PREDSTAVE: Devedesete

Pozorište >

Tužno i veselo... i bezopasno

Predstave Devedesete i Lift – Slobodan šou nastoje da bace kritički pogled unazad, na dekadu koja nas i dalje bitno određuje, ali tako da nas taj pogled ne zaboli previše

Nije lako Srbima sa devedesetima, ali bogme ni devedesetima sa Srbima. Što vreme više odmiče, što se i devedesete više udaljavaju, čini se kao da o njima znamo i razumemo sve manje. Da li je to "normalno"? Nije. Prirodno je da o toj epohi sve manje znamo na "mikronivou", jer se mlađi ne sećaju, a mi matoriji zaboravljamo detalje, ali nije prirodno da je sve manje razumemo. Koga, "epohu"? Ma ne, "epohe" za sebe ne postoje, ali postoje ljudi u epohama. A "mi" kanda sve manje znamo ne samo o tome ko smo i šta bili tada kad je grmilo, nego – a to je nesravnjivo važnije – kako smo uopšte dospeli u te i takve – a ne sasvim drukčije – "devedesete", kako to da su one za nas bile sve suprotno od onoga što su bile za okolni svet (izvan jugoslovenskih granica), a bile su (im) vreme mira, prosperiteta, "postistorijskog" optimizma.

Kad se danas prisećaš prisećanja na "devedesete" iz, recimo, 2001. ili 2002, pa to uporediš s danas već dominirajućim devedesetološkim diskursom, ne možeš pobeći utisku da smo ih tada razumeli bolje, kao u nekoj obrnutoj, naglavačke postavljenoj "teoriji vremenske distance": dok su nam devedesete bile skroz blizu, dok se njihova lešina još pušila, bilo nam je teže lagati sebe o njima, stvar je bila isuviše sveža, zlo počinjeno i sebi i okolini odviše blisko i opipljivo, otpor tom zlu odviše vidljivo i jasno kilav i impotentan da bi ga se moglo uverljivo romantizovati ("ja sam, bre, šet’o, dva para cipela sam izliz’o!"); u međuvremenu je prošlo mnogo vremena, a uglavnom uprazno, jer nismo učili i razvijali se, nego se sve više uljuljkivali u varljivom komforu utešnih iluzija i laskavih samozavaravanja, postepeno tonući nazad u okean etilnog alkohola autoviktimizacije. A središte njegove etilne doktrine je ideja da su nam se "devedesete" desile nekako same od sebe, bez našeg znanja i pristanka, verovatno i zavernim dejstvom mrskih stranih sila, a mi nismo imali ništa s tim. A ako slučajno i jesmo, debelo smo to platili, mnogo više nego što smo zaslužili; čak i ako priznamo da smo pomalo i krivci, zadržaćemo ekskluzivno pravo da sebi odmerimo kaznu (realnu ili simboličku) i odredimo kad je dosta. Niko drugi, brate, nema pravo da nam sudi: mi ćemo to bolje, poznajemo materiju, znamo mi nas, jebo ti nas. Ali nemoj da bi neko drugi imao štagod da primeti: "mi" smo sebi jedini dostojan aršin.

Ako tako izgleda svedominantna refleksija devedesetih u politici, medijima, dobrom delu akademskog diskursa, zašto bi, recimo, pozorište bilo bolje? Eh, zašto: jasno je zašto. Ali, to što je jasno na načelnom nivou teško je primeniti da je aktuelni srpski repertoar, beogradski naročito, opervažen neizrečenim, ali dubokim strahom od iole ozbiljne refleksije tog vremena koje nas i dalje određuje; jer, ta bi refleksija, kad bi je kojim neverovatnim slučajem bilo, morala biti duboko subverzivni, "antidržavni" čin: kako da bude išta drugo i išta manje od toga usred zemlje koja je za predsednika slobodnom voljom izabrala jednu od najodvratnijih pojava iz tih istih devedesetih?!

Kakve nam onda devedesete nudi, recimo, "formacijski" središnji nacionalni teatar (Narodno pozorište), kroz predstavu Devedesete, po tekstu (verovatno mladog, do sada nepoznatog) Gorana Milenkovića, u režiji Egona Savina, jednog od bardova branše? Savin u jednom intervjuu, ako sam dobro zapamtio, kaže da je nagovorio pisca da preimenuje komad, koji se drukčije zvao. Biće da mu je time učinio medveđu uslugu, bespotrebno ga opteretivši ogromnim balastom tumačenja epohe, koji ovaj komad nije mogao da ponese, niti je to, reklo bi se, uopšte bila namera njegovog pisca. Devedesete, ili kako su se već izvorno zvale, zapravo su, sudeći po onome što se dalo čuti sa scene (tekst komada nije našao put do mene) vrlo solidno napisan komad, vešto vođenih dijaloga, barem solidno naznačenih i(li) razvijenih sukoba i interferencija, rad dramskog pisca nemalog potencijala. Savin ga postavlja igrajući na rutinu i iskustvo, a tako ga i igraju pre svih Olga Odanović i Radmila Živković, a onda i njihove mlađe koleginice (Anastasia Mandić, Milica Gojković i povratnica u nacionalni teatar Dragana Varagić); muških likova nema na sceni, muškarci su u devedesetim odsutni, ili su na frontu, ili u kurvarluku, ili negde u skrovištu u bekstvu od zakona, ili naprosto u najsigurnijem i najtrajnijem počivalištu – u grobu. Radmila i Olga su majke vodećih mafijaša, pokojnih, a ko je tu koga ubio, a ko koga cinkario, nije loše da otkrijete sami. Njihov je grobljanski dance macabre najizrazitija vrednost predstave. U drugom, paralelnom dramskom toku, pratimo priču u kojoj (takođe overeni) vodeći borac protiv mafije zapravo i sam pripada njoj, u kojoj je žensko meso, što mlađe to bolje, valuta preživljavanja, u kojoj je malograđansko-statusni privid jedno a kriminalna suština nešto sasvim drugo. Sve su to, dakako, skoro pa ikonička obeležja devedesetih, ali ništa što vidimo i čujemo na sceni, mada "zanatski" bez bitnijih propusta osmišljeno i izvedeno, ne nudi nam vapijući odgovor: zašto gledamo baš ovo a ne nešto drugo, zašto baš sada a ne pre dvadeset ili za dvadeset godina, zašto baš u Beogradu a ne u Alma-Ati ili Poznanju. Ne, ne radi se o tome da je predstava loša (suprotno od dobrog, kvalitetnog) jer zaista nije, nego je slaba – što ovde nije suprotno od dobrog nego od snažnog. Bitnog, neophodnog, neprijatnog. Dakle, kontekstualno komforna i konformirajuća, jer je tačno onakva kakav je i "naš" recentni uvid u korene i razloge (a ne tek bizarnosti i epifenomene) dekade po kojoj je dobila ime. "Tužno i bezopasno", kako je izlazeći iz pozorišta u kišnu noć rekla B. P. (nije Branka Petrić), kritičarka meseca po našem izboru.

U istom pozorištu, samo koji dan ranije, prestonička je publika premijerno mogla da vidi Lift-Slobodan šou Jelene Bogavac, u režiji Nenada Todorovića i u produkciji onoga što se zvanično zove, nadam se da ću tačno navesti, Narodno pozorište iz Prištine s privremenim sedištem u Gračanici, a što je u stvarnom životu manje-više odbegla/proterana nekadašnja srpska drama prištinskog Narodnog pozorišta. Oh, pa ima li to pozorište, mislim na ono i dalje locirano u pravoj Prištini, sada neku drugu srpsku dramu, kad je ova već otperjala? Ne, nema. Zašto nema? Ja ne znam, ali bih voleo da živim u državi koja se bori za srpsku dramu u centru Prištine, umesto što se bori ili za odavno izgubljene stvari, ili naprosto za, pardon my French, čiste pizdarije.

Kako god, gračaničko je pozorište poslednjih godina, upravo pod vodstvom Nenada Todorovića, napravilo značajne, pa makar i kontroverzne iskorake, i postalo relevantna pozorišna adresa, a ne tek tužni etno-folklorni geto, sponzorisan sa dalekog i hladnog srpskog severa zarad terapeutskih seansi samooplakivanja.

Mnogo se, čak i po velikim belosvetskim medijima, pisalo povodom ove predstave, koja je izazvala buru i pre premijere. Tabloidna i druga golicava očekivanja (vešto podjarivana i od dela kreativne ekipe, recimo) na stranu, šta je to što nudi prvi retrospektivni sintetični teatarski pogled na Slobodana Miloševića i njegovu eru, ali i sve nas u njoj? Ko su taj čovek i njegova mahnita ženica nama, i šta smo mi njima? A bogme i samima sebi, gledano unazad? Predstava je razigrana, dinamična, scenski maštovita, zanimljivo koreografisana, mada i stilski neujednačena, krajnje difuzna, pomalo i preduga, pre svega opterećena nepotrebnim finalom u vidu glumačkih ispovesti (nije baš lepo reći, ali ništa bitno ne dobijamo: teške životne drame ne zadobijaju adekvatnu teatarsku težinu), onih u kojima se "izlazi iz lika" u privatnu, građansku osobu. Recimo, Frljić takvim postupkom vrhunski manipuliše, ali čak je i on već preterao s tim i pretvorio to u svojevrsni manirizam.

Glumački rad je vredan notiranja, mada stilski eklektičan, zbunjujući. Dejan Cicmilović igra Miloševića imitativno, ako zatvoriš oči pomislićeš da si se obreo u Indexovom radio pozorištu iz devedeset i neke, pa slušaš Mićka Ljubičića. Mirjanu Marković igraju čak četiri glumice, različitim sredstvima i intrigantnim stepenovanjem stilizacije otelovljujući bizarni kič i kičastu, infantilnu bizarnost kojom je ta osoba zračila i ozračivala svoj, Miloševićev, ali i naš svet. Tamara Tomanović igra Mariju Milošević moćno, dominirajući svakom scenom u kojoj je u prednjem planu. Ali, pre će biti da je tu u pitanju njena scenska aura, tj. da bi dominirala i u nekoj drugačije postavljenoj konstelaciji.

Šta je, međutim, problem s Liftom? Ma, ništa... Zapravo se čovek umori, skomola, odustane od potrebe za besplodnim, (u)zaludnim objašnjavanjem u čemu je sve fundamentalni problem s dominantnim ovdašnjim pogledom na devedesete i "našu" ulogu u njima. A to (mi) se, taj zamor, desio godinama pre ove premijere, ona je tu sasvim nedužna... I kako sad da zakeram na tome što su "Sloba i Mira" (nisu oni meni nikakvi "Sloba i Mira", jebote!!!) zapravo gotovo pa simpatične zamlate, mali provincijalci tužno zagubljeni u svetu velikih igara kojima nisu dorasli, što je "Sloba" nešto kao naivni dobričina kojeg svaka šuša izvaćari na bućkalo, što je "Mira" iskompleksirana suklata sa govornom manom, što su im deca razmaženi narcisi bez svesti o bilo čemu? Kako da zakeram, kad to jeste dominantni "kritički" srpski pogled na njih, a i na zlo koje su tokom svoje vladavine naneli, pa onda ispada da je i ono, to zlo, nekako sićušno i banalno, moraš biti baš nakraj srca pa da insistiraš na njemu... Ta, to su samo neki smešni čovečuljci čijim ćemo se (polu)privatnim manama izrugivati, ali nema tu neke velike istorijske nevolje u vezi s njima – a i ako je ima, nisu je oni svesnim činjenjem izazvali, a još manje smo im "mi" u tome pomogli većinski ih podržavajući. Zato tu iole dublje refleksije ne može da bude, jer bi ona automatski odvela na zabranjeni teren bespoštedne samospoznaje. A šta ćemo tamo, kad su tamo već najbolja mesta zauzeli zlikovci "koji su nas bombardovali" i njihova medijsko-intelektualna logistika? Bolje da se mi lepo držimo Mirine govorne mane i cveta u kosi... A moglo je bolje! Ili možda nije, ne u smislu da kreatori ove predstave nisu kadri za bolje, nego što bi to "bolje" od njih zahtevalo i bolje nas, a mi smo kolektivno odustali od boljih sebe, i još mislimo da smo tako ućarili. A ćar odavno pojeo vajdu. I kako onda da ne parafraziram B. P. koja nije Branka Petrić: veselo, ali opet... prilično, previše, nedopustivo bezopasno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---