti koja je lako-teška komedija raznih zabuna, karaktera i situacije, zapravo i stanovito podvaljivanje Sovjetima koji 1975. nisu želeli da na velikim i malim ekranima imaju r od religije, a kamoli film u kojem se na raznim mestima vide crkve, u dijalogu spominje manastir kao mesto dočeka Nove godine. Čitava radnja ne govori ni o čemu osim da je božja promisao, privučena ličnim ritualom prednovodišnjeg kupanja u sauni četvorice prijatelja, spojila dvoje ljudi, koji nisu mogli da imaju anđela kao Amerikanci kod Kapre, pa se anđeosko delovanje provuklo kroz votku i pivo. Neverovatna produkcija spojila je sjajnu priču sa glumcima kakvi su Andrej Mjagkov i Barbara Brilski (Jugoslovenima poznata iz Belih vukova s istočnonemačkim Vinetuom Borisom Mitićem), kojoj je ova uloga donekle upropastila karijeru jer joj rodna Poljska nije oprostila sovjetsku slavu. Zanimljivo je da Brilski u trenutku snimanja nije znala ruski, pa su se na setu sa njom sporazumevali na engleskom, njene dijaloge nahovala je Valentina Talizina, a pevanje Ala Pugačova, kao što i Mjagkov peva glasom Sergeja Nikitina. U najkomercijalnijem sovjetskom filmu (250 miliona gledalaca) pevaju se tekstovi Cvetajeve, Pasternaka, Ahmaduline, Jevtušenka!

– Ljubav, u stvari (2003) Ričarda Kertisa, Novozelanđanina na privremenom radu u Engleskoj, do tada slavnog u svojstvu scenariste i producenta, fenomenalan filmski poduhvat u svim svojim elementima: kroz paralelne priče koje se dodiruju i prepliću priča se o ljubavi tokom tri nedelje adventa s kulminacijama za Badnje veče. To su priče o britanskoj samosvesti i odnosu prema Americi (Hju Grant, Kris Maršal), o krizi srednjih godina (Alen Rikman), pravu da se bude drugačiji (Martin Makačen), kukavičluku i hrabrosti (Haike Makač), preljubi i praštanju (Ema Tompson), roditeljima i deci (Liam Nison), otvorenosti prema drugim nacijama i kulturama (Kolin Firt, Lusija Monjiz), o platonskoj ljubavi (Kira Najtli, Endrju Linkoln), o manama i prednostima odbijanja da se bude ubrzan i funkcionalan (Rouan Etkinson), brizi prema bližnjima koja zahteva žrtvovanje (Lora Lini) i, kao vrh vrhova ovog filma, o prijateljstvu između pop zvezde (Bil Naji) i producenta (Gregor Fišer) i njihovog božićnog treš-hita koji predstavlja minjon čiste genijalnosti ovog filma, a stoji, baš kao i današnji praznici, na razmeđu iskrenosti, autoironije i kempa.

Istorija praznika povezana je sa ritualima koji su strukturirali vreme razdvajajući običan život zajednice od trenutaka koji su važniji. Bez obzira na to da li je reč o paganskim, mnogobožačkim ili monoteističkim prostorima i vremenima, praznici su rezervisani da odvoje sveto od profanog. Za razliku od običnih dana punih istorije, rada i tegobe obezbeđivanja egzistencije, praznici okupljaju zajednicu oko esencije, oko onoga što je večno, neistorijsko, radosno. Na našim prostorima, s manje ili više metafizičkog osećanja i podsećanja da je ljudsko sveto vreme u harmoniji sa sveopštim kosmičkim ritmom, oko zimskog solsticijuma stari Sloveni slavili su Koledu, Rimljani Saturnalije, hrišćani Božić, muslimani Kurban-bajram, Jevreji Hanuku, komunisti Novu godinu. Oduvek su praznici bili povezani sa prirodom, a ni monoteističke religije nisu tu povezanost sasvim prekrile, pa ni borci protiv religioznosti koji su usledili. To čine tek najnoviji utemeljivači permanentne profanizacije: prodavnice da nemaju prozore i da su stalno pod veštačkim svetlom koje sugeriše mrak i zimu; napolju pak da od jesenje do prolećne ravnodnevice šljašte jelke i praznična rasveta – da narod troši ono što ne bi trošio bez karnevalizacije koja teži da postane trajno stanje, i da dozvoli ono što ne bi dozvolio bez suspendovanja zdravog razuma svakodnevnog života. I zato, u neradne dane pružite otpor profanizaciji: setite se svojih omiljenih filmova, etike i logike prethodnog veka, prazničnog ludila, a ne permanentne sluđenosti. Srećni vam praznici!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---