Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?

Pozorište >

Kritičarske i druge dileme

Premijere u Subotici: Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? i Ukroćena goropad u Narodnom pozorištu

Subotica je po broju stanovnika manja od Niša, Kragujevca ili Vranja, ali je po snazi i kvalitetu pozorišnog života odmah uz Beograd i Novi Sad. Grad ima tri stalna pozorišta: Narodno, "Deže Kostalanji" i Dečije pozorište. Najnovije premijere održane su u Narodnom pozorištu: Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? na sceni Drame na mađarskom jeziku, i Ukroćena goropad na sceni Drame na srpskom jeziku.

Predstava Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? nastala je na osnovu istoimenog filma Roberta Oldriča. Film je poznat po izuzetnoj glumi Bet Dejvis i Džoan Kraford koje igraju dve sestre, bivše glumice. Blanš (Džoan Kraford) je invalid, a Bebi Džejn (Bet Dejvis) brine o njoj, ali je i je maltretira. Situacija postaje sve napetija, da bi na kraju došlo do neočekivanog i katarzičnog preokreta. Subotička predstava minimalnim sredstvima maksimalno dočarava atmosferu košmara, i to je njena najveća vrednost. Reditelj Peter Galamboš i scenograf Katalin Libor su pomoću providnih platana i inteligentno postavljenim detaljima napravili višestruke ekspozicije čime se stiče ubedljiv utisak o preklapanju prošlosti i sadašnjosti junakinja sa njihovim snovima, fantazijama i košmarima. Dodatnu snagu ambijentu daje živa muzika (bend "Pegasusi ne postoje"). Predstavu preporučujemo onima koji se profesionalno bave pozorištem, a naročito scenskim dizajnom.

Međutim, dramaturgija predstave (Bea Ernei) je problematična. Umesto da filmsku dramaturgiju zgusne na pozorišnu meru, dramaturg je u kompaktnu priču ubacio motive iz filma Čarobnjak iz Oza, priču o Džudi Garlend i tragičnoj sudbini deteta-zvezde. Time se radnja razvodnila, zbrkala i postala troma. Tako je propuštena prilika da na sceni vidimo ono što je najveći potencijal priče, a to je nadgornjavanje dve vrsne glumice. Verujemo da su Monika Pešic (Džejn) i Žuža Kalmar (Blanš) to mogle, jer subotička drama na mađarskom ima izvanredne glumce i glumice.

Rediteljka Olja Đorđević uspešno postavlja komedije što je redak i tražen dar te se zato čini kao razuman izbor postavka Ukroćene goropadi Viljema Šekspira. Međutim, Ukroćena goropad govori o brutalnom "kroćenju" drske supruge Katarine što za posledicu ima slamanje njene ličnosti. Nama danas jezivo zvuči Katarinin monolog o ropskoj poslušnosti žene spram muža. Zbog toga se u savremenoj teatrologiji, naročito onoj feminističke orijentacije, smatra da ovaj komad ne treba tumačiti kao komediju. Olja Đorđević, naprotiv, nije imala dileme oko žanra komada. Ona je baš htela da napravi komediju koja će da zasmeje time što će fizičke i verbalne bitke Katarine i Petručija pretvori u geg. No, geg komedija ne podnosi moralna preispitivanja pa je rediteljka, da bi radnju učinila lakšom i pitkijom, prebacila u pedesete godine. To je dobar izbor, jer naša publika ima vrlo maglovit odnos prema renesansi (vreme dešavanja komada), ali zato zahvaljujući popularnoj kulturi ima jasnu predstavu o pedesetim godinama kao poslednjem vremenu čednosti kada je bunt mladih (tzv. buntovnici bez razloga) bio u začetku, a građanski moral još uvek jak. Takođe, to je predstavi dalo dozu lepršavosti gliter estetike. Posebno su uspele reminiscencije na tadašnju modu, muziku i ikonografija filmova Divljak i Briljantin...

Postupak je bio uspešan do pred sam kraj kada se otvorilo pitanje šta sa Katarininim završnim monologom. Problem je razrešen tako što je monolog podeljen na dva dela kao da ga govore Petručio i Katarina, čime muž i žena jedno drugom izjavljuju bespogovornu i beskompromisnu vernost. To nema veze sa Šekspirovim idejama, ali se uklapa u ideje novog konzervativizma koje se, opet, nadovezuju na stil iz pedesetih sa uštirkanim haljinama i nauljenim muškim frizurama. Ipak, da bi ovo zaista imalo smisla bilo bi neophodno više intervenisati na tekstu i značajno promeniti perspektivu odnosa Petručija i Katarine, a to je izostalo, pa je transformacija Petručija od siledžije u papučića ostala nejasna.

Međutim, to su problemi koje vide kritičari, ali ono čime se oduševljava subotička publika su glumci. NP Subotica je pozvalo na saradnju tek svršene glumce Akademije umetnosti u Novom Sadu. Oni su osvežili ansambl i oduševili svojom energijom. Svako od njih je stvorio karakter i dosledno ga sproveo od početka do kraja. Isidora Vlček igra Bjanku kao naivku Sendi iz Briljantina koja lukavo vodi svoju igru. Danilo Brakočević igra slugu Tranija koji živi svoj san da postane dendi. Igor Greksa (Hortensio) i Milan Nikolić (Lučenco) su veoma smešne zamlate. Zadovoljstvo je bilo gledati kako se glumci, mladi i stari, međusobno nadgornjavaju. Ljubiša Ristović igra oca Vićenca kao starog Marlona Branda iz filma Kum, Dimitrije Dinić igra Petručija kao mladog Branda iz Divljaka, a Katarina Sonje Leštar liči na "buntovnicu" Beti Rizo iz Briljantina... Sonja Leštar kao Katarina i Dimitrije Dinić kao Petručio su sasvim dobri u okviru ansambla, iako bi se očekivalo da oni budu glavne zvezde. Nisu, zato što je fokus predstave na dešavanju oko Bjanke kako bi se izbegla suvišna pitanja o Katarininoj sudbini i Petručijevoj transformaciji.

Predstave Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? i Ukroćena goropad deo su projekta "Kritičarski karavan" koji je pokrenulo Udruženje kritičara i teatrologa Srbije uz podršku Ministarstvo kulture i informisanja. Gledali smo jednu solidnu i jednu veoma dobru repertoarsku predstavu. Ostaje otvoreno pitanje kada će srpski i mađarski ansambl zajedno zaigrati umesto što komšijski trpeljivo dele scenu. A to nije tek još jedna kritičarska dilema.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---