Stakleni zid

Amsterdamskim Red Light distriktom prošetala sam dvaput. U kasno leto 2016. Martin, Holanđanin i psihijatar, poveo me je u prvu šetnju evropskom prestonicom u kojoj je "sve" dozvoljeno. "Hoću da vidim prostitutke", rekla sam. "Zašto?", pitao me je, više zaintrigiran nego iznenađen. "Zanima me jesu li lepe ili propale. Zamišljam ih kao neke nesrećne žene. Možda nije tako", odgovorila sam, a Martin je ravnodušno slegao ramenima, okrenuo se na peti i rekao: "Onda idemo na drugu stranu". Padao je mrak, na trgiću se napušavala grupica mladića i devojaka, a ja sam poslušno hodala kroz izmaglicu od trave i duvana pola koraka iza Martina i posmatrala: turisti, bicikli, pasaži, zelenilo, mačke, pomfrit, seks šop. Stigli smo do zida na kojem je ispod sprejem nacrtanog i precrtanog foto-aparata stajalo: "Make photos of art and respect the ladies". Okinula sam i spustila mobilni u džep.

Ponekad, kad odem u muzej u kojem nema gužve, sa osećajem da imam sve vreme ovog sveta, volim da razgledam portrete. Stanem pred sliku i pokušam da se namestim u položaj tela kao osoba na platnu, fiksiram oči i čekam da vidim šta ću osetiti. Najviše volim da stanem pred ženski portret jer mi je lakše da se identifikujem. Ponekad ne osetim ništa. Ponekad mi krenu suze. Idem, rešena da prvi put na ovaj način eksperimentišem sa živim ženama.

Na ulicama Red Light distrikta život se odvija kao i svuda – ljudi vode svoje male radnje i kafiće od kojih žive, a razlika je u tome što u ovim nizovima ima puno izloga zastrtih crvenim zavesama. Ipak, sve su to očigledne prodavnice odvajkada trgovačkog Amsterdama i šetnja ovim delom grada nije mnogo drugačija od odlaska u kupovinu ili razgledanje, samo što se ovde trguje visoko mistificiranom robom (da šapnem: seksom), a kupcu se može desiti da bude odbijen. U uskim poprečnim ulicama kao što je Oudekennissteeg zbog gužve nema mnogo zadržavanja pred izlozima – može tek na kratko da se zvera dok te grupa turista ne odnese do sledećeg. Pokušavala sam da uhvatim pogled ženama iza stakla, ali bezuspešno. Na kraju jednog od redova sa izlozima, spazila sam vrlo lepu devojku u maloj crnoj majici i još manjem šortsu. Izvajane noge, bujne grudi, pirsing u pupku i male metalne minđuše, umerena šminka. Delovala je mlađe od drugih. Kao da je osetila da prilazim njenom izlogu, ustala je sa stolice, dugačak crni konjski rep je raskošno blesnuo, stala je tik uz staklo i prekrštenim dlanovima se zaklonila dole, kao neka Eva. Stala sam tačno pred nju i napravila isti pokret, gledajući je u oči. Nasmešila se i brzo spustila glavu na stranu kao ošamarena, a jagodice su joj se upalile. Ustuknula sam. Okrenula se, a ja sam požurila da odem. Radoznalost je bila zadovoljena. "I?", pitao me je Martin kada smo izašli iz pasaža. "Čini mi se da je njima ovde okej. Naspavane su i negovane. Deluju zadovoljno. Videla sam jednu stidljivu, to nisam očekivala", kažem. "Ovo je za njih posao, naviknute su da ih ljudi razgledaju. Nema u tome mnogo stida, to je njima svakodnevna stvar", rekao mi je Martin i profesorski me pogledao preko naočara, kao da procenjuje razumem li šta mi je rečeno. "Shvatam", rekoh smoreno.

Od tada je prošlo dve godine, a ja sam ponovo prošetala Ulicom crvenih fenjera, ovaj put sa drugaricom. Većina izloga bila je zastrta zavesama – što može značiti i da je zauzeto, i da je zatvoreno. Opet zastajem u istoj poprečnoj ulici, samo pred drugim izlogom – ovog puta devojka je plava i u donjem vešu, puši cigaretu i fiksira zid sa druge strane ulice. Gleda kroz ljude koji prolaze, kroz mene koja stojim na suprotnoj strani. Vuče dim s pogledom napred, a ostatak sveta kao da ne postoji. Martin mi je onomad ispričao i da je, da bi se postalo prostitutkom koja neće biti svakodnevno uznemirena zbog svog posla, potreban određen sklop ličnosti – sposobnost da se distanciraš kada ti je neko veoma blizu, a ne bi nužno želela da bude; debela koža, jak stomak, neka vrsta staklenog zida između tebe i ostatka sveta – neprobojan lični izlog, ako hoćete. Mušterija u pokušaju kuca prvo na desna vrata prodavnice sa plavom devojkom. Neko unutra mu kaže da nije dobrodošao. Devojka se ne pomera. Mušterija onda pokušava na leva vrata, bliže njoj – pritiska kvaku i ulazi u radnju, ona spušta cigaretu, drugom rukom pokušava da pokrije grudi i kaže: "Please, go away immediately". On žustro zatvara vrata, mrmlja verovatno neku psovku i brzo nestaje iz ulice. Ona se vraća svom mirnom zurenju u zid i ponovo gleda kroz mene, sada sa malim hladnim zadovoljnim osmehom. Požurila sam do drugarice bez osvrtanja, a ona je ostala – predivna živa lutka u izlogu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---