---

"Ima tu puno rešenja, ali je ‘obavezujući sporazum’ jedino realno rešenje, sviđalo se to nekom ili ne"

Pokušaji da se kosovski problem reši dogovorom sa Albancima počeli su neslavno, u Rambujeu. Posle promena 2000. godine bili su pokušaji da se pronađe kompromisno rešenje, ta famozna i prilično prazna floskula, na "obostrano prihvatljiv način" i kroz nikad primenjenu formulu "standardi pre statusa". Odvijali su se Bečki pregovori, pa format Trojke sa Ahtisarijem, i svi su imali ovlašćenje UN i Saveta bezbednosti, u neveštom pokušaju velikih sila da pronađu magičnu formulu prihvatljivu svima, ali uz stalno podsećanje na "realnost" koja je uvek trebalo da bude kompenzacija za "prevaziđenu i zastarelu" rezoluciju 1244 UN. Proces sa Ahtisarijem i Trojka, u koju su bili uključeni i Rusi, bio je poslednji pokušaj da se problem Kosova reši u okviru UN. Ahtisari je imao ovlašćenje Saveta bezbednosti UN i doneo je svoj Plan, koji ni Srbija ni Rusija nisu prihvatile. Tim planom je proces oko Kosova zatvoren u UN. UNMIK je konstantno suzbijan na terenu, Vlada u Prištini preuzimala sva ovlašćenja bez bilo kakve buke i protivljenja bilo koga. UNMIK je na Kosovu spao na jednu kancelariju, bez budžeta i ovlašćenja. Tužan institucionalni podsetnik na zanemarivanje i isključivanje međunarodnog prava i pravila u savremenom svetu. Da nije Vlada Srbije prihvatila da proces počne pod okriljem EU, jednostavno ne bi bilo pregovora, niti rešavanja nagomilanih problema sa Prištinom i ostvarivanja institucionalne zaštite Srba na KiM. Nije postojao bilo kakav okvir pod kojim bi se Beograd bilo šta pitao o Kosovu. Priština je preuzela sva ovlašćenja od UNMIK-a od 1999. godine, pasoše, lične karte, policija, sudovi, carine, tužilaštva. Sve. Generalna skupština UN, kao i Savet bezbednosti UN, jednoglasno su doneli odluku da se pregovori prebace pod okrilje EU, pošto u UN proces nije postojao i nije ga bilo moguće pokrenuti. Tako smo ušli u pregovarački proces o tehničkim pitanjima sa Prištinom i nismo na bilo koji način ugrozili suverenitet Srbije, niti prava i zaštitu Srba na KiM, nismo potpisali nijedan sporazum između dve strane, već smo prihvatali obaveze dve vlade prema određenim pitanjima, nismo izbacili institucije Srbije sa KiM. To je uradila Vučićeva i Dačićeva vlast posle nas.

Sada dolazimo do tzv. Unutrašnjeg dijaloga o KiM. U pitanju je dimna zavesa režima da prikrije sužen manevarski prostor koji vodi jedino ka obavezujućem, sveobuhvatnom sporazumu sa Prištinom. Taj sporazum je jedna od tačaka pristanka SNS režima prema zapadnim saveznicima i oni moraju to ispuniti. Unutrašnji dijalog služi kao alibi Vučiću da, eto, on sluša razna mišljenja o KiM i da nije sam doneo odluku. Potrebno mu je pokriće za odluke koje je već doneo. U tu svrhu pravi nekakve razgovore sa istomišljenicima, sa ljudima koji imaju potrebu da ponove davno prevaziđene i nerealne predloge za Kosovo. Ti razgovori su i esnafski, bez sadržaja i forme, sa pozivnicom na kojoj je štampano da je potrebno ući u novu fazu rešavanja kosovskog problema a imajući u vidu "greške, nedostatak hrabrosti i inteligencije prethodnih vlasti". Teško da će bilo ko od integriteta i ličnog dostojanstva pristati da bude deo ove kabuki predstave o tome kako da Vučić saopšti inače anesteziranoj i nezainteresovanoj javnosti da je posle dugih i teških razgovora pristao na sveobuhvatni obavezujući sporazum sa Prištinom.

Jedino pravo pitanje je da li taj sporazum podrazumeva i članstvo Kosova u UN. To je linija na kojoj se prelama Vučićeva kosovska politika, ako je uopšte i ima. Sporazum bi morao da sadrži i sve do sada dogovoreno, jasno definisana prava za Srbe na KiM, pitanje imovine Srba i Srbije na KiM, zaštitu za ljude, imovinu, ZSO, problem nestalih, pa i pitanje deblokade Kosova u EU integracijama, kao i članstva Kosova u međunarodnim organizacijama u kojima još nisu članovi (UNESCO, Interpol, OEBS i Savet Evrope). I naravno, najvažnije pitanje, pitanje članstva Kosova u UN. Zapadne diplomate očekuju da naš režim upravo to prihvati i ostalo im nije važno. A to je za nas jedino pitanje na koje ne bismo smeli da pristanemo. Ne zbog igrarija oko pitanja suverenosti i nezavisnosti, ne zbog vlasti, ne zbog međunarodnog prava. Ne. Samo zbog toga što bismo mi bili ti koji bi samostalno ukinuli sopstveni osećaj da smo država, kakva-takva država. I zato što bismo mi, Srbija, morali da objasnimo Rusiji i Kini, ali i Kipru i Španiji, da smo prihvatili da Kosovo bude član UN. Dakle, osnovno pitanje je da li će SNS pristati da Kosovu dâ stolicu u UN, kako nepodeljeno očekuju od Vučića u Berlinu, Vašingtonu, Briselu i Londonu. Taj sporazum sa Prištinom mora biti na liniji prihvatanja da Kosovo postoji, da su tamo ljudi i institucije, zakoni, ali da ih mi ne možemo i nećemo priznati kao nezavisnu državu. Normalizacija da, prava i zaštita Srba i njihovog nasleđa na Kosovu da, suživot dva entiteta da, sva prava i prihvatanje različitosti da, ali priznanje nezavisnosti ne. Uostalom, to od nas niko formalno i ne traži.

No, pogledajmo sad pregled ustaljenih zabluda i istina o Kosovu. Pišem ovo za početnike, ali i prevejane "nacionalne borce" za Kosmet.

1. Kosovo je davno izgubljeno – Zabluda. Kosovo je izgubljeno kada izgubimo i poslednjeg pripadnika nealbanskog stanovništva, poslednjeg Srbina koji tamo pokušava da preživi, sa svom mukom, opasnostima i neizvesnšću. Izgubljeno je kada Srbija i formalno, aktom Vlade, prizna nezavisnost Kosova. To se neće desiti.

2. Kosovo je teret koji nam nije potreban – Zabluda. Jeste teret, ali niko ne treba ni da pomišlja da vodi ovu zemlju i zastupa građane a da nije spreman da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Onaj ko kaže da je to glupost koja nam nikako više nije potrebna, mogu to da shvatim samo kao ljudsku naivnost i dobroćudni amaterizam. A to nije što i poljem proći. Onaj ko to odseče od Srbije i formalno, taj nije žrtva nekakvih kletvi i mitskih reperkusija. Ne. Taj je poništio bilo kakav trag teško izborene nezavisnosti Srbije i njenu državnost. Taj je otvorio vrata ka daljim cepkanjima i igranju velikih po našim leđima, ma ko da su veliki.

3. Svi ste priznali Kosovo – Zabluda. Slušajući našu desnicu, Kosovo je priznato već 254 puta dosad. Od Rambujea do Brisela. Samo nikako da spomenu Kumanovo. Ali dobro. Kosovo se priznaje ili aktom Vlade o priznanju (što stalno najavljuje i priželjkuje Tači npr. ili novi Vučićev koalicioni partner Haradinaj) ili potpisom na sporazum gde to eksplicitno piše. Dakle, niko još nije priznao nezavisnost Kosova. Pa ko je i kako doveo Kosovo do ovog sadašnjeg stanja? Mnogi. Od kralja Petra do Aleksandra Karađorđevića, preko Tita, Miloševića, Koštunice i Tadića, do Dačića i Vučića. Pa zašto? Zato što je Srbija isterana sa Kosova 1999. skoro u potpunosti. Zato što je Priština sama sebi dala i otela prava, kao što su pasoši, lične karte, poreska i bezbednosna politika, institucije, carine, zastava i grb, himna. Nema tog sporazuma gde to piše i nema tog čoveka u Srbiji koji je na to pristao, na bilo koji način. Pa kako onda to imaju? Zato što su oteli i uzeli i niko ih nije mogao u tome sprečiti, ni Savet bezbednosti, ni EULEKS. Osim ako ne mislite da odluke Koštunice i Marka Pet nula Đurića o anuliranju kosovskih odluka ima bilo kakvog smisla i dejstva. A ima koliko i naša formalna odluka da anuliramo povećanje poreza Vlade u Antananarivu na Madagaskaru.

4. Najbolje je da ne radimo ništa i da sačuvamo zamrznuti konflikt i status quo – Zabluda. Ovo je omiljena mantra naše desnice. Istina je da su status quo i zamrznuti konflikt uvek koristili samo Prištini, što zbog jačanja svih ovlašćenja i snage, što zbog smanjenja broja Srba na KiM a od istovremene spremnosti Albanaca da i na silu zaokruže svoju suverenost. Ova premisa o nečinjenju je posledica još veće zablude naše desnice, a to je da će Putin jedan dan ustati iz kreveta i odlučiti da pošalje tenkove na KiM u pomoć braći Srbima, kao i da će Rusija biti toliko jaka i uticajna na međunarodnoj sceni da će prosto izdiktirati negde da je Kosovo ponovo deo Srbije. Na stranu što tako nešto nije realno, niti moguće, niti Rusima pada na pamet da dodatno komplikuju i zaoštravaju i ovako zategnute odnose sa Zapadom zbog Kosova.

5. Uveli ste carine, lične karte, granične prelaze – Zabluda i laž. Često se ovo može čuti od strane dezertera i kukavica iz naše vlasti, od junaka sa stanice Topčider, kao i od prinčeva od cisterni i prodaje tuđe krvi. Naime, carine su uvedene još 2000. godine, kao i lične karte, pasoši kasnije. Sve odluke je Priština sama donosila, bez bilo čijeg pristanka. Savet bezbednosti je uvek samo konstatovao stanje kroz Izveštaj šefa UNMIK-a, bez posledica i uzbuđenja. Isti taj Savet bezbednosti je postepeno, uporno, bez rasprave i protivljenja, smanjivao budžet UNMIK-a, broj personala i ovlašćenja. Nikome nije padalo na pamet da nešto posebno oko toga ulazi u rasprave. Kada je UNMIK spao na jednu kancelariju, mi smo pristali da pregovori počnu pod okriljem EU, a uz podršku UN i SB UN, jer ništa nije bilo između Srba na KiM i Hašima Tačija i jedinice Rosu. Priština je sve držala u svojim rukama, osim članstva u međunarodnim organizacijama i prometa i slobode kretanja preko administrativne linije na severu KiM. I to smo dogovorili, ali ne i članstvo u međunarodnim organizacijama van regionalnih.

6. Predali ste Kosovo Albancima. Pre vas je bilo pod našom kontrolom – Zabluda. Srbija je isterana sa KiM 1999. zaslugom Dačićeve i Vučićeve vlasti. Dok je narod bežao za Rašku, Kragujevac, Kraljevo i Beograd, Niš, sadašnja i tadašnja vlast je dobijala stanove od države. Sada su ponovo u prilici da jednako uspešno brane Srbe na KiM, uz pomoć svojih drugara sa cisternama i sa barikada, koji su sve učinili da blokiraju bilo kakve sporazume sa Prištinom. Sada im je to u redu. U redu im je što nema više institucija Srbije na severu KiM, što im je zločinac Haradinaj koalicioni partner i prijatelj, što su sudovi i tužilaštva na KiM sada sa kosovskom zastavom, grbom i kosovskim zakonima, što Srbi moraju na sve kosovske izbore, što se prodaju dozvole za kuće Albancima u srpskim sredinama, što preko 5000 kosovskih propisa još nije prevedeno na srpski jezik, što nema popisa Srba na KiM da se vidi ko je zaista ostao tamo i da im se pomogne, što se ljudi ucenjuju gubitkom posla, batinama i paljenjem automobila, što Srpsku naprednjačku listu na KiM vode najgori od najgorih među Srbima, što nema ništa od Zajednice srpskih opština.

7. Nema rešenja za Kosovo, osim nezavisnosti – Zabluda. Postoji nekoliko mogućih rešenja ili ishoda za kosovski problem. Priznanje nezavisnosti Kosova (što skoro niko ne želi, niti će prihvatiti), podela Kosova (kao jedini način da Srbija prizna "ostatak" Kosova, rat ili sukob (što zaista ne želi niko, ni ovde ni na Kosovu), status quo i zamrznuti konflikt (koji vodi do potpunog gubitka preostalih Srba na KiM i potpunog nestanka kosovskog pitanja iz interesa javnosti u Srbiji) i sveobuhvatni obavezujući sporazum sa svim detaljima, dogovorima, pravima za Srbe i pitanjem članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, ali ne i u UN. Ovo poslednje je jedino i realno rešenje, sviđalo se to nekom ili ne. Ne postoji nijedno drugo rešenje ili ishod koji se predlaže i nema potrebe za sastancima Marka Pet nula Đurića i Selakovića sa uvaženim predstavnicima raznih esnafa. Znam, ništa novo niti drugačije od nabrojanog ne možete, niti ćete čuti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---