Intervju – Jasminka Petrović, spisateljica >

Ono, kad je sve u redu

"Što sam starija, sve više verujem da se sloboda u društvu ne ostvaruje kolektivnom borbom, već individualnim trudom. To je proces koji se nikada ne završava. Uvek možemo biti slobodniji nego što smo sad"

Sve je u redu naslov je knjige Jasminke Petrović koja je upravo dobila Nagradu "Politikinog zabavnika" za najbolje književno delo za mlade objavljeno u 2017. godini. Sve je u redu je mozaički roman namenjen tinejdžerima u kome njegovi junaci iskreno i snažno u unutrašnjem monologu govore o sukobima s roditeljima, predrasudama, vršnjačkom nasilju, traganju za identitetom, osećaju usamljenosti i besmisla – o temama za koje se misli da nisu za decu. Ubrzo nakon ovog romana objavljena je još jedna knjiga Jasminke Petrović s temama za odrasle, O mačkama, notama i bubama, tri priče o smrti jednog roditelja, o razvodu i o životu slepe devojčice, namenjena deci koja su tek pošla u školu. Obe ove knjige objavio je Kreativni centar.

Jasminka Petrović napisala je više od trideset knjiga i za njih dobila brojne nagrade (Leto kada sam naučila da letim je u katalogu minhenske Internacionalne biblioteke za mlade), a ovo joj je prva nagrada "Politikinog zabavnika".

"VREME": Odluka žirija "Politikinog zabavnika" da nagradi baš vaš roman Sve je u redu deluje kao zvanična potvrda promene stava naše književnosti za decu da za decu ne treba pisati o teškoj bolesti, maloletničkoj trudnoći, diskriminaciji, nasilju... Vi ste se još 2000. godine knjigom Seks za početnike izjasnili šta mislite o podeli na prikladne i neprikladne teme za decu.

JASMINKA PETROVIĆ: Kada sam imala dvanaest godina, bila sam jedina u razredu kojoj su se razveli roditelji, danas statistika kaže da se u Srbiji svaki peti brak završi razvodom. Nov način života donosi olakšice, ali, s druge strane, i brojne zadatke. Pisci za decu imaju privilegiju da menjaju svet. Kod mladog čitaoca mogu probuditi nova interesovanja, omogućiti mu da razume svoje nedoumice i strahove i ohrabriti ga da se sa njima suoči. Uz pomoć literature dete ima priliku da sazna zašto se pojedina bića baš tako ponašaju. Sve što je pisac hrabriji i odlučniji, čitalac će moći dublje da zaroni u štivo, a samim tim i u sebe samog. Po meni, knjige su dobar povod za razgovor. Deci je lakše da govore o liku iz priče nego o sebi. Ako ih pažljivo slušamo, možemo mnogo da saznamo o njihovim mislima i osećanjima. U saradnji sa Kreativnim centrom, predložila sam Savezu učitelja Srbije radionice po knjizi O mačkama, notama i bubama. U timu će biti i četvoro mladih ljudi koji će na osnovu svoje stručnosti, a i ličnog iskustva dati podršku učiteljima da kod učenika razvijaju osetljivost prema drugima i drugačijima. Svi zajedno ćemo razmišljati o sledećim pitanjima: Kako se osećaju oni koji izgube dragu osobu? U čemu je snaga hendikepiranih ljudi? Kako bolje razumeti odluke roditelja? i sl. U životu, a samim tim i u književnosti, ne postoje tačni i pogrešni odgovori. Do vrha planine možemo se popeti na bezbroj načina i svako od nas će imati svoj doživljaj.

U Srbiji postoje sjajni pisci za decu i mlade koji hrabro otvaraju vrlo delikatne teme. Na primer, u romanu Agi i Ema, Igor Kolarov skreće pažnju na usamljenu decu koja žive sa oba roditelja. Vladislava Vojnović u knjizi Avram, Bogdan, vodu gaze piše o šestogodišnjoj devojčici koja živi sa bakom na selu jer mama studira u Italiji. Roman Vesne Aleksić Krokodil peva govori o porodici u kojoj Danica kreće u prvi razred, a njen mlađi brat dolazi na svet uz komplikacije na porođaju.

Na prvoj strani knjige Sve je u redu piše "Vama, koji tragate za slobodom". Danas se na svakom koraku priča o uskraćenoj slobodi, na primer medijskoj i slobodi mišljenja, a ne sećam se da se mladi pominju u kontekstu slobode. Na šta ste mislili, koja vrsta slobode je potrebna mladima?

Psiholozi kažu da je u procesu odrastanja važno da roditelji postavljaju mladima granice, kako bi ih oni rušili i pomerali, nakon što ovladaju datim prostorom. Sloboda je lična stvar. Neko se oseća slobodnim ako ostane s društvom do ponoći, a za nekoga je sloboda ako uspe da se iškoluje. U knjizi Farenhajt 451 Reja Bredberija, radnja je smeštena u neodređenu budućnost. Knjige su zakonom zabranjene i spaljuju se na licu mesta, zajedno sa kućama u kojima su skrivane. Ljudi žive u strahu, bez svojih ideja. Razmišljaju samo kako propoveda televizija. Svet opisan u ovom romanu veoma liči na današnji, mada je knjiga objavljena davne 1953. godine. Sloboda je kad živiš svoj život, a ne nečiji tuđi. Kad smeš glasno i jasno da izgovoriš stavove i da ne strepiš zbog posledica. Kada tvoj izgled, stil oblačenja, seksualna orijentacija, muzika koju voliš, klub za koji navijaš, objava koju postaviš na društvenoj mreži neće izazvati negativnu reakciju, mržnju ili agresiju okoline. Ovako je u teoriji, ali u praksi je drugačije. Naročito kod mladih. Nekada nije lako imati različite patike, a kamoli drugačiju versku ili nacionalnu pripadnost. Što sam starija, sve više verujem da se sloboda u društvu ne ostvaruje kolektivnom borbom, već individualnim trudom. To je proces koji se nikada ne završava. Uvek možemo biti slobodniji nego što smo sad.

Od raznih velikih životnih problema s kojima se bore junaci vaše knjige, izdvojila bih Vukana, sedamnaestogodišnjeg mladića koji je nameran da ide u manastir, zato što je to verovatno prvi takav lik u našoj književnosti za mlade. U ovom svetu materijalnih vrednosti retki su mladi koji tragaju za duhovnošću.

Svima nam je potrebna ljubav. Mladi često nisu spremni da vole, a ni da budu voljeni, mada to žarko žele. Kucaju na pogrešna vrata, i kada im niko ne otvori padaju u očaj. Česti su nesporazumi i nerazumevanje, pa samim tim i svađe, optužbe, raskidi. Kod Vukana se dodatno zakomplikovala situacija, jer postoji i osećanje krivice zbog pogibije brata. Spas pronalazi u duhovnosti. Dobila sam poruku od jednog srednjoškolca, da je pročitao priču o Vukanu i da mu se mnogo dopala, s obzirom na to da i sam planira odlazak u manastir. Odgovorila sam mu da je život pun iznenađenja i da pročita knjigu do kraja. U sledećoj poruci mladić mi je javio da je upisao Bogoslovski fakultet. Šta će dalje sa njim biti, teško je reći. Nekada je život znatno maštovitiji od bilo kog romana. Moj lik Vukan je takođe napravio izbor, i to u skladu sa svojim hrišćanskim uverenjima. On pravi greške, posrće, pada, ali se ne valja po blatu. Uspravlja se i nastavlja dalje svojim putem.

Šta je srećan kraj? Pisac za decu mora svoje likove da izvuče iz neprilike u koju ih je uvukao, iako se u životu životni problemi retko kad rešavaju venčanjem kao u Pepeljugi.

Rekla bih da je u knjigama za mlade značajnija nada nego srećan kraj. Sjajna karikatura Dušana Petričića, tunel bez svetla na kraju, zanimljiva je nama odraslima. Deca i mladi mogu pomisliti da se ne vredi boriti, da je sve uzalud, jer izlaz ne postoji, a to nije dobro. Mladi imaju visoko razvijen osećaj za nepravdu i njima je važno da se stvari pravedno poslažu na kraju. Da su likovi iz mog romana stvarni, možda se neki i ne bi izvukli, u najboljem slučaju bila bi im potrebna stručna pomoć. Ipak, ja sam želela da svakom junaku pružim šansu. Nužno je čitaocima pružiti podršku i utešiti ih.

Da li se za vašu knjigu može reći da je dokumentarna?

Inspiraciju za knjigu pronašla sam u razgovorima sa mladima širom regiona. Uglavnom je to bilo u okviru različitih projekata, seminara, programa, radionica. Likovi su izmišljeni, a problemi stvarni. Zajedno sa suprugom Vladimirom radila sam brošuru za NURDOR – Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka. Tada sam upoznala decu na hemato-onkološkim odeljenjima u Beogradu. Tom prilikom sam provirila u njihove živote i ostala zadivljena koliku energiju i hrabrost ta deca ulažu da bi prebrodila samo jedan jedini trenutak. Tako je nastala pesma o Sanji. Priča o migrantu Otmanu napisana je zahvaljujući projektu Grupe 484 u koji smo bili uključeni Bob Živković, Vladimir i ja. Naš zadatak je bio da osmislimo materijal za prvi susret sa decom migrantima u Prihvatnim centrima u Srbiji. Ostale primere ću ostaviti za neki drugi put.

Kaže se da je obaveza pisca, naročito onog za decu, da vaspitava i kreira mišljenje čitaoca. Zar na kraju ipak sve ne zavisi od izdavača koji odlučuje šta će stići do čitalaca?

Uglavnom sarađujem sa dva izdavača – Kreativnim centrom i Odisejom i to od njihovog početka. Naš poslovni odnos često prelazi u prijateljski. Razmenjujemo knjige, saznanja, ideje. Dogovaramo se, delimo iskustvo, uspehe, nevolje. Spadam u one pisce koji veoma drže do uredničkog rada. Smatram da nam je podjednako stalo da knjiga bude kvalitetna. Odnos zasnivamo na poverenju. Detaljno uredničko čitanje rukopisa daje mi sigurnost. Naravno, tu su i lektori, posebno važni za dečje knjige, a zatim dizajneri i ilustratori. Najčešće sarađujem sa ilustratorom Bobom Živkovićem i, odnedavno, sa Anom Petrović.

Nažalost, večita tema je način na koji ovo društvo brine o deci, raskorak između reči i dela. Za sve to vreme imamo lako primenjive dobre primere iz inostranstva.

Kod nas se deca uglavnom pominju u negativnom kontekstu, kad naprave neki prestup. Gostujući po Srbiji, upoznala sam predivne mlade ljude, njihove roditelje, učitelje, nastavnike, bibliotekare, psihologe, pedagoge, direktore škola... Njihov rad je na zavidnom nivou, bez obzira na to da li su u gradskoj ili seoskoj sredini. Zaključila sam da imamo sjajne pojedince i loš ili nikakav sistem. Ti pojedinci vuku za desetoro, imaju sveže ideje i savremenu realizaciju. Samo se pitam šta će se dogoditi kada se jednoga dana umore?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---