---

Svi njegovi ljudi moraju neprestano da ispuštaju zvuke silne zabrinutosti za njegov život, ali unutar te dogme imaju slobodu izbora varijacija

Hajde da se ne lažemo, ovo što zlatousti Vučić A. kaže o blokadama puteva po Srbiji, sve je skroz tačno: iza njih stvarno stoji Dragan Đilas lično. Kako znam? Lepo, i ja sam deo tog zločinačkog poduhvata. Doduše, govorim o godini 1992, nekako baš u ovo doba godine, kada smo moji prijatelji i ja blokirali puteve i ulice a žustri studentski lider Đilas bio među "usmerivačima gneva". Behu to takođe lipanjska gibanja, mada se nije radilo o ceni goriva; pre će biti da je zalog bio cena ljudske kože. A ta je tvar tih godina bila baš jeftina, skoro džaba, osim kože sa vrlo izuzetnih, prikladno zaštićenih guzica. Đilas se tada penjao na Dedinje da se najavi na kafu kod tzv. Slobe i Mire (ovi su se pravili da nisu kod kuće), demonstrantska boranija, čije sam bio zrnce, kada je shvatila da neće dobiti ni sikterušu stuštila se niz dedinjsko-topčidersko-senjačke padine i blokirala Gazelu i okolinu (trudnice i ostalu nejač smo, dakako, propuštali; bumbare i bizgove nismo), a Vučić... bogo moj, šta li je tada radio mlađani Vučić Aleksandar, dika Zvezdinog severa, tada još nehirotonisana u ponosnog srpskog radikala? Kanda se već prenemagao gore po Palama i okolini sa svojom parastosnom patetikom, u obličju velikonacionalnog aktiviste i Rista Đoga u pokušaju, dajući svoj dragoceni patriotski doprinos trajnom zagađenju srpske istorije.

Četvrt veka kasnije, Vučić je mašala napredovao u karijeri, čak ni ja nisam baš stajao u mestu, jedino mučeni Đilas i dalje jedno te isto, ko Švaba tra-la-la: kad ne zna šta će od sebe, blokira ulice i puteve... I još vodi onog Jeremića kao maskotu. Kad bismo se šalili, ili kad bismo bili Aleksandar Vučić, što već nije šala – pre je sprdnja. Od biografije.

Kad smo već kod biografija: a šta li je tog davnog leta devedeset i druge, dok sam ja po Đilasovom naređenju i za njegove krvave dolare i evre (da, on je već tada imao evre, đubre špijunsko!) blokirao puteve i onemogućavao trudnice, dojilje, vojne penzionere i patrijarhe u slobodnom kretanju, radila današnja ministarka i duša (čuj mene: duša!) tzv. prozapadnog krila Vučićeve kamarile, Zorana Energična Mihajlović? Pojma nemam, možda ništa interesantno za javnost, jer je možda još bila premlada, ili nije, kako god, ne bih da se raspitujem za njenu životnu dob?

Zorani se mora priznati da je među retkima u Gospodarevom okruženju koji uvek imaju šta da kažu, čak i kad ih se ne pita, ili kad to nešto nije mnogo više od ništa. Tako je Z. M. ovih dana u intervjuu Basarinoj omiljenoj žutari rekla kako se mnogo plaši za Vučića, a zašto se plaši za Neustrašivog – zato što proučava ponašanje Vojislava Šešelja (Zortana, naime; nije tipfeler, nego je ministarkin strah za Vučićev mladi život dobio nominacijski oblik) i zaključuje da ovaj Vučiću "sprema neko zlo". Pojma nemam šta bi to moglo da bude – možda da ga pobedi u šahu? Nekad ga je Šešelj navodno redovno deljao, ali to je bilo dok je Vučić još bio radikal, tako da je bio suženih mentalnih sposobnosti; tek posle je procvetao u svakom smislu i pravcu, pa bi ishod partije sad možda bio mnogo neizvesniji.

Ne, sasvim ozbiljno: šta nam to poručuje Mihajlović Zorana? Nije ništa novo da najbliži Vučićevi saradnici "strahuju za njegov život", ali je Mihajlovićeva prilično originalna u izboru izvora pretnje: zar baš Vojvoda, koji je posle početnog perioda larmanja (trebalo je reakomodirati se na izmenjene otadžbinske atmosferske prilike) ubrzo postao omiljeni Vučićev avlijski čuvar čeljadi i imovine? Pa, rekao bih da Vučiću veća opasnost preti od punjenih lignji njegove majke nego od Šešelja, i to znaju obojica, a teško je verovati da ne zna i Zorana. Čemu onda ovakvo bizarno konfabuliranje? Mislim da se radi o vlastitom pozicioniranju na ideološko-geopolitičkoj mapi "arhipelaga Vučić": svi njegovi ljudi moraju neprestano da ispuštaju zvuke silne zabrinutosti za njega, ali unutar te dogme imaju slobodu izbora varijacija: jedni će kukati jer mu o glavi radi zli, mrski i potuljeni Zapad uz pomoć domaćih slugu, drugi, daleko malobrojniji, opasnost po njega vide na istoku ili čak kod kuće, štaviše, među njegovim otvorenim ili ovlaš prikrivenim saradnicima, ali onim iz "suprotnog" tabora. Kao da su mu saradnike birali dušmani, kao da sve to nije njegova politička posluga?! Nije zgorega čak i da se saradnici s vremena na vreme međusobno podžapaju (kao večiti cartoon neprijatelji Zorana i tzv. Đuka) i da iskažu otvorene političke razlike i drastično suprotstavljene projekcije, sve dok su složni u tome da je On taj koji na koncu o svemu presuđuje.

Kako god okreneš, nije to mnogo više (niti išta pametnije) od dvorskih igara. Ono oko čega će i "istočnjaci" i "zapadnjaci", i "Sloveni" i "Evropljani", i "populisti" i "neoliberali" lako i bez oklevanja da se ujedine jeste da je ovakva Srbija najbolja i najpoželjnija od svih stvarnih i mogućih Srbija, i da je Njima na čelu s Njim suđeno da njome vladaju doveka, ili bar dok ne pozaboravljamo da je ikada postojalo vreme kada su kreature poput njih tavorile na sebi mnogo primerenijim mestima na margini civilizovanog društva. A svako ko ne misli tako, gledano iz pozicije Istočnog, Zapadnog ili Središnjeg Vučića, sigurno je neki Đilas ili Jeremić ili tako već neki čupavac iz kutije. I sigurno blokira puteve i muči trudnice, đubre jedno neopevano.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---