DECEMBAR 2018: Protesti u Beogradu

---

"Svi moramo da shvatimo da ovo nisu demonstracije u Danskoj protiv povećanja zagađenja vazduha na ulicama Kopenhagena. Ovo su demonstracije protiv vlasti koja ima ozbiljne obrise fašizma i koja je spremna na sve. Da li treba da se svi potrudimo da sprečimo ko zna kakve pojedince da iskoriste šetnju za pokazivanje nasilja prema onima koji su drugačiji? Apsolutno da. Ali nemojte da tema postanu takvi događaji, a ne to što su desetine i desetine hiljada ljudi u zavejanom gradu došli da protestuju protiv režima Aleksandra Vučića. Što su pokazali da se ne plaše. I da su shvatili da smo u ovoj borbi svi koji demokratski i slobodnoumno razmišljamo na istoj strani"

Desetine hiljada ljudi na ulice Beograda nije izvela opozicija. Nisu to uradile ni javne ličnosti čija je podrška protestima i te kako važna, ali ni grupa mladih ljudi koji su posle skupa u Kruševcu pokrenuli proteste u Beogradu. Građane su na ulicu izvele spoznaja kako izgleda zemlja u kojoj žive i Borkova krvava glava, kao simbol nasilja kome nas režim izlaže svakog dana. Sve se oko nas raspada, kriminalci gospodare Srbijom, ljudi su u neviđenom strahu i presiji, i izlazak na beogradske ulice je njihov odgovor na to što nas lažu godinama, što nam prijatelji odlaze, što ne vide nikakvu perspektivu, što nisu sigurni kada hodaju ulicom ili sede u kafiću, što im ludaci stalno prete ratom... I što im na kraju krajeva svi ti vučiči, vesići, stefanovići, vučićevići i ostali, prosto rečeno, vređaju inteligenciju. Ljudi su ćutali i ćutali, i na kraju nisu mogli više. Izašli su iz svojih kuća po snegu i ciči zimi, njih bar 25.000, i rekli dosta je. Niko nije gledao da li je onaj koji hoda pored njega mlad ili star, član neke partije ili nestranački pojedinac. To zajedništvo svih koji žele drugačiju Srbiju, to shvatanje ogromnog broja ljudi da ćemo o razlikama govoriti kad srušimo ovo zlo koje upravlja našom zemljom, najveća je dobit ovih protesta za sada.

Da li je sve bilo sjajno? Nije. Bilo je grešaka u organizaciji, straha da bi nečije obraćanje vlast kroz ubačene grupe mogla da iskoristi da izazove nasilje, gađanja prajd info-centra grudvama i lepljenja nalepnica sa neprimerenim sadržajem, pogrešnog razmišljanja da se sledeći skup organizuje tek 16. januara, na dan ubistva Olivera Ivanovića... Ali sve je to posledica činjenice da su ovo spontani građanski protesti, a ne organizovane stranačke konvencije. I zato ne razumem nikoga od onih kojima su ove greške ili incidenti važniji od činjenice da se Srbija probudila. Da li bi bilo bolje da su Mira i Dule govorili kako je bilo najavljeno? Pa naravno da da. Da li je bilo ko od političara iz Saveza za Srbiju bilo gde rekao reč protiv njihovog učešća? Nije. Čak sam i sam tog dana u "Blicu" rekao da će oni govoriti i da je to što neki imaju drugačije političke stavove nebitno jer danas ima nešto mnogo važnije od toga. Ali svi moramo da shvatimo da ovo nisu demonstracije u Danskoj protiv povećanja zagađenja vazduha na ulicama Kopenhagena. Ovo su demonstracije protiv vlasti koja ima ozbiljne obrise fašizma i koja je spremna na sve. Da li treba da se svi potrudimo da sprečimo ko zna kakve pojedince da iskoriste šetnju za pokazivanje nasilja prema onima koji su drugačiji? Apsolutno da. Ali nemojte da tema postanu takvi događaji, a ne to što su desetine i desetine hiljada ljudi u zavejanom gradu došle da protestuju protiv režima Aleksandra Vučića. Što su pokazali da se ne plaše. I da su shvatili da smo u ovoj borbi svi koji demokratski i slobodnoumno razmišljamo na istoj strani.

Nažalost, i dalje ima onih koji to ne shvataju, koji smatraju da imaju tapiju na pravovernost, da su bezgrešni, da su oni ti koji svima mogu da dele lekcije jer, zaboga, oni sve znaju i "imaju pravo da bace kamen na nas grešnike". Ubiše se objašnjavajući kako opozicija ne valja i kako smo svi isti. Da li smo mi koji danas činimo opoziciju u Srbiji idealni? Ne da nismo idealni, nego smo daleko od toga. Da li smo grešili u prošlosti? Jesmo. Da li su i danas neke naše odluke ili izjave neadekvatne i neprimerene? Apsolutno da. Ali, gospodo, mi se trudimo da budemo bolji, za svoje greške smo i te kako kažnjeni, o nama svakog dana pišu najgnusnije laži, polovina Srbije nas zaista mrzi i svakome od nas može da se desi da prođe kao Borko Stefanović, pa čak i gore. I pored toga se ne predajemo, nismo odustali od borbe za promenu sistema u Srbiji, nije nam problem da putujemo u bilo koji deo Srbije da bismo razgovarali ako treba i sa petoro ljudi da im objasnimo da to što im serviraju pinkovi, informeri, telegrafi i slični nije istina. I svi smo se javno obavezali da u prvoj vladi posle pada režima nećemo biti. Da ćemo tako napraviti resetovanje sistema toliko neophodno zemlji u kojoj živimo.

Iako drugačije mislim, mogu i da prihvatim i da razumem one koji su 2012. bili takozvani beli listići i koji su tada mislili da smo svi isti. Ali ne mogu da prihvatim da danas, posle šest godina ovakve vlasti, posle fašističkih obračuna sa onima koji drugačije misle, posle ne samo potpune kontrole nego i korišćenja medija, posle ekonomskog uništenja zemlje, rasprodaje prirodnih resursa, kriminalizacije i pljačke države, posle milion izgovorenih laži, i dalje govore da smo isti. To zaista ne razumem. I ne prihvatam. Na kraju krajeva, ne zaboravite da nas, za razliku od ovih, možete da oterate olovkom. Zato, potpuno svestan posledica svoje tvrdnje, jasno poručujem svima koji se predstavljaju kao opozicija režimu, a kritikuju opoziciju češće, ponekad i žešće nego vlast, da direktno rade za Aleksandra Vučića.

Jeste tragedija Srbije što se posle 30 godina ponovo borimo za osnovna ljudska prava, za pravo da slobodno mislimo i da to naglas kažemo. Opet se borimo da se ne kradu glasovi, da se ne preti ljudima, da ne može žena u trenerci povezana sa najopasnijim kriminalcima da upada u policijske stanice i naređuje policajcima. Aleksandar Vučić je vratio klatno na jednopartijski sistem. Ljudi su besni, njihov glas nema gde da se čuje osim na društvenim mrežama, u nedeljnicima, u dva dnevna lista i na nekoliko kablovskih televizija. Ukinuti su osnovna demokratska prava i slobode za koje smo se borili i izborili još devedesetih. I moramo iz početka. Kroz proteste, šetnje, iz subote u subotu, uz jasne zahteve i poruku vlastima da su u ovom protesti građani, a da ih opozicija podržava. Samo svi zajedno – mladi, penzioneri, javne ličnosti, sindikati, opozicija – možemo nešto da promenimo. Oni koji nisu podržali i učestvovali u prethodna dva protesta nisu opozicija u Srbiji. Nema sredine, ili ste protiv ovog zla koje vlada, ili ga podržavate. Moramo se izboriti da RTS bude zaista javni servis, da narod može da čuje i drugačije mišljenje, da se ispune uslovi tako da izbori jednog dana ponovo postanu izbori. I jasno reći Aleksandru Vučiću – na tvojim nameštenim izborima nećemo učestvovati. Moramo prestati da gledamo u Evropu i očekujemo reakciju. Kosovo je za njih mnogo važnija reč od reči sloboda. Sami smo u ovoj borbi i saveznike ćemo dobiti samo ako pokažemo snagu i rešenost da se ne predamo.

Zato nije važno ko predvodi proteste, to su sve slobodnomisleći građani. Divim se svakoj pojedinačno iskazanoj hrabrosti, svakom čoveku rešenom da se odupre ovakvom režimu bez obzira da li se on zvao Pera Petrović ili Ivan Ivanović. Ponosan sam kada na protestima vidim i veterane demonstracija, ali i mnoge mlade ljude koji su s pravom ljuti zbog toga kako Srbija izgleda danas. Ovoga puta slobodu ćemo vratiti sami i nikome nećemo dugovati ništa. Nikome osim građanima koji su podigli glavu i rekli – stvarno je dosta. I nijednog trenutka nemojte zaboraviti da kad bi danas Aleksandar Vučić organizovao miting podrške sebi bez organizovanog dovođenja ljudi, bez pritisaka da će izgubiti posao svako ko ne dođe, kada ne bi pretio ili kupovao ljude, ne bi mogao u Beogradu da sakupi ni pola od onoga koliko nas je bilo 15. decembra. Ne obraćajte pažnju na rezultate pokradenih izbora, na lažna istraživanja. Šetajte. Verujte svojim očima i svom srcu. A ono će vam reći da je nas koji hoćemo drugačiju Srbiju više. I zato ćemo pobediti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---